Благојевић: Непокретности су имовина Републике Српске

Ауторски текст професора Благојевића у вези са данашњом одлуком Уставног суда БиХ којом је стављен ван снаге Закон о непокретној имовини која се користи за функционисање јавне власти Републике Српске Срна преноси у цјелости:

Уставни суд БиХ је 22. септембра одржао 139. пленарну сједницу на којој је, између осталог, одлучио /у предмету број У-10/22/ да стави ван снаге Закон о непокретној имовини која се користи за функционисање јавне власти у Републици Српској.

У саопштењу послије одржане сједнице Уставни суд БиХ је путем свог интернет портала с тим у вези навео да Република Српска наводно "нема уставну надлежност за регулисање правне материје која је предмет Закона о непокретној имовини која се користи за функционисање јавне власти Републике Српске, јер је то надлежност БиХ".

Затим се у саопштењу каже како је Уставни суд у вези са овим питањем "поновио своје становиште из ранијих одлука...", као и да је "у том правцу дјеловао и високи представник за БиХ".

Како видимо, Уставни суд и овај пут признаје да је одлучивао на основу својих ранијих одлука, истичући у саопштењу да је и у овом предмету "поновио своје становиште из ранијих одлука...", из чега се може поуздано закључити како ни овај пут није Устав БиХ /слово тог устава/ био основа и мјера за одлучивање Уставног суда него су то биле његове раније одлуке у другим предметима.

У њима је тај суд стварао своје норме, којих нема у Уставу БиХ, па је онда и те, као и овај посљедњи случај, пресуђивао по својим нормама, а не према нормама из Устава БиХ.

Истине ради, Уставни суд ни овај пут није могао другачије поступити из два кључна разлога. Један се огледа у чињеници да Устав БиХ ниједном својом одредбом не пружа основ за закључак који би да нам свима наметне Уставни суд, то јест да Република Српска наводно "нема уставну надлежност да својим законом уређује материју непокретне имовине и да ја она у надлежности БиХ".

А други разлог је у нечему што је најтежа болест не само тог суда него и овдашњег правосуђа у цјелини. Суштина те болести је у томе што суд/ови/, нарочито они највиши у судској хијерархији, након што направе грешку у некој својој ранијој одлуци, умјесто да признају грешку и исправе је, почну још горљивије да бране свој став и да га, иако нема упориште у уставу, намећу свима другима.

Е то је учињено и овај пут, због чега осјећам потребу да и сада кажем нешто што сам о проблему непокретне имовине писао још прије двије и по године.

Дакле, узимајући у обзир цитиране "разлоге" из саопштења Уставног суда, они су сасвим довољна подлога да се већ сада може рећи како Уставни суд стварајући своје норме у појединачним предметима неуставно преузима улогу уставотворца, расподјељујући уставне надлежности између БиХ и Републике Српске супротно слову важећег Устава БиХ.

Из те неуставне работе види се да су јој коријени у једној од научно неутемељених теорија о појму државне територије, а затим у погрешној интерпретацији одредаба Устава БиХ о расподјели државних надлежности између БиХ и ентитета.

Када је ријеч о појму државне територије, у правној науци је постојало схватање, које је одговарало феудалној концепцији државне власти, да је територија државе својина врховног феудалца-владара /цара, краља, султана/, коју он као своју даје у посјед и коришћење нижим феудалцима, али им је у сваком тренутку може и узети ако су непослушни према њему.

Такво схватање је, примјера ради, имало своју примјену у Отоманском царству, у којем је султан сваки педаљ своје територије могао дати /и давао је/ својим спахијама, а они су заузврат имали дужност да скупе војску са својих посједа сваки пут када их султан позове да пођу у рат.

Примијењено на наше вријеме, то поимање би значило да је БиХ један султан /односно да су судије Уставног суда БиХ својеврсни султани/, а сви други су њени, односно њихови поданици, па би онда БиХ сваком од својих поданика /и ентитетима и физичким лицима/ могла да даје и одузима земљиште, у зависности од тога да ли је, као некада турски султан, одређеног јутра устала на лијеву или десну ногу. На срећу, то вријеме је далеко иза нас, а тиме и наведено схватање о појму државне територије.

Умјесто њега, савременом свијету је својствено једино исправно и научно утемељено схватање у којем се не полази од концепта својине, већ од концепта суверенитета као власти над територијом. Концепт суверенитета значи да држава на основу тога има право да законима и другим прописима уређује друштвене односе на својој територији, да те прописе спроводи путем извршне власти, а примјењује путем управних органа, као и да путем своје судске власти рјешава конфликте до којих долази у извршавању прописа те реализацији права и обавеза који су у тим прописима одређени за поједине правне субјекте.

То је, дакле, суштина појма државне територије, односно односа државе према територији, која значи да је неопходно разликовати територију државе од права својине на земљишту. Јер, ово потоње право има огроман број различитих правних субјеката /физичких и правних лица/ и у њега се држава не смије својевољно мијешати, што би иначе могла да чини када би се васпоставило схватање из отоманског периода о којем је било ријечи, па би онда свако од нас страховао да ли ће, након што омркне у свом дому, и осванути у дому и на земљи за које може рећи да су његови.

Али, како рекох, такво вријеме је иза нас, па данас држава може само да буде власник одређеног дијела земљишта потребног, рецимо, да би на њему направила своју фабрику војне индустрије у којој производи топове, хаубице и остале производе потребне за њену одбрану.

Тако поимајући ствари, даље морамо имати у виду да ли је ријеч о унитарној или сложено уређеној држави. То је важно, јер од одговора на ово питање зависи како ће бити уређени односи на државној територији. У унитарној држави постоји само једна државна организација, која својим законима уређује све друштвене односе на једној јединственој државној територији.

Међутим, у сложено уређеним државама /конфедерацијама и федерацијама/ не постоји једна, већ више државних организација, од којих је једна организација на нивоу савезне државе, а друга на нивоима конфедералних или федералних јединица. Тако одређене организације онда уређују друштвене односе својим законима, у складу са расподјелом надлежности прописаном савезним уставом. То значи да ће федералне јединице својим законима уређивати све друштвене односе на чије уређивање имају право према савезном уставу, и са важношћу за територију те федералне јединице, што укључује и непокретности. Како видимо, и федералне јединице имају своју територију, што је тако јасно и са Републиком Српском и ФБиХ.

Појам територије Републике Српске је признат не само у Уставу БиХ него и у међународном праву, кроз Дејтонски мировни споразум. У члану 1 Анекса 1-А тог међународног уговора је прописано да "ни под којим условима неће оружане снаге било ког ентитета улазити или боравити на територији другог ентитета без пристанка владе тог другог ентитета", што је затим прописано и у члану 5 Устава БиХ.

Све је то посљедица чињенице да, са становишта унутрашњег суверенитета, сложене државе немају јединствен него подијељен суверенитет, који дијеле са својим федералним јединицама у погледу надлежности и територије.

Када се све наведено има у виду, несувисло је рећи да БиХ по основу територије има право да савезним законима уређује све друштвене односе, а да то исто право немају ентитети на својој територији. Стога је неосновано тврдити да по територијалном принципу БиХ наводно има искључиву надлежност у регулисању питања државне имовине.

Но, она то право нема не само из претходно изнијетих разлога него и због сљедећег. Наиме, с обзиром на то да се у овом случају радило о закону Републике Српске којим се уређује материја непокретности на њеној територији, она укључује разне непокретности, као што су грађевинско, пољопривредно, шумско и друга земљишта.

Ако за примјер узмемо пољопривредно земљиште, онда би, када би се прихватио наведени став Уставног суда БиХ да је БиХ наводно надлежна да законом уређује ту материју, значило да је бивша СФРЈ била једна велика земљорадничка задруга, а њена територија једно огромно пољопривредно земљиште, па да онда БиХ као нова земљорадничка задруга треба својим законима да уређује то земљиште.

У стварности, нити је СФРЈ била земљорадничка задруга нити је њена територија могла бити пољопривредно земљиште. Умјесто тога, и територија СФРЈ је била само оно што је за тај појам речено у претходном дијелу овог текста, због чега БиХ као једна од држава правних насљедница није могла наслиједити од СФРЈ /нити је наслиједила/ пољопривредно земљиште, а ни шумско, грађевинско и друга земљишта.

Умјесто тога, БиХ сагласно Споразуму о питањима сукцесије из јуна 2001. године од СФРЈ може наслиједити само оне непокретности у БиХ /њиве, грађевинско земљиште, зграде/ које су као такве /а не као територија/ биле у јавном регистру непокретности укњижене на СФРЈ. Нагласак је на ријечима "СФРЈ", јер то значи да право власништва треба да је било укњижено на СФРЈ, а не и под неодређеним појмовима "друштвена својина" или "општенародна имовина", јер ти појмови ни у ком смислу нису еквиполентни појму "СФРЈ".

О томе представници Републике Српске морају водити рачуна када дође до имплементације Члана 6 Споразума о питањима сукцесије. Наиме, тај члан овлашћује парламент БиХ да савезним законом утврди државну имовину СФРЈ, али то, како је показано, могу бити само оне непокретности које су у одговарајућој евиденцији укњижене на име СФРЈ или њених претходница Федеративне Народне Републике Југославије или Демократске Федеративне Југославије ДФЈ. И ништа више од тога.

Све остало је непокретна имовина ентитета. Наглашавам то због тога што постоје Женевски принципи од 8. септембра 1995. године, који су саставни дио преамбуле Устава БиХ, а тиме су и дио тог устава. Тим принципима је уређено да ентитети /Република Српска и ФБиХ/ настављају своје дотадашње постојање, а то значи да наставља своје постојање и територија коју је Република Српска унијела као своју у дејтонску БиХ. Ова чињеница је од кардиналне важности, јер значи сљедеће:

Наиме, Уставом БиХ /Члан 3/ прописано је да БиХ има само оне надлежности које су тим уставом изричито дате БиХ, а све остале државне надлежности и функције припадају Републици Српској на њеној територији.

Како ниједном одредбом Устава БиХ није прописано да БиХ има своју имовину, јасно је да јој ту имовину није могао дати ни Споразум о сукцесији имовине СФРЈ. Поготово то нема право да на било који начин учини високи представник, јер се тиме противправно мијеша у унутрашња питања чланице УН и крши начело суверенитета прописано Чланом 2 Повеље УН.

Најзад, тако нешто не може учинити својим одлукама ни Уставни суд БиХ, а када то ипак жели учинити, као и овај пут, онда тиме поврјеђује Устав БиХ.

Умјесто такве неуставне праксе, јасно је да уређивање било којег питања у вези са непокретностима, а то значи и располагање пољопривредним, шумским и другим врстама земљишта на територији Републике Српске /изузев оних непокретности које су укњижене као својина бивше СФРЈ/, није у надлежности БиХ нити су јој ту своју надлежност пренијели ентитети.

Стога у коначном слиједи закључак да само Република Српска има искључиву уставну надлежност да уређује та питања својим законима и на својој територији.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.