Никола Борковић, историчар и аутор књиге “Шта су скривиле”: Могли су, али нису хтјели да спасу бебе

Дарко Момић
Никола Борковић, историчар и аутор књиге “Шта су скривиле”: Могли су, али нису хтјели да спасу бебе
Никола Борковић, историчар и аутор књиге “Шта су скривиле”: Могли су, али нису хтјели да спасу бебе

На данашњи дан прије тачно 27 година због недостатка кисеоника у Клиничком центру Бањалука умрла је прва од 12 бањалучких “звјездица”, али за њихову смрт нису криве само санкције које је Савјет безбједности УН увео тадашњој Савезној Републици Југославији, ни забрана летова изнад БиХ, већ чињеница да нико из свијета није желио да допреми кисеоник у Бањалуку и спријечи хуманитарну катастрофу и смрт беба.

Ово у интервјуу за “Глас Српске” каже Никола Борковић, млади бањалучки историчар и и аутор књиге “Шта су скривиле”, у којој доноси до сада најобимније податке и свједочења о овој хуманитарној катастрофи и смрти 12 беба у Клиничком центру Бањалука у мају и јуну 1992. године. Промоција књиге заказана је за вечерас у 19 часова у Банском двору Културном центру, а Борковић објашњава да највећа међу бројним контроверзама у овој трагедији јесте натпис испред споменика “12 звјездица” у Бањалуци да је “допремање кисеоника било забрањено због одлуке Савјета безбједности УН о забрани летова изнад БиХ”.

Подсјећа да је у том периоду из Бањалуке цијелом свијету упућен јавни апел да дјеца умиру због недостатка кисеоника, али да тај вапај нико, осим Београда, није желио да чује.

- Управо та реченица се стално потенцира у нашим медијима, али то није тачно, јер је та одлука о забрани летова донесена у октобру 1992. године, дакле више од четири мјесеца од смрти прве бебе - каже Борковић.

Ова књига, осим тога, први пут до детаља разоткрива и све у вези са тврдњама да је кисеоник могао да буде допремљен из фабрике “Јелшинград” као и у вези са наводима да је кисеоник допремио Каритас, али да је нетрагом нестао.

- Лаж је да је кисеоник нетрагом нестао, као и да је Каритас доставио довољне количине, јер је било ријеч о свега осам боца, а за једну бебу су потребне двије боце дневно - навео је Борковић.

ГЛАС: Шта је истина?

БОРКОВИЋ: Истина је да су забрањени летови само за летјелице из тадашње СРЈ, којој су 30. маја 1992. године Резолуцијом СБУН број 757 уведене санкције. Дакле, авион са кисеоником је без икаквих проблема могао да полети рецимо из Беча или Загреба и да слети у Маховљане, али нико није желио то да учини.

ГЛАС: Али прва беба је умрла 22. маја, а санкције СРЈ су уведене 30. маја. Зашто у тих осам дана није кисеоник авионом из Београда допремљен у Маховљане?

БОРКОВИЋ: Зато што се у тим првим данима очекивало да ће бити омогућено да кисеоник стигне у цистернама, као и до тада. Нажалост, СРЈ је једина жељела да допреми кисеоник, али јој је то онемогућено, док они који су могли и да слете и да довезу кисеоник, то нису жељели да ураде. Међу њима треба тражити одговорне за смрт бањалучких беба, а не у санкцијама уведеним СРЈ.

ГЛАС: Које су то још контроверзе и предрасуде које су се доводиле у везу са тим периодом и са смрћу беба у Клиничком центру?!

БОРКОВИЋ: Постојале су бројне тврдње и све су ишле у том правцу да је ријеч о српској пропаганди. Рецимо да је у “Јелшинграду” радило постројење за производњу кисеоника, али да намјерно није допреман у Клинички центар. То није истина, јер је “Јелшинград” имао погон који се звао кисикана, али он је расформиран крајем седамдесетих година и “Јелшинград” је куповао кисеоник из Рајловца. Тврдило се и да је бањалучки Каритас допремио довољну количину кисеоника, али да је нетрагом нестала. Захвалан сам Миљенку Аничићу, шефу Каритаса из тог периода, који је посвједочио да је у том “спорном” конвоју било осам боца кисеоника, које су одмах изузете и допремљене у Клинички центар. Дакле, лаж је да је кисеоник нетрагом нестао, као и да је Каритас доставио довољне количине, јер је била ријеч о свега осам боца, а за једну бебу су потребне двије боце дневно.

ГЛАС: У књизи постоје свједочења неколико мајки које се никако до сада нису појављивале у јавности за протеклих 27 година. Како је то могуће?

БОРКОВИЋ: До сада су се у јавности могла чути свједочења седам мајки, а у књизи још четири мајке први пут говоре о том времену, као и о свом каснијем животу. Мајка Зилхе Мурице Делић је рекла да је то за њу превише болна тема и није жељела да разговара. Душанка Ђукелић из Сурјана код Мркоњић Града, чија беба је прва умрла 22. маја 1992. године, први пут је у књизи говорила о губитку бебе. Чудно је да нико није тражио њено свједочење, иако све вријеме живи у Републици Српској. Она је пјешке кренула из Мркоњић Града у Бањалуку да се породи. И њено, као и свједочења свих осталих мајки, је такође болно и драматично и до детаља открива какав је злочин над невиним бебама почињен почетком рата.

Истина, па каква год

 

ГЛАС: Шта Вас је понукало да напишете књигу о “12 звјездица”?

БОРКОВИЋ: Професор Горан Латиновић са катедре за историју Филозофског факултета упутио је позив студентима да ураде научни рад о томе. Ја сам осјетио потребу да, као неко ко је из Бањалуке и ко је лично осјећао ту трагедију, урадим тај рад. У почетку су ме пољуљале неке предрасуде и бројне контроверзе које су се доводиле у везу са овом темом, али био сам одлучан да те ствари истјерам на чистац и да дођем до истине, па каква год она била. Морам да истакнем да књиге не би било без подршке директора Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих Милорада Којића.

 

 

Прво свједочење

Душанке Ђукелић

 

...Болове сам осјетила овдје у кући, а није било никаквог превоза...

...Пјешачила сам чет'ри километра. То је јако тешко било. Дођем до куће Неђељке Аничић - њен син је сада свештеник у Бањалуци - и, нас двије за Бањалуку. Срећа што је она била ту па је пошла са мном. Пут до болнице је трај'о чет'ри до пет сати, пошто је све било затворено па нису дали проћи на пунктовима...

...Кад сам дошла себи послије порода, све је било нормално. Доктори су ми рекли да треба кисеоник и да има још беба у критичном стању и да треба стићи кисеоник. Ја сам стално мислила да је дијете живо. Послије сам послала једну мајку да оде горе, да прочита, рекла сам јој своје презиме и да види је л' ми дијете живо и какво је. Она је отишла горе и кад се вратила каже: “Јесте, исто ти”. Знала је да је умрло, него није имала снаге да ми каже...

...Муж дотад никад није био болестан. Тад га је то сломило, а радио је свакакве тешке послове. Изгубио је седамн'ест кила за двадесет дана. Мало послије тога је иш'о код доктора и рек'о му доктор да је добио шећер. Тренутни. Кад су му рекли да због сахране мора одјавити дијете, тад га је упис'о к'о Ненада...

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана