Драган Чавић пише за „Глас Српске“: Између међународно признате правде и неправде

Драган Чавић
Драган Чавић пише за „Глас Српске“: Између међународно признате правде и неправде

Вријеме је пролетјело толико интензивно, да се три деценије чине као да су трајале три дана. Почело је вишестраначје у бившој СФРЈ те 1990. године и промоције странака пред прве вишестраначке изборе.

Први скуп Српске демократске странке у Бањалуци одржавао се у парку “Младен Стојановић”. Дошао сам на скуп са радним колегом. Први пут видим и чујем Јована Рашковића, који је већ био познат у јавности, а он као предсједника СДС-а у БиХ представља човјека кога први пут видим и чујем - Радована Караџића.

Није скуп огроман, умјерен број људи с пажњом слуша шта говоре. Радован између осталог каже: “Исправићемо историјску неправду коју су комунисти починили, поново ћемо изградити саборни храм Свете тројице на мјесту гдје су га усташе срушиле 1941. године, а комунисти брже-боље одмах након завршетка 2. свјетског рата направили партизански споменик, између зграде општине и Банског двора.”

Згледасмо се радни колега и ја, изговорио је оно што се није смјело ни помислити толико деценија, а камоли изговорити или обећати на јавном скупу. Дође и 1991. година, распад СФРЈ, мобилизација... Обукох униформу као резервни официр ЈНА и у јесен те године први пут у животу учествујем у рату и у одбрани СФРЈ од сепаратизма Хрватске. У прољеће 1992. године поче рат и у БиХ. Вратисмо се бранити своје породице и своје градове. Нико више нема петокраку као знамење. Негдје у то доба пред нашу свечано постројену јединицу дође Ратко Младић. На руци амблем са тробојком и натписом Војска Српске Републике Босне и Херцеговине. Не прође дуго, формира се Војска Републике Српске.

Немир у људима

Пети корпус ЈНА више није постојао. Настао је Први крајишки корпус Војске Републике Српске са генералом Момиром Талићем на челу. Пробој коридора и крваво ратно путешествије је почело и трајало за мене до почетка 1994. године. Споменик са почетка ове приче већ је био измјештен на мјесто гдје је и данас, а темељи Храма Христа Спаситеља већ су били подигнути и освештани на мјесту које је обећао Радован Караџић. Дејтонски мировни споразум на Аранђеловдан 1995. године донио је толико чекани мир. Али немир у људима није нестао. Мало ко је вјеровао да ће мир дуго преживјети. А онда се стуштила огромна страна војска са ознакама ИФОР и мир је почео живјети.

Од 1991. године, када је почела политичка борба за статус српског народа у БиХ, до мира и Париског мировног споразума 14. децембра 1995. године, протекле су готово четири године крвавог рата и непоколебљиве војне и политичке борбе за трајан статус српског народа у БиХ. Оружана борба и политичко државно конституисање Републике Српске са свим обиљежјима државе која је имала територију, народ и институције законодавне, извршне и судске власти су два паралелна процеса која су Републици Српској дали субјективитет у међународним преговорима за успостављање мира. Кутиљеров план, њемачко-француска иницијатива, Овен-Столтенбергов план, Венс-Овенов план, Женевски и Њујоршки принцип, Дејтонски мировни споразум, Париски оквирни споразум о миру, све су то међународне иницијативе у којима је Република Српска преко својих представника директно учествовала са пуним међународно прихваћеним субјективитетом стране у преговорима. Активно учешће Републике Српске у међународном преговарању о коначном мировном статусу у БиХ темељни је учинак за међународно признање Републике Српске као неоспорног државног конституента БиХ на потпуно новим политичко-правним и територијално-административним основама.

Вјековно понављање неуспјеха

Зато је ратни период 1992-1995. изњедрио Републику Српску са међународним признањем у свим анексима Дејтонског мировног споразума и спријечио вјековно понављање неуспјелих српских буна и устанака које су у историји тако и записане - као неуспјели покушаји у тражењу права српског народа.

Огромна је то побједа. Многи су настанак Републике Српске платили губитком живота, неки су њен настанак платили губитком слободе. Република Српска је свој пуни међународни субјективитет и статус државе за који јој је током рата недостајало међународно признање, Дејтонским мировним споразумом замијенила за међународно признати и гарантовани статус ентитета у БиХ. Тиме је први пут од завршетка 2. свјетског рата на тлу Европе настала потпуно нова административно-територијална цјелина са свим атрибутима државе, са потпуном законодавном, извршном и судском влашћу на 49 одсто територије БиХ и са 1/3 административно-управљачких права над БиХ.

Овакво међународно признање и гаранција статуса Републике Српске, за политичке представнике Срба оквалификовано је као “међународно призната правда”, а за политичке представнике Бошњака, али дијелом и Хрвата прихваћено је као “међународно призната неправда”. Све што се од тада до данас догађало, 26 година од успостављања мира, у правилу је утемељено управо на оваквој политичко-етничкој перцепцији.

Република Српска се све ове године градила и јачала своје административно-политичке капацитете, а истовремено се борила против “државе” БиХ коју су међународни представници са и без мандата у БиХ, у коалицији са бошњачким политичким представницима, настојали ојачати под изговором потребе интеграције БиХ у ЕУ.

Од високих представника у БиХ у складу са Анексом 10 Дејтонског споразума понашао се једино први од њих Карл Билт. Сви послије њега (Карлос Вестендорп, Волфганг Петрич, Педи Ешдаун, Кристијан Шварц-Шилинг, Мирослав Лајчак и посљедњи - Валентин Инцко) изашли су мање-више из мандата приписаног Анексом 10 и злоупотребљавали функцију за императорско наметање одлука које су недозвољене у земљама чланицама Савјета Европе, ОЕБС-а  и УН. Они су од БиХ направили земљу случај, која је у добром дијелу свог суверенитета, ради потреба бошњачких политичких представника, умјесто субјекта међународних односа постала објекат тих односа.

Ниједан мјесец од завршетка рата до данас није био лак у очувању стеченог статуса, али у свој тој тежини политичко-административног преживљавања Републике Српске живот је текао.

Обновљени храм

На Спасовдан 2009. године освештан је обновљени Саборни храм Христа Спаситеља у центру Бањалуке, а благословом и вољом преосвештеног владике бањалучког Јефрема био сам један од кумова Саборног храма, чија потпуна обнова је трајала 19 година. Када сам први пут чуо да ће се храм обновити, Република Српска није постојала ни као идеја, а 19 година послије и Република Српска и храм постали су реалност и саставни дио свјетовног и духовног живота.

Основна перцепција Републике Српске и даље је непромијењена као и у првој години послије рата. За политичке представнике Срба она је и даље “међународно призната правда”, а за политичке представнике Бошњака она је и даље “међународно призната неправда”. И ни на видику нема промјена у оваквој перцепцији. Три деценије постојања Републике Српске очигледно није био довољно дуг период да она код бошњачких политичара буде прихваћена као непромјењива реалност.

Иако имамо огроман разлог да славимо три деценије постојања Републике Српске, још више треба да славимо опредијељеност нашег народа и његових политичких представника да за српски народ као уставно конститутивни народ БиХ постоји само једна мјера постојања БиХ. То је Република Српска.

Сретан ти тридесети рођендан, моја Републико.

Драган Чавић, предсједник Српске од 28. новембра 2002. до 9. новембра 2006. године

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана