Осврт на један од најзначајнијих догађаја у српској историји: Погибија Смаил-аге Ченгића

Ченгијићи (сажето у Ченгићи) воде поријекло из малоазијског града Чангри, сјеверно од Ангоре.

Доселивши се у Босну, родоначелник рода Кара-Осман бег (1553 - 1556) са боравком у Загорју на Боријама прозван је Чангрли по мјесту из којег се доселио, а његови синови и даљи потомци примише презиме патронимског поријекла Чангрлићи, што је касније преображено у Ченгијићи. Од свих Ченгијића посебно су се истицали они са Гатачког поља, понајприје Смаил-ага (1780 - 1840), муселим гатачки, пивски и дробњачки. Живио је у Липнику код Гацка.

Смаил-ага је био престрог, али праведан и поштен човјек. Престрог је био према својој дјеци. О томе свједочи Новица Церовић кад је једне зиме дошао у Липник код Смаил-аге. Гледао је кроз прозор шта се у дворишту ради. По дворишту је пао велики снијег, по којем су се играла два босонога и слабо одјевена дјечака. То бијаху Смаил-агини синови. Новица, онако ради шале упита: „За Бога, честити аго, кад ти је Бог свега дао и уздржао, што онако мучиш ону ђецу босу по снијегу?“ Смаил-ага се насмијеши, па му рече: „Махнити Влаше, валах и билах, треба их научити; ко зна шта ће они дочекати – нек се науче сад да могу све поднијети, а ако им Алах придржи овако као мени, лако ће умјети и сами промијенити.“

Петар ИИ Петровић Његош, владика црногорски и брдски, имао је једну жељу - само да се Смаил-ага посијече. Он више није могао поднијети бол за настрадалом браћом, те приволи дробњачке и ускочке старјешине да Смаил-агу погубе, кад први пут дође у Дробњак да купи харач. Састане се једном Перо Томов, владичин брат, у Морачи с Новицом Церовићем, дробњачким кнезом из Тушине, који из разговора закључи да је Новица много косан на Турке, што му оца попа Милутина посјече паша Селмановић насред пљеваљске пијаце кад је он био дијете од непуне четири године. 

Овим ријечима се обратио поп Милутин Селмановићу кад је задњи пут отишао из Дробњака: „Хајде, Серафиме, мислио сам да нећеш овога пута тако отићи“. Договорили су се да га убију, али се уплашише да Турци због његове погибије запале сав Дробњак. С попом Милутином је отишла у Пљевља и снаха Стана, невјеста Лазара Церовића из Тепаца од Каљевића. Стана је замолила пашу да откупи попову главу на што овај пристане, али кад се враћала с откупом, неки путник јој рече да је поп већ посјечен. 

Због овог нељудског геста паше Селмановића, Дробњаци су га тужили травничком везиру, који, како се причало, заповиједи да Селмановића убију и ради погрде избаце на буњиште. Ово је био основни узрок због којег је Селмановићев син продао Дробњак Смаил-аги. Постоји још један разлог који је расположио Новицу да погуби Смаил-агу. То је побратимство Станка Стијепова, оца књаза Данила, са Новичиним оцем Милутином.

ПИСМО

Значајну улогу у Смаил-агиној погибији одиграо је дробњачки војвода Шујо Караџић из Петњице. Његовог оца Стојана, Карађорђевог јунака са Сјенице, одведе и на вјеру посјече (1809) Сулејман-паша Скопљак, што је дигао на оружје Дробњак и Херцеговце и спојио црногорску и србијанску војску. Сулејман-паша одреди за војводу Дробњацима Стојановог сина Шуја, који се није слагао с Турцима и зато је два пута бјежао у Србију. Поново се вратио у Дробњак и исте муке подносио.

Перо Томов се лично познавао с Новицом Церовићем и неколико виђенијих народних првака у Морачи. Кад се вратио на Цетиње, рекао је владици да нико једноставније и прије неће смаћи Смаил-агу од Новице Церовића. У љето 1840. Перо и владика одлучише да Новица буде тај који ће се на такво дјело одлучити. 

У Смаил-агиној војсци било је доста Пивљана. Из Дробњака нико није дошао осим Ђока Маловића и још једног Дробњака. Договор дробњачких главара да неће помоћи Смаил-аги, макар на ватру сагорјели, разбјесни гатачког капичибашу. Сав необуздан за непослушност раје, пркосно рече Ђоку Маловићу: „Ево ми, Маријане (тако га је звао из милости) стиже књига из Дробњака, да неће са мном на Црну Гору; а имшала (валај) ако се здраво вратимо с Боја на Грахову, дићи ћу велику војску на Дробњак и све и(х) у плам претворити“. 

Након граховског боја Смаил-ага није долазио у Дробњак четири године. Жеђ за осветом све више се осјећа. Ове значајне послове преузео је мањи број најсигурнијих људи на челу с Новицом Церовићем. Само Шујо Караџић и још три-четири човјека знали су за ову уроту. Тешко је било одредити Маловићево држање пред очима најстарије генерације. 

За једне је био турска додворица, за друге лијеп човјек, који се аги претварао, али захваљујући њему највише је допринио да Смаил-ага дође у Дробњак с јесени 1840. и тамо настрада. Ми сматрамо да је Ђоко био поуздан и повјерљив аги све до погибије девет Петровића и других триста црногорских момака. 

Стога, ми ћемо се позабавити Ђоковим поступцима које је он урадио прије Смаил-агиног убиства. Ђоко је врло мудро одвео Смаил-агу у Дробњак. У пар писама му каже да дође са триста младића, напомињући да се по Дробњаку прича као да не смије доћи откако је на Грахову поубијао Петровиће. Ђоково писање наљути агу, те напише писма беговима из свога пашалука да крену у Дробњак. 

Поред осталих позове капетана Мушовића од града Никшића и побратима Ахмета Баука. Смаил-ага скупи око триста људи из Гацка. На путу за Дробњак прву ноћ законачи у Пиви, другу на Безују, такође у Пиви.

Кад је Ђоко чуо да је ага на Безују, јави војводи Шују Караџићу да сви дробњачки главари дочекају агу на граници. Шујо прихвати, призва сусједне главаре, дођоше на Дужи и заједно дочекаше агу код цркве на Дужима. Чим се ага попримакну ближе главарима, дође пред Ђока и овако му рече: „Камо те, Маријане, ђе не роди елерз була Турчина, да освети Махмута Бушатлију, до мене Смаил-аге, који исјекох Петровиће и шућур Богу осветих Бушатлију…“ 

Сађе с коња и са својих пет стотина коњаника отабори и опаше шаторе код Ђокове куле и пошаље полицајце на караулу на Слатину, око Мљетичка, да пазе стражу од Ускока јер је чуо од Оџе Мушовића из Никшића о разговору у Морачи и мистериозним плановима с Цетиња, којих се плашио.

Љутити ага упита окупљене главаре јесу ли се вратили дробњачки посланици из Мораче са састанка с Пером Томовијем и шта им је рекао. На ово питање Шујо одговори нечујно: „Преварио те је неко, честити аго, ми смо шиљали наше посланике једино да замоле Морачане, да с Брђанима не нападају на Дробњак и лупешки не пљачкају сиротињско имање“. На то ће Смаил-ага: „А зашто не пођосте са мном на Грахово, бојали сте се оног вашег црног калуђера с Цетиња?“ 

„Превари нас твој књигоноша, честити аго, донесе нам абер од тебе кад се бој свршио био“, одговори један од главара. „Добро, рајо, кад већ не разумјесте, јесте ли ми спремили порез и харач?“ „Не, честити аго, чекасмо наредбу од тебе, али ако ћеш стајати међу нама један мјесец дана, све ћемо сигурати што је за тебе“, одговори му Караџић. Захваливши се главарима, ага се окрену Ђоку и рече му: „Ти ми писа, Маријане, да су се Власи одметнули, а они су ми рази као своме животу“ и обећа да ће у Дробњаку још остати. О купљењу харача ага је чуо да се по Дробњаку одржавају скривени састанци против њега. 

Међутим, мудри и лукави Шујо све је аги представио у најљепшој боји. На окупу су били дробњачки сердари, изузев Новице Церовића, тушинског кнеза, који ће доћи за два-три дана. Његовим задржавањем кован је план како ће на Смаила ударити. У селу Дужи остао је недјељу дана. Неки су му предлагали да се премјести из Дужи на Пошћење, да га и други Дробњаци упознају и лијепо дочекају. 

Смаил-ага прихвати понуду и заповиједи главарима да иду кућама и да га у заказано вријеме сачекају у Пошћење гдје ће он доћи. Главари одоше кућама, а ага послије неколико дана дигне војску и с њом дође у Пошћење и почину на Грбовића Бари испод куће Одовића. Дођоше дробњачки главари и два Церовића, Новица и синовац му Секуле. 

Чим дође пред агин шатор. Новица рече Секулу: „Држ̕ , Секуле, коња, а ја одох аги под чадор, па ако видим прилику да ће нас мучити, ја ћу моје пушке на њ̕ га заратити, а ти гледај како ћеш нас замијенити“. Новица под агин чадор рече: „Добро у господе!“ Смаил мрзовољно одговори: „Одакле сад, кнеже? Како ти је владика и Перо, јесу ли ти доста обећали?“ Главари почеше смиривати срдитог агу да је све онако како је Шујо Караџић рекао. 

Не баш задовољан, ага настави: „А ешеду била, да ми није онога пашетине у Стоцу од акшама до акшама стигао бих на Цетиње и треснуо браду томе вашем калуђеру!“ „Неко те је преварио, честити аго, ја нијесам тај човјек, но сам ти покупио харач што год иштеш, али је раја на муку, нема пара, те догони марву, а ја без твога изума не смијем да примим, па ако ћеш ми дати изум, све ћу ти осигурати“. 

Смаил-ага се мало орасположи, наручи Новици кафу и рече му да иде кући и припреми све што је обећао. Новица не оде у своју Тушину него преноћи у Пошћењу. Чим је објутрило, пођоше Новица и Секуле у Тушину и, умјесто обећаног харача, на брзину почну прикупљати Ускоке, Морачане и Бјелопавлиће да с њима оду у походе гатачком муселиму. За овај договор сазна Смаил-ага од неког свога човјека, а он од неке попадије, који као манит дотрча аги и рече: „На ноге, аго, за свеца Мухамеда – ударише Власи!“ Ага му не повјерује, већ га изгрди. 

Овај и даље увјерава агу рекавши да му главу одруби ако не буде истина. Не би ово аги мило, те нареди да доведу попа Головића да га распита. Поп је убјеђивао агу да не зна за било какав договор. Пошто га жестоко избатинаше, 114 удараца по табанима, срдит ага уста на ноге лагане, да крене на Мљетичак и нападне Ускоке. Агин приврженик и миљеник Ђоко Маловић, који је можда за све ово знао, није желио да иде на Мљетичак с агом, правдајући се да су му дошли неки трговци из Дубровника. Ага му допусти повратак на Дужи. 

НАПАД

Што је ага зацртао то је и урадио. Узјаха свога спремног коња и с војском поче силазити низ пошћенске ливаде. На пошћенским ливадама налазе се два мања језера, Горње и Доње. Из њих је отицала вода која околне ливаде претвара у баруштину. Агин коњ посрне у барљиву ливаду, те ага преко њега падне. Турци притрче и попну га на коња. За њега је ово било неко предсказање.  Дође у Петњицу гдје нађе Шуја Караџића и позове га собом на Мљетичак. У сумрак стиже на Мљетичак гдје се с војском смјести.

Мљетичак се налази на једној заравни брда Пјешивца на које се надовезује брежуљак Вигњева главица, а мало даље од ње извире поточић од кога се ствара мочвара звана Бара. Близу поточића уздиже се брдашце Гвозд, одакле се виде Ускоци и већи дио Дробњака. Недалеко је Загуљски поток. Ово су мјеста гдје се с војском утаборио Смаил-ага, а погинуо је управо између Вигњеве главице и Гвозда. 

Смаил-агина војска чим изађе на Гвозд огласи се из пушака да застраши околна племена. Са сваке стране запале ватре. Гвозд је био голишав с ускочке стране, а с дробњачке обрастао буковом шумом. Између Гвозда и Вигњеве Главице разапну три шатора (неки су говорили да је био само један). Ага нареди да се обавијести војска да ће на Мљетичку остати три недјеље, док се Ускоци не предају и не узме порез и харач.

Смаил-ага позове Шуја Караџића и нареди му да поведе тридесет Дробњака да иду на Слатину, на Пандурицу, да чувају стражу од Тушине и двије Мораче. Војвода Шујо не оде пут Слатине него у Тушину код Новице да се договоре како ће те ноћи нападнути агу. У току вечере Елез Ђерчевић, буљубаша из града Никшића, узе овчје плеће и у њ почне гледати, а онда га љутито баци. Смаил-ага и Ахмет Баук потцијенише Елезово „читање“. Увријеђени Елез додаде: „Одсијеците ми главу ако до сјутра не удари на нас Карадаг!“ Запазивши агину узнемиреност, Елез опет рече аги: „Аго, нешто су немирни пандури дробњачки, нешто ме отискују од себе, само да нијесам с мојим пандурима у друштву“. 

Иако се прибојавао, Смаил-ага као знаменити јунак није хтио да свој страх ода. Елезу подругљиво рече: „Турске ми вјере, не бојим их се; кад узјашем на мојега Крхата, потегнем сабљу, а двије кубуре о седлу, а двије за појасом на хиљаду Влаха сам, а на хиљаду Ахмед Баук на кулашу, сигур као ја, а на хиљаду остале хаге и бегови – имшала неће их више ни бити! А ти хајд̕  од мене куд ти је драго!“

Док је ага са својом дружином разговарао под чадором и испијајући кафу разгонио дуванске димове, дотле је Новица с друштвом у Тушини одлучио да га те ноћи нападну. Ускоци, Морачани и Ровчани, плашећи се издајства дробњачког, затражише од Шуја дванаест талаца, које им он дадне. Искупљена војска крене око поноћи у походе Смаил-аги на Мљетичак. Пред њима су биле њихове вође: Новица Церовић, Шујо Караџић, Мина Радовић, Беган Лопушина, Никола Драговић, Милија Срдановић, Секуле Церовић, Стојан Радованов Пипер, Мушо Јововић и др. Војска окрену к планини Ивици, да с леђа зађу Смаил-аги, одакле се није плашио. 

Тамо није била постављена стража. Скоро неопажено војска стиже за брдо Пјешивац, а одатле у Загуљски поток. У само свануће поуздана чета не бјеше дошла на бојиште, те се поче плашити да је Турци не примијете. На њихову срећу зачас се наоблачи и поче падати тиха киша, која успори рано свитање. Кад се војска примаче Вигњевој главици, једни опколише њену горњу страну, неки остадоше за њом, а неки се спустише ниже, испод спомињане Баре, међу којима је био Мирко Алексић, задужен да не пропусти никшићке Турке под командом Ахмета Баука ако крену бјежати на мост код Беришине луке наспрам Шавника, а онда у Туњемир пут Никшића. Дакле, Смаил-ага је био опкољен са три стране.

Смаил-агу превари сан пред зору и мало заспа. Близу њега, под пропланком Гвозд, налазила су се два његова коња. Да се не би могао њима користити за вријеме боја, побуњеници свезаше оба његова хата у једне ланце – десну ногу једног и лијеву другог у првим ногама. Један број војске за тренутак изађе на Вигњеву главицу и просу огањ из пушака на агин чадор и Турке. Ага се одмах пробуди, на брзину узе двије пушке и сабљу и онако необучен искочи из кревета пред чадор, испали обје кубуре и повиче: „Ха, ко је Турчин, умет и Мухамед, малић је!“ Затражи коње , али узалуд – коњи бијаху спућени. 

У тој муци угледа једног товарног коња Петра Којића, узјаха га, па окрене уз пропланак, окренувши леђа непријатељу, одакле фијукну зрно, које га погоди у потиљак, а изби на чело. Видјевши мртвог агу Турци почну бјежати. За тили час притекне Мирко Алексић, те мртвом аги одруби главу. Почеше бјежати и никшићки Турци на челу с Ахмет Бауком. Гатачки Турци побјегоше пут Ивице, не знајући куд бјеже. Војска Новичина натури се за њима по Мљетичку, Грабовици, Годијељима, Превишу, Добрим Селима, све до Дужи. До заласка сунца посјекоше шездесет Турака и донијеше на Мљетичак шездесет турских посјечених глава. Све се ово десило 23. септембра 1840. године.

Народни прваци и војводе Новица Церовић, Шујо Караџић, Секуле Церовић, Мирко Алексић, Милић Томић и Радивоје Вилотијевић однесу агину главу и оружје и поведу оба његова хата на Цетиње да дарују пјесника владику. Он их дочека у врх Цетињског поља ријечима: „Добро дошли, моји соколови! 

Скинусте ми рану са срца! Да Бог да ваше име никад не угинуло, док је сунца и мјесеца! А дајем вам моју господарску ријеч да ћу описати вашу заслугу и ваш мегдан, којим сте смакнули највишег непријатеља, братског крвника“. Владика рече Мирку Алексићу да му покаже агину главу. Мирко је извади из торбе, а владика јој се обрати ријечима: „Дође ли ми, јадни Смаил-пашо! Ти се захвали у Липнику да ћеш доћи на Цетиње, жива ме ухватити и мојом главом осветити пашу Бушатлију“. 

Потом сви заједно кренуше низ Цетињско поље пуцајући из пушака. Са манастира огласише се звона те тако узвишено колона уђе у престоно Цетиње, које је, поред Биљарде, имало само двије биртије. Владика их је све угостио и даровао, па се сви, изузев Новице Церовића, вратише својим Дробњацима, Ускоцима и Морачанима.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.