То­пла со­ба и ку­па­ти­ло дје­ча­ци­ма из То­ри­на код Че­лин­ца је­ди­на же­ља

Ми­ли­ја­на Ла­ти­но­вић
То­пла со­ба и ку­па­ти­ло дје­ча­ци­ма из То­ри­на код Че­лин­ца је­ди­на же­ља
То­пла со­ба и ку­па­ти­ло дје­ча­ци­ма из То­ри­на код Че­лин­ца је­ди­на же­ља

Че­ли­нац - Ку­па­ти­ло и то­пла со­ба у ко­јој ће пи­са­ти до­ма­ћи рад и ди­је­ли­ти дје­чач­ке тај­не нај­ве­ћа су же­ља дје­ча­ка Бра­не, Бо­ја­на и Го­ра­на Кне­же­ви­ћа из се­ла То­ри­не не­да­ле­ко од Че­лин­ца.

За раз­ли­ку од њи­хо­вих вр­шња­ка ко­ји ма­шта­ју о но­вим мо­бил­ним те­ле­фо­ни­ма, би­ци­кли­ма и ску­пим играч­ка­ма, ова тро­ји­ца дје­ча­ка же­ле са­мо то­пли дом и да на њи­хо­вој тр­пе­зи сва­ки дан осва­не ба­рем ко­ра хље­ба, јер су без­број пу­та до са­да у шко­лу оти­шли глад­ни.

- Во­лио бих да имам сво­ју со­бу, да мо­гу да учим и да се играм са бра­ћом и дру­га­ри­ма из раз­ре­да и да има­мо ку­па­ти­ло да се оку­па­мо, да ма­ма ви­ше не пе­ре веш на ру­ке - сти­дљи­во је ис­при­чао де­ве­то­го­ди­шњи Бо­јан.

Иако не­ма­ју основ­не усло­ве за жи­вот, у шко­ли ни­жу са­мо че­твор­ке и пе­ти­це. Са оцем Си­ни­шом и мај­ком Зор­ком пре­жи­вља­ва­ју у скром­ној, не­у­слов­ној ку­ћи. Свих пе­то­ро спа­ва­ју у ис­тој про­сто­ри­ји ко­ја им је и спа­ва­ћа и днев­на со­ба. Са Кне­же­ви­ћи­ма ста­ну­је и Зор­ки­на мај­ка Ро­са Три­ву­но­вић (73), ко­ју та­ко­ђе жи­вот ни­је ма­зио. Тро­ји­ца си­но­ва су јој умр­ли, а на­кон смр­ти су­пру­га, до­шла је са Кру­ше­ва Бр­да код кћер­ке.

Скром­на не­до­вр­ше­на ку­ћа, без изо­ла­ци­је и фа­са­де шти­ти их је­ди­но да не спа­ва­ју под ве­дрим не­бом. Вла­га се уву­кла у сва­ки угао, а и оно ма­ло ства­ри што има­ју су до­тра­ја­ле. Кроз пу­ко­ти­не на зи­до­ви­ма ље­ти им се увла­че ин­сек­ти у ку­ћу, а зи­ми сту­ден. Је­два успи­је­ва­ју да за­гри­ју про­сто­ри­ју. Ку­па­ти­ло не­ма­ју, а хи­ги­је­ну оба­вља­ју ка­ко зна­ју и уми­ју. Тек при­је не­ко­ли­ко мје­се­ци, на­кон шест го­ди­на му­ко­трп­не бор­бе, при­кљу­че­на им је во­да. Мај­ка Зор­ка, по­но­сна на тро­ји­цу си­но­ва, пла­чу­ћи при­ча за “Глас Срп­ске” да је до­но­си­ла во­ду да их оку­па у ла­во­ру да им ни­ко не при­го­во­ри у шко­ли за хи­ги­је­ну. Ко­ли­ко је бре­ме жи­во­та на ње­ним ле­ђи­ма, иако има тек 34 го­ди­не, свје­до­че бо­ре на ли­цу и ру­ке ис­пу­ца­ле од хлад­не во­де, јер веш пе­ре руч­но.

- Бо­ли ме што од­ра­ста­ју са­ми, без игдје иче­га, јер че­сто не­мам ни да им дам да је­ду. Гле­да­ју ка­ко дру­га дје­ца ку­пу­ју сла­до­лед, а они жељ­ни све­га. Во­ље­ли би да им до­ђу дру­га­ри из шко­ле, али гдје да их до­ве­ду, ви­ди­те и са­ми - при­ча Зор­ка дрх­та­вим гла­сом, по­гле­да упр­тог у тро­ји­цу дје­ча­ка.

Пре­жи­вља­ва­ју од по­не­ке днев­ни­це ко­ју она или су­пруг за­ра­де. За­хва­љу­ју­ћи ху­ма­ним љу­ди­ма, при­ча Зор­ка, њен су­пруг Си­ни­ша до­био је при­је мје­сец по­сао у ко­тор­ва­ро­шкој Фа­бри­ци обу­ће “Спор­тек”. Ка­да поч­не се­зо­на гљи­ва и шум­ских ја­го­да, је­да­на­е­сто­го­ди­шњи Бра­не са мај­ком од­ла­зи у шу­му, не би ли на­брао до­вољ­но пло­до­ва да про­да и та­ко за­ра­ди џе­па­рац за се­бе и бра­ћу.

- Дје­ца уста­ју сва­ко ју­тро у шест са­ти, спре­ма­ју се у шко­лу и пра­тим их сва­ки дан два и по ки­ло­ме­тра до ауто­бу­ске ста­ни­це. Не сми­јем их пу­сти­ти са­ме, да­ле­ко је, сла­бо на­се­ље­но, има ди­вља­чи, стре­пим за њих. Зи­ми је нај­те­же - ис­ти­че Зор­ка до­да­ју­ћи да јој је хи­ља­ду пу­та до­шло да диг­не ру­ке од жи­во­та, али да не мо­же дје­цу оста­ви­ти са­ме да се па­те.

Но­ћи­ма не спа­ва, бди­ју­ћи над дје­цом са су­за­ма у очи­ма, а сва­ко но­во ју­тро но­си не­из­вје­сност да ли ће има­ти мар­ку да им да да ку­пе ки­фле да по­је­ду на пу­ту до шко­ле. Скри­ва­ју­ћи се у ба­ки­ном кри­лу, осмо­го­ди­шњи Го­ран, нај­мла­ђи ме­ђу бра­ћом, слу­ша­ју­ћи мај­чи­не ри­је­чи сти­дљи­во бри­ше су­зе у на­ди да ће ху­ма­ни љу­ди по­гле­да­ти ње­го­ву по­ро­ди­цу и по­мо­ћи ко­ли­ко мо­гу.

Бо­лест

Зор­ка Кне­же­вић је ис­при­ча­ла, да је осим бор­бе за го­ло пре­жи­вља­ва­ње, ње­на по­ро­ди­ца при­је не­ко­ли­ко го­ди­на из­во­је­ва­ла још јед­ну те­шку бит­ку. Њен син Бо­јан се раз­бо­лио и пао у ко­му. За­хва­љу­ју­ћи ин­тер­вен­ци­ји ље­ка­ра и за­по­сле­ни­ма у Хе­ли­коп­тер­ском сер­ви­су РС хит­но је пре­ба­чен на ли­је­че­ње у Бе­о­град, гдје му је успје­шно од­стра­њен ту­мор на мо­згу.

- Има алер­ги­ју, не би смио у пра­ши­ну и пр­ља­во, а ви­ди­те да усло­ве за хи­ги­је­ну не­ма­мо. Пре­жи­вља­ва­мо ка­ко зна­мо и уми­је­мо - ре­кла је Зор­ка.

 

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана