КОЛУМНА: Бањалучки априлски рођендан

Бањалука је много старија од својих 76 рођендана. Њено име се вијековима памти као да и нема рођендана. О њеној бурној прошлости свједоче ненаписани споменици и необиљежени папири, а човјек јој је својим умом и снагом мијењао лик. Понекад и земљотрес.

Тај 22. април је непромјенљив и неизбрисив. Фотографија може да пожути, али се на њој увијек назиру ликови Десете крајишке ударне дивизије, који побједоносно улазе у град, као да улазе у рај, обиљежен страховима рата и надама мира. Фотографски снимци свједоче о борцима и народу тога дана, о непоновљивој атмосфери у којој је слобода обасјала слављеничку Бањалуку. Пјевало се играло на улицама, клицало из цијелог срца, дивило слободи у људима, патриотизму у њима и на улици.

Весеље народа прати шум таласа Врбаса испод Кастела. Радости природе нема краја. Некад су ту веслали предратни пелагићевци и кабовци, а кајаци су продирали кроз букове јаче од силе која се супротставља човјеку. Ту је настала пјесма хероја из младости, пјесма о револуцији, која није само сањана. Њу су припремали и у њој побиједили. Бањалучки пјесник Душан Мутић спјевао је поему “22. април”, у којој су и стихови:

Никад сјенка заборава неће пасти на њих.

То су драгуљи у грбу нашег града.

Они неће бити заборављени.

Док Врбас буде текао кроз

кањоне и чуо се моћни глас

Пјевача босанских балада

Нека вјечно граду буду путокази.

Као васионске звијезде.

Ко мајчина молитва

Вјечна.

Револуционарима овог града, ослободиоцима овог рода од вјековног мрачњаштва и насиља и даље је требало оружје у снази и истинитом увјерењу да се друштвени односи могу и морају мијењати. Данас смо ми, послије њих, њихови сљедбеници и насљедници.

Пред патриотима нема бриге куда ће се даље. Пут је снага увјерења и жеља, слободно и стваралачки. Затекли су избомбардовани град, запуштен и загађен свим странама фашистичке гамади. Требало је подићи његов велики дио, читаве порушене квартове и улице. На све стране стршали су срушени зидови и кровови кућа. Бањалучки грађевински простор, а највише стамбени, био је готово упола оштећен. Само послије првог бомбардовања Бањалуке потпуно или делимично је разорено 70 станова, а није поштеђена ни нова православна црква. Електро и телефонска мрежа доживела је 70-одстотно, а Електроцентрала на Врбасу 80-одстотно оштећење.

Нова народна власт је хтјела да што прије обнови град и доведе га у подношљиво стање. И више од тога. Повратити Бањалуци мјесто административног и привредног центра Босанске Крајине, вратити јој ношење заставе у свему. Требала је бити боља него што је некад била. Већ првог дана слободе почела је интензивна обнова. Задатак је дат у руке новоформираној Окружној грађевинској екипи, која је прерасла у Земаљско грађевинско предузеће “Крајина”. Већ 1946. поправљено је четрдесет одсто јавних објеката.

Било је ту снаге и храбрости. Без оклијевања је уклањано оно што не ваља око нас и у нама. Са чврстином и видовитошћу градитељи новог савлађују све тешкоће. Не раде и не живе само за данас. Повезују све што је стварно са визијама. На визијама и стварности осмишљавају себе и своје дјеловање у непрекинутом кретању према будућности. Њихове очи су сваког прољећа, на рођендан слободе, биле камере које су кружиле Бањалуком, њеним вертикалама, што се дижу у висине, њеним фабричким халама у којима су брујале велике машине, њеним школама у којима се чула граја ђака и дјеце и њеним трговима преливеним сунцем, којима су журили пролазници и жуборили млади.

На фотографијама ослобођења, слободе, на лица бораца прислоњена су лица младих радника, студената, љекара, умјетника, дјевојака - безброј лица, у којима се огледа садашњост и будућност. У својој љепоти, некадашње колоне бораца постајале су колоне градитеља. Све их је и даље повезивало историјско заједничко хтијење и будуће стално оплемењивање своје земље, њене љепоте, да би у њој живјели слободним животом.

Није било мјеста ни потпуном задовољству, јер се радило о сталном ходу напријед. Само тако се једном сну може дати јава. Са променом лика града, оно сутра у нади постало је данас. Данас то су нови градови око старог града и њихове чаршије. На дан слободе, на Лаушу, на Саринића њиви, није било ниједне куће, а у годинама слободе никле су оне као гљиве послије кише. На Шмитовој бари затекле су се две-три куће, да би око њих израстао “градић”. Од Сарачице, некадашњег дома, извијугао се, на ентузијазму и добровољном раду, пут према Первану, куд је било тешко проћи и на коњу. У окружењу, на Паприковцу су из етапе у етапу цвјетале медицинске установе, а испод њих насеље стамбене задруге. На супротној страни, јучерашње село Старчевица, израсло је у ново савремено градско насеље. А на сусједном Мејдану Ћерментани – Обилићеву – нова градња је почела пузити уз падине Старчевице и Шибова и кочоперити се са све више кућа на два спрата, асфалтираним двориштима, гаражама, аутомобилима, воћњацима, водом иза кућа и баштама око њих. У Драгочају ниче индустријска зона, још већа на Меденом пољу до Врбаса.

Јунаци ратници, чувари града и његови храниоци полако падају у заборав. Омладина одлази, стада се гасе, с муком грађене школе се празне.

Наше је да оживимо козарачко коло и пјесму “Ој, дјевојко, драга душо моја”, да се пјева на зборовима, рођенданима. Још увијек има снаге да Бањалука, како то и пјесма каже (Бањалуко, и та твоја села), буде и на Змијању, Мањачи, и у Кмећанима код Манастира Гомионице, који је некад све то чувао и развијао. Наше је да буду наши!

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.