Оживјеле старе успомене у Ровињу

Глас Српске
Оживјеле старе успомене у Ровињу
Оживјеле старе успомене у Ровињу

РОВИЊ - Касних педесетих година прошлог вијека, одбијен претходно од Загрепчана опаском "Не требају нама италијанске штале", Ровињ се, на прагу пропадања, обратио Београду понудом јефтиног откупа тих убогих камених кућа, преноси Бета.

Београђани су били мудрији од Загрепчана. И почело је то "освајање" Ровиња које ће се у потоњим деценијама претворити у обострану љубав Ровињана и Београђана.

Михиз, Aнтоније Исаковић, Јанез Врховец, Мића Поповић и многи други писци, сликари, глумци и остали, у својим цјелодневним картарошко-козерским позицијама на острву Катарина и ресторану Батана на главном градском тргу, били су неприкосновени заштитни знаци те љубави.

Ратови деведесетих прекинули су идилу. У београдске станове у некадашњим италијанским шталама на силу су се уселиле, што избјеглице, што пробисвјети жељни бесплатног становања. Наишло је неко друго, хладно вријеме, све до 2003. када Хрватска укида визе за грађане Србије, а Београђани почињу да се враћају у Ровињ.

Под сјенком Св. Еуфемије, у стрмоглавим каменим улицама што се непредвидиво спуштају од узвишене цркве према мору, све се чешће чује београдски акценат и карактеристично "бре". Још је то у дубокој позадини бучног италијанско-њемачко-руског довикивања. Aли ту је, чује се.

Данашњи, посттранзицијски Ровињ, сасвим у сјенци свог неприкосновеног власника, Творнице дувана "Ровињ", један је од хрватских лидера у десетак милијарди евра вриједној годишњој туристичкој жетви. 

Ширење

Монопол на унутрашњем тржишту цигарета омогућио је ширење на туристичку сферу, тако да фирма "Маистра", која је туристички огранак Aдрис-групе коју чини још ТДР, изгледа данас као најперспективнији сегмент цијеле ове приче.

 

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана