Душан Братић, адвокат, о судским процесима и ратним злочинима: Хрватска тајна служба “избушила” Хашки суд

Каже ово у интервјуу за “Глас Српске”, београдски адвокат Душан Братић, поткрепљујући своје тврдње списима из базе доказа Хашког трибунала, а у којим се, како је истакао, налази и документ хрватске Сигурносно-информативне службе (СИС) из 1998. године, означен “врло тајно”, а који представља извјештај те службе предсједнику Фрањи Туђману у ком се до танчина описује како је ова служба намјештала лажна свједочења у Хагу, уцјењивала свједоке тужилаштва, али и врбовала нове сараднике међу особљем овог суда.

- У документу се наводи и како је ова служба прибављала тајне податке о поступцима које је водило хашко тужилаштво, а како би се благовремено обезбедила заштита осумњичених од хапшења и уклањање доказа и сведока на терену. Сарадник службе постао је и један бивши хашки истражитељ који је радио на злочинима Муслимана. Његова садржина најбоље одсликава колико је хрватска служба “избушила” хашко тужилаштво и суд. Тако су, на пример, учествовали у припреми сведока оптужнице у случају против Мркшића, Радића и Шљиванчанина, те у поступку против Докмановића. У том документу се наводи и да је тајна служба открила постојање седам тајних оптужница против Хрвата из средње Босне и упозорила их. Када је тзв. Хашки трибунал престао с радом, активности хрватске тајне службе више су усмерене на Србију и БиХ, односно откривање истрага против њихових држављана и спречавању успешног кривичног гоњења осумњичених за најтежа кривична дела. Овде треба нагласити да ниједна служба, па ни хрватска, ниједну радњу не спроводи без знања државног врха - каже Братић. 

ГЛАС: Ко су ти људи, те да ли су и даље “активни”?

БРАТИЋ: То су људи који су методама и принципима рада служби уграђени у обавештајни систем Хрватске свесно. Поред сарадника постоји и један део људи који су несвесни извори информација, па некада и инструменти у појединим операцијама тих служби. До великог продора СИС-а у српске државне органе дошло је након разбијања Југославије и доласка Срба из Хрватске у Србију и запошљавања у државним органима, али и у годинама након тога. Ипак, највећи продор наступио је након 5. октобра 2000.  када је страна агентура практично дошла на власт и по дубини инсталисала своје кадрове. Мени је стицајем неких околности повезаних са два истражна поступка против наших официра које води хрватско тужилаштво познат понеки случај који је зашао у ову сферу, али не бих износио детаље. Ипак, могу рећи да је недавно документован случај инструментализације једног судије који је био у функцији “игре” са доказима у поступку који је изводила хрватска служба, а чега он није био свестан. Такође, колико ми је познато Бранимир Главаш је годинама држао на вези још једног судију Окружног суда у Београду који је касније спирално каријерно напредовао.

ГЛАС: Да ли је тачно да је Горан Петронијевић био принуђен да напусти Окружни суд јер је осудио Тонија Блера и Веслија Кларка?

БРАТИЋ: На основу доказног материјала који је у току НАТО агресије на СРЈ прикупило 27 Окружних судова, међу којима је драгоцена грађа о бомбардовању цивилних циљева, петрохемијских постројења и коришћењу убојних средстава са осиромашеним уранијумом, веће којим је председавао Петронијевић осудило је у одсуству на по 20 година Била Клинтона, Медлин Олбрајт, Тонија Блера, Жака Ширака, Герхарда Шредера и још девет челника НАТО и западних земаља, а због подстицања на агресивни рат, повреде територијалног интегритета, покушај убиства највиших државних функционера, ратни злочин против цивилног становништва и употребе недозвољених средстава борбе. Након политичких промена 5. октобра на власт је доведена страна агентура, а Петронијевић је њиховим шефовима судио. С врха је створена атмосфера психозе “идите” према онима који су осуђивали агресију на Србију. У таквом амбијенту многи којима су професионалне околности то омогућавале одлазили су.

ГЛАС: Да ли је због свега тога ослобођен и Илија Јуришић, а оптужен у предмету “Тузланска колона”?

БРАТИЋ: Све околности наговештавају да је Јуришић ослобођен јер је тадашња политичка и државна власт у Србији то желела. Другостепено судско веће је фактички оценило да је само писани споразум о мирном повлачењу јединица ЈНА из касарне кроз зону коју контролише друга страна релевантан споразум чије кршење је захваћено кривичним делом, док усмени споразум очито није.  Сведоци за суд нису били од користи, а ни закони логике који казују да нико не креће кроз зону непријатеља у маршевском мирнодопском поретку ако нема договора о ненападању, очито не помажу. Након тога председник судског већ казује: “Слободни сте, сада можете да идете кући”,  устаје и оптуженом који излази из суднице пружа руку и рукује се. То је, рекао бих, више него знаковито. Када се још и где нешто слично десило да судија након изрицања одлуке честита оптуженом? У нормалним околностима за такав акт судија би био разрешен и он је то добро знао, али се није тога плашио. То ваљда довољно говори да ли је политика узела учешће или не. То је био један акт државне власти којим се демонстрирала политичка воља да се граде добри односи са БиХ, али преко мртвих костију жртава што је недопустиво и представља врхунац неморала и на симболичкој равни и у психичкој сфери родбине жртава, њихово поновно убијање. Судска неправда - то је смртни грех права. Чувар и стражар закона тада се измеће у његовог убицу. Али истине ради да је тужилаштво поступало стручније и темељније не би суд имао маневарског простора и тешко би уследио овакав епилог.

ГЛАС: Колико поједине тајне службе, али и сами политичари утичу и на рад правосуђа у БиХ?

БРАТИЋ: БиХ није слободна, ни суверена држава. Сам правни поредак на којем је саздана земља то доказује. Саздана је од три тзв. ентитета са својим етничким, социјалним, културолошким и другим особеностима који су у латентном сукобу. У основи тога стања јесу дубоке поделе и сукоби у историји. Такве околности се неминовно рефлектују и на рад правосуђа у целини и само то је довољно да створи амбијент у којем се носиоци правосудних функција не могу у свакој ситуацији одупрети притисцима и искушењима. Тужиоци и судије су ипак људи, а не богови.

ГЛАС: Како гледате на то што је Тужилаштво БиХ тек крајем прошлог мјесеца подигла тужбу за “Добровољачку”?

БРАТИЋ: Сматрам да је у датим околностима и само подизање оптужнице велики успех и сатисфакција за жртве. Познато је какве су опструкције и у БиХ, и у Србији, пратиле претходну истрагу. Ганић је ухапшен у Лондону, али је у екстрадиционом поступку пуштен, јер српско Тужилаштво није у остављеном року доставило доказ да је постојао споразум ЈНА и друге стране о мирном извлачењу из команде Друге армије. Владимир Вукчевић је пред Управним одбором Адвокатске коморе Србије у поступку уписа у Именик адвоката на постављено питање о околностима пуштања Ганића у Лондону казао: “Е, за то не питајте мене, за то питајте Бориса Тадића, њега је за Ганића звао министар иностраних послова Турске”. Дакле, Тадића је звао министар, а овај је звао њега, па су тако радећи против интереса човечанства и кршећи законе омогућили да Ганић тада избегне судски поступак. Управни одбор Адвокатске коморе Србије је одбио пријем Вукчевића са образложењем да је недостојан за обављање адвокатуре. Он данас говори да га је одбио анти-хашки лоби у адвокатури. Ја кажем да су га одбили духови и сени невиних палих жртава у Добровољачкој улици. Жртве које су биле истрајне у овом правном војевању против незаконите и срамне претходне одлуке о обустави поступка и Тужилаштво БиХ су овим подухватом показали да тешкоће у животу и у праву нису разлог за капитулацију. Уверен сам да ће правда евицирати.

ГЛАС: Да ли је ико икада одговарао за злочин на Петровачкој цести, гранатирање и убијање недужних цивила који су бјежали из Хрватске?

БРАТИЋ: Ракетирање избегличке колоне на Петровачкој цести је отелотворење Туђманове заповести на тзв. Брионској седници, да Србе треба тако ударити да практично нестану. Остављени су излази из заштићене зоне УН. Југ на Кулен Вакуфу и из заштићене зоне УН и север на Двору на Уни. На крају је подигнута авијација и дејствовано ракетама са тренутним упаљачем како би од распрскавајућег дејства што више људи погинуло. Тим чином је послата јасна порука прогнанима. То је завршни чин вековног пројекта да се створи етнички чиста Хрватска, чиме је заокружен подухват геноцида над српским народом. У БиХ се води истрага за ове злочине, али Хрватска упорно одбија пружање правне помоћи, чиме поступа супротно обавезама преузетим ратификацијом четири Женевске конвенције које обавезују све земље потписнице да се старају да се проналазе извршиоци злочина и да им се суди без обзира чији су држављани и где је дело извршено. То представља морални и цивилизацијски пад Хрватске.

ГЛАС: Прије пар година поднијели сте кривичну пријаву против некадашњег хрватског министра одбране Дамира Крстичевића. Да ли је на том предмету ишта рађено од стране надлежних?

БРАТИЋ: Реч је о једном од највећих и најтежих злочина. Према мени доступним подацима, тужилаштво поступа по пријави. Након поднете пријаве Крстичевић је јавно изјавио да он није био у релевантно време на правцу Бравница - Јајце нити у зони Мркоњић Града. Два дана након тога у његовом присуству у Сплиту, председник хрватске Владе Пленковић је изјавио да 4. Гардијска бригада у то време није била на том правцу, већ на другим задацима, не казујући којим и где. На крају ће испасти да 4. Гардијска бригада заправо није ни постојала. А истина је да су припадници те јединице извршиле злочине, као и да је Крстичевић најмање по линији извештавања захваћен командном одговорношћу. На крају, потпуно је небитно из које јединице су извршиоци. Битно је да су људи на Бравници убијани, а у Мркоњић Граду и убијани и клани у својим двориштима. Извршиоце хрватска власт крије. То прикривање, такође, је злочин. 

ГЛАС: Тужбу сте својевремено поднијели и против Милана Кучана.

БРАТИЋ: Да. Рад на истраживању околности смрти 44 припадника ЈНА и злостављања преживелих у логорима по рудницима и затворима широм Словеније, показао је да је налогодавац проливања крви по сваку цену био Јанез Јанша, а да је Милан Кучан о извршеним злочинима извештаван, али ништа није предузео да се извршиоци казне чиме је зашао у криминалну зону “командне одговорности”.  У Љубљани су 27. јуна 1991. били присутни припадници немачког БНД-а који су захтевали од оних у руководству Словеније да по сваку цену изазову што веће крвопролиће, јер је то немачкој влади као тутору словеначке и хрватске сецесије било потребно у политичко-пропагандне сврхе. Тако су настали бројни злочини. Темељи словеначке државе заливени су крвљу невиних голобрадих младића. Према томе, Кучан и Јанша су лучоноше исконструисаног рата и тешких разарања и страдања на овим просторима. Они улазе у ред највећих ратних злочинаца које нико још није званично позвао да положе рачуне. Због човечности такви поступци не смеју остати некажњени и то је јасна морална и правна обавеза свих нас, да нам се историја не би понављала.

ГЛАС: Директор “Веритаса” упозорио је како се у Хрватској спроводи завршна фаза “Олује”, а кроз правосудне институције ове државе.

БРАТИЋ: Окончањем Другог светског рата поражен је нацизам, али није усташтво, оно је наставило да живи. Након окончања “Олује” престале су оружане борбе, али су настављене активности на растакању животног простора на којем живи српски народ и његове државе, чега смо сви сведоци у догађајима који су следили, а који још нису окончани.

У ратном праву имате један институт под називом “гоњење непријатеља”. Када ваше јединице разбију непријатељске снаге и ове се дају у повлачење, почну да беже, имате право да пређете у њихово гоњење, да их гоните у том бегу и уништавате све док не положе оружје. Ово масовно кривично-правно гоњење бораца друге стране у оружаном сукобу о којем говори “Веритас” јесте, углавном, нови вид тог института “гоњења непријатеља” - наставак рата другим, неоружаним средствима. Младим нараштајима се шаље порука како ће се они провести једног дана ако се усуде да им се супротставе. Правосудне власти Хрватске спроводе националну стратегију одбране своје државе и тај поступак истраге против више од 20.000 српских бораца и позивање на испитивање читавих села, у тој је функцији. Они су фалсификовали историју исконструисаном и немогућом тезом да су ЈНА и српски народ били агресори у сопственој држави и то прогласили за научно доказану истину што је потврдио и њихов Уставни суд. Затим су донели Закон о ништавости свих пресуда донетих у другим државама против припадника њихових оружаних снага. Лаж је њихова стратегија.

Туђман био легитимна мета

ГЛАС: Пред судом у Хрватској заступате бившег пилота ЈНА Љубомира Бајића који је оптужен за ракетирање Банских двора у Загребу у јесен 1991. Да ли је и како окончан тај судски поступак?

БРАТИЋ: Након трогодишње истраге у Загребу је 30. децембра 2020. године подигнута оптужница против генерала Бајића и још пет официра и пилота ЈНА. Оптужени су дали писани одговор на оптужницу и од тада, па до данас, суд у Загребу није потврдио ту оптужницу и прешао у следећу фазу - фазу суђења. Није то лако, јер судије морају да имају макар нешто чињеничне и правне грађе за то. А овде, код Банских двора, управо то понестаје. Нарочито на правном терену. Бански двори и Фрањо Туђман, у том тренутку, били су легитимни војни објект дејства, као и свако друго командно место и командант друге зараћене стране.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.