Биљана Плавшић, предсједница Републике од 19. јула 1996. до 4. новембра 1998. године: Када је проглашена Српска, знала сам да ћемо преживјети

Вељко Зељковић
Биљана Плавшић, предсједница Републике од 19. јула 1996. до 4. новембра 1998. године: Када је проглашена Српска, знала сам да ћемо преживјети

Република Српска је најдрагоценији српски драгуљ. Или боље рећи светиња. И не треба заборавити да та светиња још увек није на сигурном тлу. Да би се сачувала та тековина, неопходно је безусловно српско политичко јединство око најбитнијих националних питања, а које је показано када је и проглашена Република Српска прије 30 година - 9. јануара 1992. године.

Каже ово у интервјуу за “Глас “Српске” један од оснивача Српске демократске странке и предсједница Републике Српске у периоду од 19. јула 1996. до 4. новембра 1998. године Биљана Плавшић, истичући да то јединство може бити најбољи лијек за спречавање даљег дејтонског развлашћивања Српске, те самим тим и за сам њен опстанак. 

- Онако како смо били јединствени тог 9. јануара 1992. године, у покушајима да се одбранимо од пакленог плана “супротне стране”, тако треба и убудуће, иако то понекад иде тешко код Срба. Све је у нашим рукама. Да сада стојим за неком говорницом, поручила бих “нека живи Република Српска. Будите јединствени” - истакла је Плавшићева, која је на то мјесто дошла након што је Радован Караџић почетком 1996. под међународним притиском морао напустити политичку сцену, а самим тим и мјесто предсједника РС.

ГЛАС: Да ли се сјећате тог 9. јануара 1992. године, дана када је донесена Декларација о проглашењу Републике српског народа?

ПЛАВШИЋ: Наравно. То се никако не може заборавити. Остало ми је дубоко урезано у сећање. Прва инстинктивна помисао свих нас била је - остаћемо живи. Остаће српски народ ако формирамо државу. И оно што је евидентно, ми смо тада тај циљ и постигли. Нешто касније, а након потписивања Дејтонског мировног споразума 1995. године, Република Српска је и званично међународно призната.

ГЛАС: Шта је све претходило доношењу Декларације о проглашењу Републике српског народа?

ПЛАВШИЋ: Било је то кључно време за опстанак српског народа на просторима БиХ. Прво су Муслимани основали СДА, а онда и Хрвати ХДЗ. У то време сам била члан Председништва БиХ и сећам се како је председник Председништва БиХ Алија Изетбеговић једном приликом отишао у Иран. На питање тамошњих новинара да ли ће бити рата у БиХ, он је рекао “ако не буде све по вољи већинског народа, онда ће га сигурно бити у великим размерама”. Готово у исто време, на Оснивачкој скупштини ХДЗ-а, професор Брозовић је истакао како ће “БиХ имати границе какве је некада имала НДХ”. И цртао је те границе. А то је била држава у којој је страдало више од милион Срба. Био је то сигнал за узбуну и паљење аларма. Као одговор на све то било је формирање Српске демократске странке. То у то време није била странка, већ нека врста покрета српског народа уплашеног за свој опстанак. Наш једини циљ био је да нам се не понови 1941. година и нека ранија страдања. Јасеновац, Јадовно... На срећу, то се није десило, јер нисмо дозволили. Истина, биле су велике жртве, али не као те 1941. године. Једноставно, то је тада била борба за голи опстанак, а с друге стране је била борба за доминацију. Успели смо, јер је постојало српско јединство. То је била кључна ствар. То је био најбољи лек за све те изазове пред којима смо се тада не нашом  вољом нашли.

ГЛАС: Годинама се Република Српска покушава изборити са разним притисцима и новим изазовима. Како гледате на ове посљедње?

ПЛАВШИЋ: Сећам се, док сам обављала дужност председнице Републике Српске, долазили су ми у званичне посете америчке и британске дипломате и говорили о некаквом духу Дејтона. Једног од њих се добро сећам. А било је то време када је већ преко главе било тог “духа Дејтона”. Одговорила сам како не могу говорити о “духовима”, јер у њих не верујем. Тај разговор се заоштрио и на крају сам се револтирано дигла, отворила врата и рекла “не можете тако разговарати са мном, изађите”. Он се укочио, и након краће паузе од две, три минуте, извинио ми се. Исто тако је било када су долазили разни представници из Европске уније.

ГЛАС: Некадашњи замјеник Ричарда Холбрука, Кристофер Хил, недавно је истакао да Дејтонски споразум није замишљен као трајно рјешење. Шта Ви мислисте о томе?

ПЛАВШИЋ: А где то пише? То нигде не стоји. То су глупости. Такве и сличне изјаве само компликују политичке прилике у БиХ. Бојим се да након 1995. Република Српска никада није била у тежој ситуацији него што је сада. Ти притисци су поново појачани, а што се може закључити и из оваквих и сличних изјава. Поново је угрожен њен опстанак. А лек? Само српско јединство. И то редовна доза. Право и правда увек побеђују.

ГЛАС: Има ли тог јединства данас?

ПЛАВШИЋ: Као прво, нема опозиције и власти када су у питању виталне ствари за Републику Српску. Када смо јединствени, онда нам нико не може ништа. Показали смо то већ те 1992. године. Опозиција и власт морају да постоје, али политичке размирице не смеју да угрозе опстанак народа, али и саме Републике, за коју су толике жртве дате. Све што на било који начин угрожава постојање Српске треба јединствено одбацити, јер је опет опстанак у питању. Свако друго решење осим Дејтонског мировног споразума погубно је, не само за Србе и већ друге народе. И то морају сви да схвате, па и ти међународни званичници. Ниједан мировни споразум није потписало толико земаља. И то су биле политички најеминентније особе из тог периода. И ово је свето слово којег се треба доследно придржавати.

Кутиљеров план

ГЛАС: Да ли се рат у БиХ могао избјећи?

ПЛАВШИЋ: Било је разних договора и преговора, па између осталог, на столу је 1991. године био и Кутиљеров план, а којим се рат у БиХ могао избећи. Ми смо га тада прихватили, а у једном тренутку и сам Алија Изетбеговић, али се он на крају повукао. Тај део историје најбоље је описао тадашњи амерички амбасадор у Београду Ворен Цимерман, који је одиграо кључну негативну улогу. Дошао је код Изетбеговића и рекао му да повуче свој потпис са тог плана, ако није задовољан. И кола су кренула низбрдо. Да не говоримо сада шта се све издешавало касније. То је свима познато. Алија Изетбеговић је хтео да створи једну нацију, али оне се не стварају на тај начин. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана