И за нови Устав Српске потребно јединство као и те 1992.

Устав Републике Српске донесен је 28. фебруара 1992. године под именом Устав Српске Републике БиХ. Њиме је дефинисан политички оквир и створен темељ на којем Српска и данас почива.

Тадашња генерација политичара показала је да има храбрости, жеље, снаге и визију да Српску уреди и кроз њен највећи законодавни акт - Устав који је стигао веома брзо након историјске одлуке да оснују Скупштину српског народа 24. октобра 1991. године, а након што су десет дана раније српски посланици прегласани у Скупштини тадашње СР БиХ.

Скупштина је расписала плебисцит о останку српског народа у тадашњој заједничкој држави Југославији на којем су се Срби у БиХ готово 100 одсто изјаснили за ту опцију. Муслимани и Хрвати нису признали резултат плебисцита, послије чега су српски посланици наставили рад у Скупштини српског народа и почели доношење аката којима је конституисана Српска. Скупштина је 9. јануара 1992. године усвојила Декларацију о проглашењу Републике српског народа БиХ, а једногласно крајем фебруара исте године усвојила Устав.

Једини излаз

Највећи печат у Уставу Српске оставили су правни експерт Радомир Лукић и покојни академик Гашо Мијановић. Лукић и данас не крије задовољство што је био дио тог процеса.

- На једној страни нестајала је заједничка држава на коју су се сви већ били навикли и коју су нарочито, као своју, прихватили Срби, а на другој страни јачале су сецесионистичке тежње. Међународна заједница, са треће стране, лоше је процењивала тренутак и пристрасно приступала кризи. У то време је отпочео и рад Међународне конференције о Југославији која је деловала са седиштем у Хагу, где сам био представник Срба из БиХ у радној групи за заштиту људских права, а на четвртој страни била су деловања хрватских и муслиманских политичких представника која су се значајно разликовала од представника српског народа - присјетио се Лукић у разговору за “Глас Српске”.

Срби су, каже, настојали свим силама да очувају заједничку државу те да, ако то није могуће, одгоде прерано и неутемељено признавање бивших југословенских федералних република као самосталних држава док не буду разријешена сва питања која из тога проистичу.

- Међутим, међународна заједница је преварила ондашње политичке прваке неких југословенских република и “навукла” их на Бадинтерову комисију, састављену од председника уставних судова неких европских земаља, која је доносила мишљења која нису била утемељена ни у међународном праву ни унутрашњем праву Југославије. Ми смо требали овде да се бранимо, да бранимо српски идентитет, политичка и национална права, али и да себи обезбедимо право на будућност јер то у оквиру оног Устава БиХ нисмо могли - испричао је Лукић.

Одлука је пала. Прва ставка у тој борби била је Декларација о проглашењу Републике српског народа БиХ са основним задатком да буде, како каже, спријечено прерано признавање БиХ, да дају шансу разговорима и евентуалном обликовању земље на начин који би био прихватљив за све конститутивне народе.

- То није уродило плодом. Активности Муслимана и Хрвата на признању независности БиХ су се наставиле доношењем декларација те резолуција у Скупштини СРБиХ, без српских представника. Други наш корак био је Устав, такође да их убедимо да смо веома озбиљни и одлучни да се бранимо те да смо, на овај начин, показали и спремност да преговарамо о кључним питањима како смо, на крају крајева, преговарали и у Дејтону. Све о чему се преговарало 1995. у Дејтону требало је да се преговара у јесен 1991. и 1992. године овде. То није био случај - рекао је Лукић.

Устав је написан у тешко вријеме, а то је, уз сталне контакте са тадашњим републичким врхом, радило неколико правника.

- Покојни академик Мијановић и ја смо поделили рад. Свако је добио по део уставне материје, сели и неколико дана радили редакцију. Текст смо веома брзо, усуђујем се рећи и у рекордном року, написали. Тако је настао Устав Српске. И тада смо се искрено надали да до рата неће доћи. За рат се нисмо спремали, део нас, који смо били у томе, остао је у Сарајеву. Да сам се спремао за рат, не би дочекао тај април ту - рекао је Лукић.

Са Уставом се, каже, није играти.

- Њега треба доносити и мењати промишљено, полако, осим ако ситуација није као '92. Устав Републике Српске је амандмиран много пута, често и без потребе. Писали су их и људи који се у то не разумеју. Постоји и група такозваних амандмана које је силом проглашавао високи представник, а који није имао правни темељ за то. Постоје и сада неке изјаве да треба мењати Устав. Нисам сигуран у то, без обзира на све амандмане. Можда може да буде промењен у неким деловима једино за случај да Српска крене неким самосталним путем, уколико се српски народ не избори за равноправност са другим ентитетом - рекао је Лукић.

Свакој промјени Устава Српске су се, каже, противили и противиће се “док су у стању” бошњачки представници у Вијећу народа Републике Српске.

Први предсједник Народне скупштине РС Момчило Крајишник изјавио је да са радом на Уставу почело при повратку са конференције у Лисабону, негдје након 15. фебруара 1992. када се видјело да други негирају могућност договора.

- Наш Устав је имао два излаза - један да буде устав једног ентитета унутар БиХ, а други, у изостанку договора, да идемо у независну државу. Био сам члан уставотворне комисије. У једном дану се дешавају историјске ствари. Као примјер је узет Устав Србије и у кратком времену смо посао завршили. Радили смо и дан и ноћ. У том ентузијазму нам је било жао што дан не траје 25 сати. Странке су долазиле и у два, три часа у ноћи. Посао смо завршавали у Сарајеву, у мом кабинету и другима. Нисмо ништа званично крили, али неке ситнице смо радили тајно јер се сумњало на прислушкивање, а тога је било. Тада смо за дан више историје стварали, него за годину у нормалним околностима. Устав нисмо одмах прогласили јер су преговори трајали, већ некад тек крајем марта јер је тада већ био јасно да нема ништа од договора - рекао је Крајишник “Гласу”.

Друга страна је, каже, увијек била за прегласавање као и данас.

- Када су тако нешто хтјели, наши потези су били одговор и реакција на то што је било противзаконито. Народна скупштина РС је била тада тврђава српства, а Устав је темељ. Данас је, за било који корак, па и за промјену Устава која се помиње, потребно изградити чврсто национално јединство. Није довољно само дизање руку. Устав је озбиљна ствар, не морамо сада да журимо, као ми некада - рекао је Крајишник.

Слободан Бијелић из Козарске Дубице, који је био међу посланицима првог сазива Народне скупштине која је једногласно прихватила текст Устава, за “Глас Српске” прича да је атмосфера била свечана, упркос околностима.

- Немири су већ били почели. Знало се за наоружавање, а ми смо кренули даље након што смо прегласани. Након Декларације 9. јануара, искорачили смо још један корак ка државотворности. Ми, из Одбора за правна питања, били смо изненађени и задовољни због модерности и слободољубивог карактера тог документа који је гарантовао једнака права свим народима у Српској - рекао је Бијелић.

Промјене у најави

Републички званичници посљедњих година наглашавају да је вријеме да се крене са писањем новог Устава Републике Српске. Појединци истичу да је одавно вријеме за то јер постоје одредбе које су потпуно у супротности са Европском конвенцијом о људским правима, те да спас не би био у измјени постојећег, већ искључиво писању новог акта.

Већ је и било покушаја измјена, али Вијеће народа, односно Клуб Бошњака је опструисао измјену Устава Српске, према којем још постоји смртна казна, а као главни град пише Сарајево. Устав Српске данас има 140 чланова, али и више од 100 амандмана које је махом, како истичу републички званичници, у тај акт незаконито и уз пријетње силом “угурао” високи представник у БиХ.

Највише таквих је виђено од 2002. године од стране Волфганга Петрича. Тада је Скупштина усвојила текст уставних амандмана. Поред Срба уведена је и конститутивност Бошњака и Хрвата. Успостављено је Вијеће народа РС и два потпредсједника Републике. За службене језике су проглашени језик српског, бошњачког и хрватског народа, а каснијих година одлуке је наметао и Педи Ешдаун.

Стручњак за уставно право и предсједник Академије наука и умјетности РС Рајко Кузмановић за “Глас Српске” каже да РС данас стабилна те да је тај 28. фебруар посебно значајан историјски датум.

- Оснивање РС и доношење Устава представљају остваривање воље грађана да живе и раде у слободној и демократској државотворној јединици - истакао је он.

Од тада су, како је истакао, амандманима промијењене двије трећине Устава.

- Мијењали су га овлашћени, али знатно више они неовлашћени, органи, установе и појединци. Међу њима предњачи високи представник са 83 наметнута амандмана, одредбама Дејтонског споразума донесено је 11 амандмана, Уставни суд донио је шест амандмана (индиректно) и легално – Народна скупштина Републике Српске - 24 амандмана. Овим промјенама девастиран је Устав, нарочито одлукама високог представника. То је знатно успорило конституисање правне државе и владавине права. Крајње је вријеме да престане било какав утицај тзв. међународне заједнице и да се конститутивним народима у БиХ препусти рјешавање унутрашњих политичких, економских и других питања, па и уставних - нагласио је Кузмановић.

Вријеме за доношење новог Устава је, сматра, већ одавно је прошло, јер су двије трећине изворног документа измијењене, а велики број одредаба застарио и превазиђен је.

- У овом тренутку у функцији је мање од трећине спроводивих одредаба. Према неким европским стандардима, доношење новог устава је пожељно кад се пређе граница од 50 одсто промјена, а код нас су измијењене двије трећине. Увјерен сам да је огромна већина грађана, политичара, стручних људи и научника за доношење новог Устава. Међутим, до данас нису створени услови за то. Највећа препрека за то је уставна одредба, која је такође наметнута, уставни институт заштите виталних националних интереса, који бошњачка национална компонента покреће у Вијећу народа. У неколико наврата било је покушаја доношења и измјене Устава, као нпр. укидање смртне казне, питање главног града и др. Али сви ти покушаји су пропали, због потезања виталног националног интереса од стране Бошњака. Ипак, надамо се да ће доношење новог Устава доћи на ред - рекао је Кузмановић.

Да има основа за промјену Устава РС, потврдио је недавно и предсједник Уставног суда Српске Џерард Селман. Казао је да има превише амандмана да би га било могуће мијењати даље на тај начин.

- Мислим да су сазрели услови да Република Српска добије нови Устав, а тај став дијели и одређени дио политика. Када буду створени предуслови,  Српска би могла започети тај посао. То неће бити лако ни брзо. Процедура је компликована. Устав је такозвани тврди Устав и доста предрадњи је потребно окончати да би нови текст ушао у законодавни одбор - рекао је Селман.

Професор уставног права Миле Дмичић каже да је Устав у првој фази имао циљ успостављање темеља уставног и правног система, а не акта којим се врше промјене у постојећем, већ конституисаном заокруженом и изграђеном систему. Будући да је Српска конститутивни ентитет БиХ као државе, то је више пута долазило и до промјене њеног Устава, поред осталог, и из разлога усклађивања са Уставом БиХ.

- Устав је до сада мијењан и допуњаван 17 пута са 122 амандмана - казао је Дмичић подсјетио да је Народна скупштина усвојила 29 амандмана 2009. године, али њих није усвојило Вијеће народа Републике Српске. Они се тичу, између осталог, промјене главног града и усклађивања са одредбама Европске конвенције  у области људских права и слобода.

Процес

Приједлог да се приступи промјени Устава Српске, како пише у том акту, могу поднијети предсједник Републике, Влада и најмање 30 посланика Народне скупштине. О приједлогу да се приступи промјени Устава одлучује Народна скупштина већином гласова народних посланика, док коначну ријеч дају Народна скупштина и Вијеће народа. Промјена Устава усвојена је ако за њу гласа најмање двије трећине од укупног броја посланика и већина чланова Вијећа народа из сваког конститутивног народа и Осталих. Ако промјена не буде усвојена, приједлог за промјену у вези са истим питањем не може бити поновљен прије истека три мјесеца од дана када је приједлог одбијен.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.