Ово нисте могли видјети у серији "Сабља": Какав је био однос Ђинђића према Српској (VIDEO)

Неки га сматрају визионаром и патриотом, док му други и двије деценије послије смрти уз име и презиме додају ријеч „издајник“, али сви су сагласни у једном - да му лик и дјело пркосе зубу времена. Да ли због реформи којима је отворио врата модерној држави или због контроверзи које прате његово убиство пред вратима зграде Владе Републике Србије, многи још трагају за истином док причају о томе шта је за Зорана Ђинђића  била Србија, а шта Српска.

Рођен је 1952. године у Шамцу, студирао филозофију, са сарадницима оформио модерну Демократску странку, постао премијер Србије након 5. октобра 2000. и пада Слободана Милошевића, убијен 12. марта 2003. године, непун мјесец након што га ни тешка повреда ни повишен тон тадашњег амбасадора САД нису спријечили да дође у Бањалуку.

Ко је био покојни премијер Зоран Ђинђић, шта је мислио о Републици Српској, а шта Српска о њему? Шта је причао, између осталог, 1996, а шта непун мјесец прије убиства? На који ниво би биле подигнуте специјалне паралелне везе Српске и Србије да се није десио тај кобни 12. март?

Опомене и пријетње

Ђинђићеви савременици и сарадници, аналитичари и новинари, сагласни су у томе да је веома тешко, готово немогуће ни у стотину, ни у милион редова испричати причу о човјеку који је за кратко вријеме оставио велики траг у новој историји Србије.

У аналима остаје забиљежено да је један од највећих реформатора у модерној српској политичкој историји, и прагматик, човјек који је заузео свој правац о којем се полемише и данас.

Духове прошлости пробудила је серија „Сабља“, чије је емитовање завршено прије неколико дана, а која је понијела исти назив као полицијска акција након атентата. Серија, у којој су приказани догађаји који су промијенили ток историје Србије, изазвала је огромне реакције међу гледаоцима и критичарима. Једни су у њој, према наводима, видјели фантастичан трилер и шекспировску трагедију, док други сматрају да је догађај измијењен и релативизован до те мјере да је изгубио своју историјску аутентичност.

Једно је, ипак, сигурно - серија је отворила нови лавиринт спекулација о томе ко је заправо био Зоран Ђинђић и због чега је убијен? Да ли због ријечи, става или дјела? Остаје забиљежено да је 21. фебруара 2003. био у Бањалуци, а о томе како је протекао пут до највећег града Српске, кад је и извршен први атентат на њега, за „Глас“ прича Ђинђићев тјелохранитељ Милан Веруовић који је, иако тешко рањен, преживио атентат.

Прва „опомена“ Ђинђићу стигла је тог фебруарског дана код београдске хале „Лимес“, када је кренуо на отварање „Хемофармове“ фабрике лијекова у Српској.

Испоставило се да је тада возач камиона „мерцедес“, који није био регистрован, Дејан Миленковић Багзи, припадник „земунског клана“, намјеравао да пресијече и заустави колону, а Веруовић је након доста година објелоданио шта се још тог дана дешавало у премијеровим колима. Он је испричао да је тадашњи амерички амбасадор Вилијам Монтгомери извршио огроман притисак на премијера, али и додао да никада није видио Ђинђића да дрско разговара са неким као тог јутра са америчким амбасадором. Спустио му је слушалицу и прокоментарисао да га је Монтгомери упитао зашто иде у Бањалуку, односно да му је поручио да се одмах окрене на аутопуту и врати у Београд. 

Није прихватио ту сугестију. Дошао је у Бањалуку, са гипсом на нози и уз помоћ двије штаке, а уз њега је све вријеме био његов тјелохранитељ Веруовић који у исповијести за „Глас Српске“ истиче да и данас сумњају да је можда један од разлога убиства та национална политика коју је хтио да спроведе. Дан доласка у највећи град Српске заувијек ће, додаје, памтити.

- На премијера догађај на аутопуту није оставио посебан утисак. Није му посвећивао велику пажњу. Много важније је било што је са привредном делегацијом пошао у Српску и цела идеја око успостављања тих односа и отварања „Хемофарма“. То је била његова преокупација. И поред повреде ноге и свега, ипак је дошао где је и наумио, а то је Бањалука. На Бањалуку је гледао као на Београд, Ужице, Чачак, као на целу Србију. И његова идеја и јесте била у томе да српски народ, без обзира на то где живео, треба да има директну комуникацију и отворене линије, привредне и све друге - оцијенио је Веруовић нагласивши да је усљед инцидента код хале „Лимес“ ниво безбједности премијера био подигнут на највиши степен и да је све било неизвјесно и под знаком питања јер је требало посјету привести крају како је и било замишљено.

То што је урадио јесте било храбро, али у томе није било ничег лошег.

- Никоме ништа лоше није доносило оно за шта се залагао. Могло је само добро да донесе, али се завршило како се завршило. Мислим да тај пут треба да се настави. Последњих 20 година залажем се да буде откривена потпуна истина о његовом страдању, да је разумемо и с њом се суочимо - рекао је Веруовић.

Разговор са Чавићем

Делегацију Републике Српске на састанку са Ђинђићем у Бањалуци предводио је њен тадашњи предсједник Драган Чавић. Српски премијер је тада упозорио да би промјена граница и евентуална независност Косова угрозила примјену и Дејтонског мировног споразума, нагласивши да су специјалне паралелне везе Српске и Србије до тада у великој мјери биле неискоришћене због проблема које је имала Србија и да је сада прилика да се у потпуности успоставе поштујући Дејтон.

- Задовољство ми је што смо имали мултиетнички састанак и да је јасно да се овде не ради о неком чисто српско-српском договору, већ о односу између две владе - рекао је, између осталог, тадашњи премијер Србије.

Чавић се добро сјећа разговора са Ђинђићем са којим се често састајао за кратко вријеме и водио вишечасовне разговоре.

- Доста смо разговарали тај дан. Насамо смо били неких три сата и разговарали о свему, а док сам се возио с њим у његовом ауту, говорећи о догађају код „Лимеса“, рекао ми је да су они, парафразирам, преозбиљна банда да би тако неозбиљно покушали да га ликвидирају - испричао је Чавић за „Глас“.

Ђинђић је, каже, био човјек који је, упркос ружној медијској слици о њему, био патриотски опредијељен на другачији начин од свих са којима је имао контакте.

- Био је, без даљег, апсолутно опредијељен за подршку Републици Српској и то у сваком смислу те ријечи. Његов највећи проблем у тренутку када је дошао на власт је било питање Косова. О томе смо јако дуго причали, имао је своје идеје, да сад не говорим о томе, али је инсистирао на томе да се то питање затвори одмах и неопозиво у тој години у којој је ликвидиран. И његов став је био да је Косово дио Србије, никако посебна држава. Он је инсистирао на реформама, ЕУ, био је убијеђени демократа, а истовремено српски националиста у позитивном смислу ријечи. Поштовао је све, али и сматрао и тражио да поштовање заслужује и Србија и Српска својим дејтонским статусом који није доводио у питање ни у једном тренутку. Сама чињеница да је повријеђен, и у тим околностима дошао у Бањалуку, довољно говори да његов долазак није имао само протоколарни већ и садржајни карактер, а с друге стране, и симболично за спољни свијет показао је да нема намјеру да се одрекне онога што је договорено у Дејтону. Био је један веома коректан човјек, отворен за сарадњу. Да је преживио, доста ствари би сигурно биле другачије, али, нажалост, ликвидиран је одговоран човјек који је дошао на мјесто премијера у веома тешком периоду. Исто тако, нажалост, пракса код Срба је да за живота велики људи углавном буду попљувани, а то важи и за њега, а онда се цијела Србија окупила око његовог сандука. У принципу, Срби се најбоље окупљају у погребним поворкама - рекао је Чавић.

И сам је, каже, дошао у деликатно вријеме на позицију предсједника Републике. Био је то период „несарадње“ са Хашким трибуналом, јаког америчког присуства, као и постављања Педија Ешдауна за високог представника.

- И о томе са причао са Ђинђићем. Био је спреман да помогне на свим адресама. У сваком случају, вјероватно би било другачије да је остао у политичком свијету. Не би одустајао, а то значи да би био фактор у политичким догађајима јер је био и те како свјестан свега. Његове изјаве то потврђују - истакао је Чавић.

50.000 Бањалучана

Зоран Ђинђић је мишљење о Српској износио и у неколико наврата раније. И у данима рата и послије. Ипак, највише се помиње његов говор из 1996. године на великом скупу СДС-а.

Дио говора је доступан на интернету, а иза једног од видеа стоји Маринко Учур који је у то вријеме био један од уредника тадашње Српске радио-телевизије. Учур је непосредно посматрао обраћање.

- И сам сам био један од оних који су сумњичаво доживљавали његову улогу у српском постмилошевићевском друштву. Можда, као и већина Срба с ове стране Дрине, сам био спреман помислити како је његова улога негативна и да је због тога платио главом наводне везе са „земунским кланом“. Остављало је сумњу и то што су се у његовом окружењу мотали сумњиви типови попут Чедомира Јовановића, Момчила Перишића, Жарка Кораћа, Душана Михајловића, али с друге стране, имам у виду његов српски, патриотски и демократски капацитет, нарочито у вријеме када је Српска била у немилости званичног Београда и предсједника Милошевића. Стога у мојим ушима још одјекује надахнути говор на Тргу Крајине у Бањалуци 11. септембра 1996, непосредно након окончања крвавог грађанског рата - истакао је Учур.

Ђинђић је тада, подсјећа, пред више од 50.000 Бањалучана изговорио неке од најјачих порука које су тада изгледале визионарски и покровитељски.

- Рекао је: „Две највеће трагедије нашега народа у овом веку су идеологија југословенства и идеологија комунизма. Идеологија југословенства је довела до тога да смо ми као народ ушли у једну државу без својих граница и изгубили смо свој национални програм и своју националну идеју. Сви други народи су ту Југославију користили као инкубатор за своје националне државе, а ми смо у тој држави изгубили своју националну државу. Сломљени у тој Југославији, ми смо потпали под комунизам и у комунизму смо изгубили своју државу јер комунизам познаје само партијску и личну државу (...) Будите ви, носите ви ту част... упишите се у историју као они који су одгонетнули нашу трагедију, који су на овим просторима створили државу српског народа. Ја сам сигуран да ћете то учинити. Желим вам све најбоље, нека Бог чува вас и нека чува Републику Српску (...)“ Ех, сад, тај Ђинђић и његова несумњива подршка нама у Српској звучали су више него охрабрујуће, али оно што се дешавало касније, а што сам поменуо као спорно, изгледало је као одустајање од оних племенитих ријечи из 1996. године. Да ли под притиском странаца, на које је Ђинђићева влада била максимално ослоњена, да ли због окружења у коме се налазио, чинило се да су други приоритети били на столу, иако се он, као неко ко је поријеклом из Републике Српске, истински трудио да буде свеприсутан, па и у Бањалуци, непосредно пред смрт. Остаће упамћено да је његова влада на Видовдан испоручила предсједника Милошевића у Хаг, али за мене лично је он био један од најталентованијих српских политичара у посљедњим деценијама и склон сам тврдњи, да је Ђинђић још поживио, а шта је све визионарски најављивао, у Србији би данас било много другачије и да би јужна српска покрајина била ближа званичном Београду, него што је данас. Нажалост, људи који су остали иза њега, под вођством Демократске странке,  учинили су све да Ђинђићево насљеђе буде изложено својеврсном ревизионизму. Како видимо, ни данас нема консензуса о томе да ли је био позитивна или негативна историјска личност - закључио је Учур.

Атентат и трећи метак

Зоран Ђинђић је, према званичним подацима, на степеништу зграде сједишта Владе Србије у Београду 12. марта 2003. године око 12.30 погођен метком који му је прошао кроз срце. Од другог метка тешко је рањен управо Милан Веруовић који свједочи о убиству предсједника Владе и у својој књизи „Трећи метак“.

Оба метка је снајпером, са 130 метара удаљености, испалио полицијски официр и припадник „Црвених беретки“ Звездан Јовановић, правоснажно осуђен на 40 година затвора због убиства. Према пресуди, Милорад Улемек Легија је наредио Јовановићу да убије Ђинђића и осуђен је на 40 година затвора. Веруовић и данас инсистира на тези да је постојао и трећи хитац, због чега трпи критике, наглашавајући да је то само један сегмент неистражених трагова са лица мјеста када је убијен Ђинђић.

- То је чињеница и то је остало као трн у ципели који је покренуо лавину сумњи и поред тог необјашњеног пуцња који је њега погодио, има још неколицина тих питања на која је суд морао да да одговор - закључио је Веруовић у разговору за „Глас Српске“.

Студенти, „фићо“ и свети Петар 

Зоран Ђинђић одржао је бањалучким студентима у Банском двору 21. фебруара 2003. предавање „Национализам и патриотизам“ и то му је било посљедње обраћање студентима.

- Ми у свету немамо пријатеље. То је лоша вест. Много мање лоша вест је да нико у свету нема добрих пријатеља и да у свету нико никога не воли. Постоје само протоколи. Постоји дипломатија која све то приказује на лепши начин. Свако брани свој интерес и свако воли некога другога у склопу свог интереса. Ако се негде појави нека гужва, онда настрада слабији. Ако возиш „фићу“ на аутопуту, по којем се претичу шлепери и цистерне, немој да се трпаш, јер ћеш да настрадаш. То да ли је прешао на леву страну ће касније свети Петар да распетљава, али ћеш ти бити на небу. Значи, процени своју ситуацију, своје могућности, процени путању тих шлепера, то јест Америке или Русије или Кине и види како да се уденеш у то и да на крају стигнеш на свој циљ. У принципу, тај аутопут је довољно широк. Ако си вешт возач, аутопут је довољно широк да свако може да стигне на свој циљ - рекао је тада Ђинђић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.