Бојан Димитријевић, историчар за „Глас Српске“: Хрвати и Словенци уклонили Ранковића да не би наслиједио Тита

Годинама се спекулисало како је и због чега Ранковић склоњен са политичке сцене, да ли му је афера прислушкивања због које је смијењен намјештена или не, која је била улога Јованке Броз у свему томе, али и да ли је мистериозна смрт његовог партијског колеге Слободана Пенезића Крцуна убрзала његов крај.

О свему овоме у својој најновијој књизи “Ранковић: Други човек” пише историчар и научни савјетник Института за савремену историју из Београда Бојан Димитријевић.

- У књизи на документован начин говорим о стварима о којима се дуго ћутало. Она открива технологију владања, али говори и о лажном другарству и двоструком моралу комуниста, закулисним биткама, преварама и на крају о издаји - каже у интервјуу за “Глас Српске” Димитријевић.

ГЛАС: Зашто сте се одлучили да напишете ову књигу?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: Из два разлога. Један је што ни након готово 35 година од његове смрти и пола века од његовог одласка са тадашње политичке сцене, нисмо имали никакву политичку биографију Александра Ранковића, који је био више него утицајан човек у југословенском политичком животу од 1945. године. Људи површно знају ко је он и шта је све радио док није био смењен 1966. године са места тадашњег другог човека у држави. С друге стране, имао сам и лични мотив, јер сам 1983. присуствовао његовој сахрани. И то је за мене био један први велики политички догађај којем сам присуствовао. Тада нисам схватао суштину и доживљавао сам га као опозиционара.

ГЛАС: У књизи сте навели да је ријеч о човјеку са двије биографије?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: Када пратите његов живот он иде узлазним током до спорне 1966. године, када је уклоњен из политичког живота тадашње Југославије. Друга биографија је у вези са његовим периодом живота после тога, када је постао невидљив у политичком и јавном животу. Јавност је створила легенду и мит да је он смењен због његове одбране српства и наводног противљења конфедерацији државе. Он је у јавности важио и као неко ко је чврстом руком управљао Косовом и спречавао хрватске и словеначке кадрове да се одвоје од Југославије. То његово ћутање у времену политичке изолације утицало је на то да се створи та његова друга биографија.

ГЛАС: Али шта је од свега тога истина?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: Као прво, проучавајући документа и сведочења човек не може да се отме том првом утиску да је он пре свега био велики комуниста. И то од главе до пете. Био је и Југословен по својој политичкој оријентацији. Такође, не може се тврдити да је радио на чувању српских интереса у тадашњој држави. Напротив. Оно што је Озна, тадашња тајна полиција, урадила у Србији и другим републикама 1944. и 1945. у ствари је само негација српства. Људи који су били под Ранковићевом командом су спроводећи неку наводну историјску правду убили на десетине хиљада људи. Ранковић није био идејни творац тога, али је спроводио те наредбе.

ГЛАС: Ранковић је учествовао и у хватању генерала Драже Михаиловића?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: Као министар унутрашњих послова и шеф Управе државне безбедности, он је директно водио ову акцију, заједно са својим помоћником и блиским сарадником Слободаном Пенезићем Крцуном. Они су били архитекте пројекта да се Михаиловић жив ухвати, да му се суди и да након тога буде ликвидиран. Овај судски процес је био потребан српским комунистима да би показали своју револуционарност и верност партији. Иако се код Тита назире да се можда двоумио шта треба урадити са заробљеним Дражом, Ранковић и Крцун су инсистирали на томе да он буде погубљен.

ГЛАС: Какав је био Ранковићев став према цркви?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: У његовим политичким иступима био је присутан један константан негативан однос према цркви. И према православној и католичкој. Подједнако. Он је цркву сматрао политичком организацијом. Чак и неком врстом политичке опозиције и местом где се противници Титове државе крију. Његов негативан однос према католичкој цркви је био присутан током читаве његове политичке каријере, док је свој став према православној нешто променио негде крајем 1950. године. То се десило јер је његова методологија притиска на православну цркву и убацивања агената у црквене структуре уродила плодом. То са католичком црквом није био случај.

ГЛАС: Коме је такав Ранковић сметао и зашто?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: Били су то људи са којима је ратовао, био ратни друг, а касније живио и радио и делио политички живот. Они су у једном тренутку, негде почетком 1960. године, постали његови политички противници. То су пре свега били људи из партијских руководстава Хрватске и Словеније, који су у њему видели претњу. Сматрали су да би он можда могао да наследи Тита, јер је Ранковић 1963. године био други човек у држави и потпредседник Југославије. При томе био је и скоро две деценије млађи од Тита па се рачунало да би он у једном тренутку могао заменити Тита и постати “први човек”. Нажалост, и његове колеге из Србије су почеле да га нападају. Петар Стамболић је био неко ко није могао смислити Ранковића, јер га је доживљавао као сенку која се надвила над њим. Касније се око Стамболића окупио још један број људи и створена је једна снажна фракција у Централном комитету Србије, која је касније потпомогнута од српских кадрова из Црне Горе и БиХ.

ГЛАС: Зашто је њима засметао?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: Да бисмо ово разумели, треба указати на чињеницу да је Ранковић обављао више функција - био је потпредседник Југославије, секретар Централног комитета, председник СУБНОР-а... Имао их је шест, седам. Његовим падом отворила би се могућност да неки други кадрови из Србије попуне та места по тадашњем републичком кључу. И онда се десио фамозни Бриселски пленум. На Ранковића су се тада обрушили најближи сарадници. Радило се о Сретену Жујовићу, Андрији Хебрангу, Миловану Ђиласу... То ме је некако највише потресло, тај комунистички двојни морал, који је у једном тренутку могао да вас подржи, а у другом да буде највећи непријатељ.

ГЛАС: Да ли је он имао амбиција да наслиједи Тита?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: Он је од 1963. до 1966. био потпредседник СФРЈ. Формално гледано, Ранковић је тада био други човек у држави. Први иза Тита. Да се Титу нешто десило, он би га заменио. Али, он није баш вољно прихватио ту дужност. Увек је истицао да је он ту да помогне Титу. Оно што нико до сада није помињао јесте Устав из 1963. године, када је уведена та функција. У једном од чланова је стајало да је ова функција ограничена на период од четири године. Питам се шта би било 1967. године да су Ранковић и Тито остали у складним односима? Све оптужбе против њега биле су усмерене на то да би он био смењен, иако поменути Устав то није омогућавао.

ГЛАС: До смјене је дошло након оптужби да је прислушкивао Тита и Кардеља. Колико има ту истине?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: Та афера је измишљена да би било оправдано његово уклањање. Оптужба је морала да буде толико драстична да сломи Ранковића. Сва досадашња истраживања показала су да овог прислушкивања није било и да је све измишљено од стране припаднике Удбе за Словенију и Хрватску. Као људи који су осмисли ту аферу помињу се подсекретар Савезног супа Словеније Едо Брајник и Стево Крајачић, који је имао задатак да подметне доказе који ће компромитовати Ранковића. Он је у то време руководио Управом државне безбедности у Хрватској. Контраобевештајна служба је касније само помогла у том “доказивању” да је Ранковић могао да прислушкује Тита и остале функционере. Али, треба нагласити да ниједан релевантан доказ о директној вези Ранковића са прислушкивањем није пронађен. Нису пронађени никакви прислушкивани разговори, а ни транскрипти тих разговора. Проблем је што у то време Ранковић није имао никога уз себе да га брани. Био је затечен и изненађен изнесеним оптужбама.

ГЛАС: Да ли је тачно да је у његову смјену умијешана и Јованка Броз?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: Јесте. И то је још један парадокс, јер је Ранковић био кум на венчању Тита и Јованке 1953. године. Према сачуваним фотографијама из тог периода види се да је постојало пријатељство између њих. Јованкино непријатељство се прво јавило према Славки, другој Ранковићевој жени. Радило се о лепој и образованој жени са факултетском дипломом. Већ сама та околност довела је до тога да Јованка почне негативно да се односи према њој. То непријатељство касније је било усмерено и на самог Ранковића. Из докумената службе безбедности може се видети да је Јованка увек бурно реаговала на крчање или шуштање у телефонским везама и говорила да то Ранковић и Удба прислушкују. Тито је у почетку то одбацивао као могућност. Али како је дошло и до других притисака, да и други извори шаљу сличне сигнале, Тито је почео да верује у ту теорију завере. Интересантно је и то да је Јованка имала сталне контакте са Стевом Крајачићем и то баш у току те тајне операције, тако да је њена улога у овом догађају једна од пресуднијих. Она је касније, негде седамдесетих уклоњена из Титовог окружења. Ако је Титу прорадила савест због смене Ранковића, то је вероватно било тада.

ГЛАС: Након што је смијењен, Ранковић се никада није огласио. Како објашњавате његово ћутање?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: Верујем да је то било због његове невероватне оданости према Титу и партији. А можда се и бојао, с обзиром на то да је знао како су прошли они који су се побунили или другачије мислили.

ГЛАС: Да ли је и погибија Слободана Пенезића Крцуна била дио ове завјере?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: Да је Крцун тада био жив, верујем да Ранковића не би тако лако сменили. Постоје сумње да је аутомобил у којем се он спорног дана возио био “технички обрађен”. Али то нико није успео да докаже. Ранковићев син ми је рекао да је само једном видео оца да плаче. То је било након несрећне погибије Крцуна на Ибарској магистрали.

ГЛАС: Да ли се може рећи да је све ово био увод у припрему распада Југославије?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: Након Брионског пленума долази до дезинтеграције Југославије и стварања неке конфедерације. Мислим да је Тито био свестан тога те да је мислио да је боље да буде “први” у некаквој конфедерацији или федерацији лабавог типа, него да га нема нигде. Верујем да је свесно пустио руководства Словеније и Хрватске, а касније и друга, да раде шта хоће. Републике су након Устава из 1984. године преузеле највећи дио савезних ингеренција. Касније је дошло да распада Југославије, за коју се Ранковић толико грчевито залагао и борио.

Окретање Русима

ГЛАС: Шта Вас је у Ранковићевој биографији највише зачудило?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: То је његово окретање Совјетском Савезу. То се десило негде после 1960. године Не треба заборавити да је Ранковић до тада био неко ко је људе, због веза са Совјетским Савезом, слао на Голи оток. Али, он касније постаје угледан гост у Москви. Дочекивали су га Хрушчов, Брежњев и остали совјетски лидери. Ранковић је 1966. године, као представник југословенске комунистичке партије, завршио свој експозе на конгресу совјетске партије са узвиком: “Живела совјетска партија”. То је једна необична околност коју не разумем.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.