Александар Растовић: Српски народ лучоноша слободе на Балкану 

Пут до независности који је почео те 1804. године, када је клица и идеја о обнови српске државности поново актуелизoвана, био је мукотрпан и тежак. Та револуција српског народа била је и својеврсни вирус и подстицај за остале на Балкану да крену у своје национално и социјално ослобођење. 

Казао је ово у интервјуу "Гласу Српске" директор Историјског института Београд Александар Растовић са којим смо разговарали о Првом српском устанку, који је почео 15. фебруара 1804. када су из Орашца под вођством Ђорђа Петровића Карађорђа почеле борбе за ослобађање од вишевијековног робовања под Отоманским царством.

Растовић је говорио са чиме се све српски народ сусретао на путу борбе до слободе, али и значајним документима који су пратили тај пут. 

Нагласио је и да оно што се дешавало тада има много сличности са притисцима којима је српски народ изложен у данашње вријеме.  

- Интереси великих сила се вековима нису мењали. Ако сте на трагу њихових интереса онда можете добро да прођете, а интерес српског народа, у највећем броју случајева, није се подударао са интересима великих сила, јер код српског народа је та луча слободе изузетно изражена, одувек. То нам је као нека врста нашег идентитета - казао је Растовић који се осврнуо и на прво заједничко обиљежавање Сретења од стране Републике Српске и Србије. 

ГЛАС: Одржали сте предавање у Бањалуци на тему Сретења. Колики је значај тог празника у српској историји?

РАСТОВИЋ: Сретење је један од најзначајнијих догађаја у модерној политичкој историји, не само Србије, већ и српског народа у целини. Велики број српског народа у том периоду живео је на простору Јужне Угарске, односно данашње Војводине, које се у том тренутку налазило под влашћу Хабзбуршке монархије. Резултат тог Устанка из 1804. године је и Јанчићева буна па се тај устанак прелио на Херцеговину. Наш народ је чак из БиХ узео учешће, односно прелази стотине километара и давао је подршку устаничким јединицама на простору тадашњег Београдског пашалука. Карађорђе је имао идеју да се повеже са нашим сународницима у Црној Гори и негде отприлике у околини Новог Пазара дошло је до сусрета устаника из Црне Горе и тадашњег Београдског пашалука. Дакле, идеја је у првом тренутку била скромна, да се ослободе страховладе дахија који су вршили терор уочи избијања револуције 1804. године на простору Београдског пашалука. Након сјаjних победа српских устаника које су резултирале ослобођењем Београда и уласком устаничких јединица у Београд 1806. године циљ је да се ослободе од вишевековне османске власти, која је на овим просторима почела да се шири још од битке на Косову 1389. године те након пада Српске деспотовине 1459. године. Дакле, након пет или шест векова под османском влашћу устаници имају велики циљ, а то је да се ослободе османске власти и да се та државност коју је Србија имала, започета са оснивачем Средњовековне српске државе Стефаном Немањом, обнови. 

ГЛАС: Какав је био тај пут од револуције до коначне независности Србије?

РАСТОВИЋ. Био је веома мукотрпан за разлику од Грка који револуцију започињу 1821. године. Они су имали срећу да су циљеве револуције, односно ослобођење од османске власти и проглашење независности остварили за кратко, јер већ 1829. године добијају аутономију, а годину касније и независност. Грци су имали подршку једне од најважнијих тадашњих европских сила, Велике Британије. Они стичу независност иако су касније почели са револуцијом, а Срби који су пре покренули револуцију то су остварили мукотрпно, дуготрајно, уз велике људске и материјалне жртве и то тек након осамдесетак година на Берлинском конгресу 1888. године. Велики напредак у тим устаничким циљевима остварен је давањем аутономије, односно унутрашње самоуправе које је османска држава даривала Србима кроз три важна документа, Султанову повељу и први Хатишериф из 1829. године којим се Турска подсећа, односно Османско царство, да испуне обавезе које су им европске силе дале осмом тачком Букурешког мира из 1812. и петом тачком Акерманске конвенције из 1826. те шестом тачком Једреснког мира 1829. године. 

ГЛАС: Шта је то значило?

РАСТОВИЋ: То је конкретно значило да српска аутономија подразумева да Срби сами сакупљају порезе, да турске војне јединице не могу да улазе у српска села и насеље и да Срби имају право да бирају сами своје кнежеве. То је био модел који су Турци дали Грцима у Јонском архипелагу, односно острвима. То је захтевано од османлија и они су се тим Хатишерифом на то и обавезали. Затим, долази и до конкретизације те аутономије, а то је други Хатишериф из 1830, који је конкретно значио да је наследност кнежевске титуле дата породици Обреновић, односно Милошу и његовим наследницима те право законодавне иницијативе што је био велики напредак у стицању независности судства, слободе вероисповести, односно аутономију за православну цркву.  Срби су имали право да оснивају своје школе, сакупљају порез. Трећим Хатишерифом из 1833. године утврђена је и конкретна сума од преко два милиона тадашњих турских гроша, односно целокупни износ који су Срби давали османској држави. Једна посебно важна одредба јесте укидање феудализма 1833. године тим Хатишерифом. Резултат те аутономије, односно тих хатишерифа се на неки начин прелио и кроз Сретењски устав 1835. године, који је један од најлибералнијих устава тадашње Европе. Само шест држава у Европи тада је имало устав и једна мала Србија која у том тренутку није независна, већ је полунезависна, аутономна у оквиру Османског царства. Тај документ био је лучоноша слободе и демократије у Европи, односно на Балкану. Нажалост, био је на снази само 55 дана. Његов аутор Димитрије Давидовић, један је од најугледнијих Срба тога времена. Он је за само неколико дана направио тај устав по узору на белгијске и француске законе и делове Америчке уставне повеље. Тај документ је подразумевао поделу власти на законодавну, судску и извршну. Ту законодавну власт је вршио кнез, а извршну је делио са државним Совјетом. Народна скупштина је уведена као институција и имала је саветодавну улогу те право да предлаже буџет. Једна од важних ставки тог Устава су и политичке слободе  и независност судства. Све најважније политичке и грађанске слободе из Француске револуције уграђене су у Сретењски устав, који није наишао на добар пријем Османске државе, која је сматрала да Србија нема право да доноси устав јер није независна. Са друге стране, кидала је и те неке феудалне односе на којима је почивала Османска држава, а није радо прихваћен ни од Хабзбуршке монархије и Царске Русије, јер су сматрали да удара на темеље феудализма и апсолутистичких режима. Међутим, вредност Сретењског устава далеко превазилази границе Београдског пашалука, јер је представљен модел и на неки начин и подстицај за друге балканске народе који су након 13 година у чувеној револуцији 1848. године раскинули те окове феудализма, апсолутизма и тираније који је као систем вредности преовладавао у највећем броју европских држава. Дакле, српска револуција је била прва у ланцу тих балканских револуција и била је својеврсни вирус и подстицај за остале балканске народе да крену у своје национално и социјално ослобођење. Као резултат тога Србија је остварила велику ствар на Берлинском конгресу када је добила међународно признање, вратила своју државност коју је изгубила 1459. године и добила одређено територијално проширење, а то су четири чувена округа, Нишки, Пиротски, Врањски и Топлички. Дакле, и Сретење из 1804. има значај за обнову те државности, као што је и Сретење из 1835. године важно због утемељења уставности на простору Србије, односно законодавства. Једноставно ударени су темељи модерне државе. Занимљив податак је и да су Срби 1831. године добили прву штампарију, а годину касније штампана је и прва српска књига, затим "Сербске новине" као прве почеле су да излазе 1834. године, а уредник је био Димитрије Давидовић, један од уставотвораца.  Србија је кроз своје тековине револуције и кроз Сретењски устав практично изграђивала своју државу, зачинила елементе модерне српске демократије, али и елементе војске која је касније реформом 1833. допринелa да српска војска на почетку 20. века буде једна од најмодернијих и најефикаснијих на простору Балкана и Европе. То потврђује и да су европске државе и њихови владари били шокирани када је српска војска чији су темељи ударени тридесетих година 19. века за само шест недеља ослободила просторе старе Србије, Косова и Метохије, Рашке области, Северне Македоније, избили на Албанску обалу, односно Јадранско море. Све то резултирало је темељитим настанком и формирањем српске државе започете током револуције 1804. године. 

ГЛАС: Раније сте изјавили да је Сретење симбол васкрснућа српске државе. Можете ли нам приближити те ставове? 

РАСТОВИЋ: Есенцију српске револуције и тог првог устанка из 1804. најбоље је сажео Стојан Новаковић, један од најзначајнијих српских политичара, државника, научника. Он је у свом капиталном делу "Васкрс државе Србије" које је објављено у Летопису Матице Српске 1904. кроз сам наслов књиге дао есенцију и срж српске револуције. То је дакле била обнова, васкрс српске државе која је давно нестала 1459. године, када су Турци владали српском деспотовином и када је Србија изгубила државност. Дакле, било је потребно више од пет векова, односно од 1459. до 1804. године да се та клица и идеја о обнови српске државности поново актуелизује. Та борба није била краткотрајна, већ је трајала неколико деценија, односно скоро један век. На крају су се исплатиле те идеје устаничких циљева, јер је Србија на Берлинском конгресу стекла независност. 

ГЛАС: Већ сте говорили о Сретењском уставу. Како оцјењујете тај документ са данашњег аспекта? 

РАСТОВИЋ: Сретењски устав је био пример остваривања грађанских, личних слобода. Један од његових чланова подразумевао је и да роб који ступи на простор Србије постане слободан. Укинуто је ропство и кулук, као један од основних обележја феудализма. Он је имао далекосежан значај, не само у реализацији и увођењу политичких и грађанских слобода већ и у решавању многобројних социјалних захтева. То је укидање феудализма, као једног суровог друштвеног система који је вековима владао у Европи. Трасирао је пут за примену тих тековина које су започете грађанском револуцијом, личне слободе, слободе штампе, вероисповести... То је касније резултирало тиме да и други европски народи крену тим путем и укину те сурове системе феудализма и апсолутизма и почну да изграђују елементе парламентарне демократије. 

ГЛАС: Да ли би могли повући паралелу између онога што се дешавало тада и онога чему је изложен српски народ у данашње вријеме. Да ли има сличности?

РАСТОВИЋ: Апсолутно да има, јер интереси великих сила се вековима нису мењали. Њихов циљ још од античког периода јесте то да владају простором Балканског полуострва. Овде су се смењивале разне силе. Византија у средњем веку, затим  Угарска краљевина, Османско царство. Након пораза 1683. године код Беча Османско царство почело је нагло и рапидно да слаби и друге европске силе су се интересовале за простор Балкана, односно Хабзбуршка монархија, Француска, Велика Британија, Царска Русија. Сви су они имали империјалне интересе да владају простором Балкана који је у свом геостратешком и политичком смислу најзначајнији простор Европе и света. Они су одувек водили, а и данас воде рачуна само о својим интересима. Њих интереси малих народа, у конкретном случају, балканских држава не интересују. И ако сте на трагу њихових интереса онда можете добро да прођете, а интерес српског народа у највећем броју случајева није се подударао са интересима великих сила, јер код српског народа је та луча слободе  изузетно изражена, одувек. То нам је као нека врста нашег идентитета, а започета поново 1804. године са устанком на Сретење. То слободарство је српски народ коштало великих људских и материјалних жртава, јер они су одувек више волели слободу него ропство. То је резултирало огромним погромима и нестанком српског народа и у 19. веку, али нажалост и током Првог и Другог светског рата, а и у дешавањима приликом разбијања Социјалистичке Федеративне Републике Југославије почетком деведесетих година ХХ века. Нажалост и почетком 21. века ништа се није променило. Велике силе желе да доминирају простором Балканског полуострва. Та идеја да сами балкански народи решавају своје проблеме, односно та маскима Балкан - балканским народима је једна врло племенита идеја, јер би балкански народи без уплива великих сила требало да покушају да реше своје проблеме. Они постоје, не могу да се сакрију. То велике силе никада нису гледале са симпатијама, почев од кнеза Михаила Обреновића који је изашао са том идејом да би Балкан требало да припадне балканским народима, односно да се створи једна велика заједница југословенских народа без уплива и утицаја великих сила. Све то је резултирало да то велике силе нису дозвољавале и велики број наших владара је за ту идеју дао свој живот. 

ГЛАС: Република Српска и Република Србија ове године по први пут заједнички обиљежавају Сретење. Колико је то значајно? Да ли је требало и раније? 

РАСТОВИЋ: Дејтонски споразум дозвољава Републици Србији да успостави специјалне и паралелне везе са Републиком Српском. То је природно. Република Српска је у складу са Дејтоном део БиХ и у њој живи српски народ, као већински. Нормално је због личности, блискости и истоветности у верском и националном смислу да Србија има право да води рачуна о српском народу у Републици Српској, неугрожавајући интересе ни друга два народа која чине дејтонску БиХ. Србија води једну коректну политику поштовања Дејтонског мировног споразума са једне стране, односно очувања територијалног интегритета БиХ, али свакако у складу са обавезама и правима које даје Дејтонски споразум, води рачуна и о очувању интереса националних, културних и свих других интереса и права српског народа на простору БиХ и Републике Српске. Заједничко обиљежавање Сретења јесте један велики корак у том повезивању српског народа, што наравно нико не спори ни другим балканским народима у нашем окружењу.

Млади за понос

ГЛАС: Колико уопште данашње генерације знају о значају Сретења?

РАСТОВИЋ: Позитивно сам изненађен да садашње младе генерације, за разлику од периода када сам ја био у тим младим годинама, далеко више знају о круцијалним догађајима из наше модерне политичке историје који су трасирали савремену историју српског народа и Србије. То је оно што охрабрује, то очување националног и културног идентитета. Због тога ће српски народ и поред свих великих притисака и искушења успети да се сачува у том националном и државотворном смислу.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.