ИДЕ ГАС Хроничарка кризе републике

Жена која је о политици знала много написала је, међутим, још прије педесет година како се “истинољубивост никада није убрајала међу политичке врлине”. Ради се, наравно, о Хани Арент. У њеном опусу неке књиге су славније од других, али врло често најзанимљивије ставове можемо наћи у некој од оних релативно скрајнутих, као што је књига коју је објавила пред крај живота, прије тачно пет деценија, књига од четири есеја под насловом “Криза републике”, књига која се отвара есејом “Лаж у политици”.

Хана Арент рођена је четрнаестог октобра 1906. године у Хановеру, али је фактички цијело дјетињство провела у Кенисбергу, Кантовом родном граду, данашњем Калињинграду. Њезине “године учења” везане су за Универзитет у Марбургу, и за Мартина Хајдегера. Њихов однос је, међутим, из педагошке сфере прешао, да тако кажемо, у сферу романтике. Прича о љубави Хајдегера и Арентове препричавана је и коментарисана много пута. Даниел Кон-Бендит каже, рецимо, да је то један од доказа како се љубав не може објаснити рационално или филозофски. Било како било, Арентова ће из Марбурга прећи у Хајделберг, гдје ће под менторством још једног знаменитог филозофа - Карла Јасперса - написати дисертацију на тему концепта љубави код Светог Августина. Све се ово збива у освит нацистичке владавине. Јеврејско поријекло Арентове биће узрок њеног егзила у Француску. Након почетка Другог свјетског рата Хана Арент успијева отићи у Америку. Спасио ју је, на извјестан начин, амерички дипломата који је цијелом низу европских Јевреја илегално издао визу. Валтер Бењамин, њен пријатељ из времена док је живјела у Паризу, није имао ту срећу. О овом дипломати, човјеку коју доказује ону тезу Данила Киша да су лични став и грађанска храброст пресудни у временима зла, прије двадесетак година је снимљен дојмљив телевизијски филм “Варианов рат”. Режирао га је Лионек Четвинд, у главним улогама наступили су Вилијам Харт и Џулија Ормонд, а Арентову је глумила Елизабет Волинг.

Ајхман

Као и многи јеврејски емигранти, Хана Арент је у Америци написала најзначајније дијелове свог опуса. (Пишући о судбинама сличним својој незаборавно је забиљежила: “Изгубили смо своја занимања, то јест извјесност да у овоме свијету има неке користи од нас. Изгубили смо свој језик и са њиме природност реакција, гестова и спонтаност у изражавању осјећања. Наши рођаци су остали по пољским гетоима, а најбољи пријатељи су нам убијени у концентрационим логорима.”) Педесетих година прошлог вијека објавила је двије књиге које многи и данас сматрају њезиним највреднијим дјелима. Ријеч је о књигама “Извори тоталитаризма” (1951) и “Људско стање” (1958). У истој деценији Арентова предаје на најславнијим америчким универзитетима. На прелазу из педесетих у шездесете, међутим, слиједи догађај из којег ће настати најславнија књига Хане Арент. У Јерусалиму је, наиме, одржано суђење Адолфу Ајхману, а Хана Арент је пратила суђење као репортерка “Њујоркера”. Из тог је новинарског задатка израсла једна од најславнијих књига двадесетог стољећа “Ајхман у Јерусалиму”, књига са оним гласовитим поднасловом “Извјештај о баналности зла”. Теза о “баналности зла” инстантно је постала општепозната. Могли бисмо, међутим, рећи да је репутација ове књиге међу академским свијетом посве друкчија од њезиног статуса код тзв. широке публике. За многе професоре и академике теза о баналности зла је, афористички речено, банализација. Замјерке Арентовој често су ситничарско цјепидлачење, но покаткад и на трагу критике њених ставова настану занимљиве књиге. Одговарајући десет година послије првог објављивања на питање о мотивима за писање ове књиге, рекла је: “Кад сам написала 'Ајхмана у Јерусалиму', једна од мојих главних намјера била је да уништим легенду о величанствености зла, зла као демонске снаге, да зауставим људе у дивљењу које су имали за велике злочинце попут Ричарда III. Код Брехта сам наишла на сљедећу опаску: 'Велики политички криминалци морају бити разоткривени и посебно изложени смијеху. Они нису велики политички злочинци, већ људи који су починили велике политичке злочине, што је нешто сасвим друго. Пропаст његовог пројекта не указује на то да је Хитлер био идиот.' Сад, то да је Хитлер био идиот је наравно била предрасуда цијеле опозиције Хитлеру прије његовог освајања власти, и због тога је касније велики број књига покушао да га оправда и да га учини великим човјеком. Тако Брехт каже: 'Чињеница да није успио није показала то да је Хитлер био идиот, а ни досег његовог подухвата није га учинио великим човјеком'.”

Након “Ајхмана у Јерусалиму” Хана Арент је објавила још неколико књига, међу којима се истичу “Људи у мрачним временима” (1968), те књига чије је прво издање објављено прије равно пола вијека: “Криза републике”. Као један од знакова те кризе, Арентова препознаје лошу ситуацију у медијима: “У тренутку када више немамо слободну штампу, све се може десити. Тоталитаризам или било коју врсту диктатуре чини могућим то да људи престају да буду информисани; како можете имати мишљење о нечему ако нисте информисани? Ако вам свако стално лаже, посљедица није та да вјерујете лажима, већ да заправо нико више не вјерује ни у шта. Ово је зато што лажи по својој суштини морају да се мијењају, и влада која лаже мора стално изнова да пише своју историју. Тако добијате не само једну лаж - с којом ћете живјети до краја живота - већ добијате огроман број лажи, у зависности од тога како политички вјетар дува. И народ који не може више ничему вјеровати не може да се одлучи. Њему није ускраћен само капацитет за било какву акцију, већ такође и капацитет да мисли и суди. И с таквим народом онда можете да радите шта хоћете.”

И данас актуелно

Наслови осталих есеја у књизи су: “Грађанска непослушност”, “О насиљу” те “Револуција”. Они се сви највише тичу америчке унутрашње политике. Мада је изворно дошла из Европе као избјеглица, Арентова се на крају сродила са својом новом домовином.

Умрла је 1975. године. Њено дјело, међутим, не губи на актуелности. Једном приликом је Даниел Кон-Бендит - позивајући се на Арентову - исламски фундаментализам прогласио једном од форми тоталитаризма, додавши како би Хана Арент казала да у свим религијама постоји нешто тоталитарно те да демократија настаје еманципацијом од религије. У једном сјајном есеју Агнес Хелер је написала: “Двадесети вијек ће у књиге историје и анале ући као доба тоталитаризма, а Хана Арент свакако ће остати класични извор сваког будућег тумачења поријекла тоталитаризма.”  

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.