Прије 106 година основана Краљевина СХС

Када је створена заједничка држава Краљевина СХС, која је године 1929. преименована у Краљевина Југославија, њен настанак доживљен је као коначно остварење старог сна.

Све ослободилачке тежње Срба, још од устанака почетком 19. вијека, подразумијевале су ослобођење и уједињење Срба с обје стране Саве и Дунава, уз велике напоре, борбе и жртве, што је остварено, крунисано, прогласом регента Александра првог дана децембра те 1918. године.

Стварањем те државе први пут у историји цјелокупан историјски и етнички простор Срба, осим у детаљима, окупљен је под једним државним кровом.

Владало је увјерење, тада и дуго потом, да је ријеч о трајном рјешењу, новој епохи. Уједињење 1918. било је плод велике побједе српске војске у Првом свјетском рату. А такође и претходних побједа у Балканским ратовима 1912. и 1913. године.

Балканским ратовима ослобођене су Стара и Јужна Србија, отприлике данашње Косово и Метохија и Сјеверна Македонија. Након што су српске трупе средином септембра 1918. пробиле Солунски фронт, услиједило је ослобађање простора Краљевине Србије, што је крунисано ослобађањем пријестолнице, Београда, 1. новембра.

Српска војска је који дан потом наставила напредовање на сјевер, с циљем ослобођења Баната, Бачке, Срема, Барање, као и на запад све до Ријеке, Алпа, Караванки. По распаду Солунског фронта, Бугарска је капитулирала 29. септембра, па Турска 30. октобра. Затим и Аустроугарска 3. новембра. Коначно, 11. новембра у Компијењу, Француска, примирје је потписала и Њемачка.

На простору државе Хабзбурга, Аустроугарске, процес распада трајао је мјесецима. Национални покрети опредијељени за осамостаљење били су одлучни да, најзад, искористе јединствену прилику за независност. Самосталност су прогласили Чеси, којима су били придружени Словаци.

Врло слично понијели су се и други, као Пољаци који су били одлучни да обнове националну државу, након више од вијека стране власти. Румуни су тежили уједињењу с матицом, такође Италијани. Код Мађара је исто тако однекуд постојала тежња за осамостаљењем од власти Хабзбурга.

Чак су се и аустријски Њемци знатним дијелом тада опредијелили за јединствену њемачку државу, насупрот Хабзбурзима. Код Срба с простора Аустроугарске све вријеме је постојала изражена тежња ка уједињењу с Краљевином Србијом. Међу Словенцима, у то вријеме, опредјељење за заједничку државу са Србима било је популарно, као и код знатног дијела Хрвата, на приморју готово неподијељено. Чехословачка је 28. октобра прогласила отцјепљење.

У Загребу је 29. октобра проглашено стварање тзв. Државе Словенаца, Хрвата и Срба, с циљем окупљања југословенских народа с територије Аустроугарске. Она је остала непризната фикција. Паралелно, Срби на простору дотадашње Аустроугарске организују се, стварају Народне одборе који преузимају власт у локалним срединама, истичу се слике краља Петра, српска знамења, заставе, националне кокарде. Прихватају се они који се враћају из заточеништва, а упућују се делегације у сусрет српским трупама, с молбама да се што прије крене у ослобађање Срема, Баната, Бачке, Барање.

Сличне тенденције постојале су тада и на простору Далмације, на приморју уопште, у Босни, у словеначким земљама, највише у Штајерској. На Великом народном збору, под вођством др Жарка Миладиновића, одржаном 24. новембра 1918. у Руми, проглашено је присаједињење Срема Краљевини Србији. Сутрадан, 25. новембра, у Новом Саду, Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена Баната, Бачке и Барање, коју су водили Игњат Павлас и Јаша Томић, прогласила је присаједињење Краљевини Србији.

Дан потом, 26. новембра, током другог редовног засједања Подгоричка скупштина донијела је одлуку о припајању Црне Горе Краљевини Србији. Скупштином је предсједавао Саво Церовић. Отуда, Војводина, односно Срем, Банат, Бачка и Барања, као и Црна Гора, у нову заједничку државу образовану 1. децембра 1918, Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, ступиле су као саставни дио Краљевине Србије.

Још почетком Свјетског рата, Нишком декларацијом 7. децембра 1914. године, Краљевина Србија објелоданила је да су њени ратни циљеви ослобођење и уједињење свих Срба, Хрвата и Словенаца под једним државним кровом. Био је то званичан документ који је донијела Скупштина Србије, тада измјештена у Ниш, ратну пријестолницу земље.

Током Свјетског рата емигранти с простора Аустроугарске опредијељени за уједињење образовали су Југословенски одбор 1915. године. Чинили су га истакнути Срби, Хрвати и Словенци с простора тадашње Аустроугарске, махом угледни интелектуалци. Напустивши Аустроугарску они су из Рима, Париза, Лондона, и других средина, утјецали, пропагандом и политичким контактима, у корист стварања нове заједничке државе са Србијом. Дијелу њих се такође прикључио српској војсци на Солунском фронту, као добровољци. Преговори о уједињењу вођени су на јонском острву Крф, гдје је 20. јула 1917. донесена Крфска декларација. Услиједио је Женевски сп

оразум, потписан 9. новембра 1918. у том швицарском граду, између представника Краљевине Србије, Народног вијећа из Загреба и Југословенског одбора. Круна читавог процеса било је проглашење Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, како је гласио првобитни назив, односно Југославије, 1. децембра 1918. године, у Београду. У то вријеме, као и у међуратном периоду уопште, званичан став је био да нову државу настањују припадници једног, троименог народа, у складу са тада широко прихваћеном идејом интегралног југословенства.

Палата Крсмановић на Теразијама, касније знано као палата протокола, било је у то вријеме привремена резиденција монарха, односно регента. Стари двор је тада реновиран, након оштећења у Првом свјетском рату. Оближњи дворски комплекс, у Краља Милана улици, заправо је истовремено додатно дограђиван.

Старо здање из осамдесетих 19. вијека, настало по пројекту архитекте Бугарског, реновирано је, а за регента је у склопу комплекса тада грађена нова зграда. У њој ће се доцније наћи Музеј Кнеза Павла, затим послије Другог свјетског рата Предсједништво Србије.

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.