Коса Перовић из Гриваца код Рогатице са чукунунучадима чека стоту

Сретен Митровић
Коса Перовић из Гриваца код Рогатице са чукунунучадима чека стоту
Коса Перовић из Гриваца код Рогатице са чукунунучадима чека стоту

Рогатица - Старица Коса Перовић из села Гривци код Стјеница у Рогатици која је недавно загазила у 98. годину тврди да за дуг живот рецепта нема јер је увијек радила много и спавала недовољно, а ни данас се не штеди и истим темпом, каже чека стоту.

Није, прича, никад пушила ни пила алкохол. Јела је шта је имала и радила и више него је могла. Живи у једној од двије куће које је градила, а једну је чак и својим рукама омалтерисала.

Радује се кад се на њена врата појави неко од синова и кћери, 12 унучади, 19 праунучади и петоро чукунунучади да би са њима оживјела сјећање на свој буран и тежак, али занимљив животни пут.

- Солидно видим, а памет ме још добро служи. Спремим себи да једем и јавим се на телефон кад ме зову.  То ме највише обрадује, а кад год могу сви дођу да ме обиђу - прича времешна старица.

Једна од најстаријих жена у Рогатици каже да иде стопама мајке Илинке која је живјела 105 година. Као и многи други из њене генерације, поготово женског свијета, ни Коса није ишла у школу, али како рече, знала је читати и нико је у рачуну није могао преварити.

Живот је, казује бака Коса, никад није мазио. У најмлађим данима морала је помагати мајци у свакодневним пословима, али и да оре, копа и обавља остале тешке сељачке послове, јер јој је отац био инвалид.  И тако све до удаје за Миливоја Перовића из Гриваца, које од њених Шенковића раздвајају брдо Рабар и Црни врх.

- Мој Миливоје, био је гледан момак из домаћинске куће,  али осим што смо се виђали на разним скуповима никад нисмо ашиковали јер сам ја имала момка у Гучеву. На ту фору ме је Миливоје и "уловио". Дао ми је неку коверту, наводно послао ми је тај момак, а у њој је било нешто пара и златни прстен. Кад сам то узела, Миливоје ми је рекао: "то ти је моја зарука". Ја сам то одмах бацила, али он ми добаци: "Ја долазим за који дан да те водим". Тако је и било - прича бака. Са њим је родила петоро дјеце, а напустио ју је у 43. години.

- Сва су ми дјеца, хвала Богу, жива и здрава. Са мном највише времена проводи најмлађи син Маринко који је пензионер - каже старица. Косин живот у Гривцима био је борба непрестана. Болест мужа и петоро дјеце били су разлог да на њена женска плећа падне цијела кућа, женски и мушки послови.

- Да се дође до динара морало се радити и на дневницу. Радило се по цијели дан и за чанак брашна. Сналазила сам се на све могуће начине. Пјешке сам ишла у Власеницу одакле сам на леђима доносила и по 30 килограма кукуруза да нахрани дјецу. Једне прилике донијела сам и два прасета, једног на прсима другог на леђима. И тако ко зна колико пута сам прошла раздаљину од Гриваца и Стјеница до Власенице, Бијељине, Сокоца, Рогатице, Горажда, Фоче, Вишеграда, Чајнича - присјећа се бака Коса.

У Сарајево, гдје јој је муж Миливоје био више пута и мјесеци на лијечењу, отишла је, казује она, најмање 15 пута.

- Када би се све то претворило у метре и кораке испало би да сам пјешке обишла пола свијета, а и можда више - прича старица.

Обишла "пола свијета"

Није бака Коса обишла само регион. Највише су јој у сјећању остале бербе кукуруза у које је ишла више година.

- Ишла сам у Банат да бих прехранила чељад. Знала сам по 15 метара кукуруза донијети кући - каже бака која је стигла да оде и у Италију, Мађарску, Румунију и Турску.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана