Воја Брајовић: Многи мисле да нису достојни да иду у позориште, то је апсурд

Tanjug

БЕОГРАД - Глумац Војислав Воја Брајовић, који је публику освојио улогом Тихог у "Отписанима", који су од недавно изнова у жижи интересовања, јер ће серија бити дигитализована, сада, као предсједник Удружења драмских уметника, бије битку за позориште, за браншу, а нарочито младе људе.

Сматра да је вријеме да млађа генерације "сада проговоре" и зато, каже, и не даје интервјуе често.

"Мислим да млади морају да се окураже. Њима не фали храбрости, већ самопоуздања и неустрашивости", каже Брајовић за Тањуг.

Најхрабријим сматра самосталне умјетнике, који и да желе, каже, не могу бити ангажовани у ансамблима због закона о запошљавању у јавном сектору.

"Због тога највише трпе велика позоришта", каже Брајовић и додаје да је зато важна подршка тим умјетницима.

Како му истиче други мандат, у разговору сумирамо досадашњи учинак, али, како истиче, остало је још много тога што није обезбјеђено.

"С обзиром да су се сви који су се кандидовали до сада повукли, мораћемо у марту да сазовемо скупштину која ће бити изборна. Када сагледам шта смо све урадили за ова два мандата, свестан сам да има много тога што претеже на страну шта смо желели, покушали, али шта нисмо успели", искрен је Брајовић.

Брајовић подсјећа на Лоркине речи које је "позајмио" на прослави 100 година Удружења: "Народ који не помаже свом позоришту, мртав је, или на умору", и додаје да може да разуме "да се у данашњем систему људи боје шта ће уметност рећи".

"Такође, уметношћу се и служе. Ал', то је тако одвајкада. Култура је увек била врло згодна да буде инструмент. Али на нама је да покажемо да култура значи неговање - да ми морамо да кроз њу негујемо наш језик који је наш родитељ и чини нас оним што јесмо", каже глумац.

Како истиче, свака умјетност је усмјерена да нешто добро учини човеку, да га подстакне да и он чини добро дјела.

Тако и најмрачнији садржаји у драмској или ликовној уметности указују шта је насупрот.

Говорећи о данашњем односу према позоришту, он подсјећа да је у старој Грчкој постојала казна за преступника - забрана одласка у позориште, а код нас је посјећивање театра, сматра, постало питање престижа.

"Позориште треба да буде за све. Данас када хоћете некога да частите, ви желите да га водите у позориште, али многи мисле да нису достојни тога. Што је апсурд. Људи због којих ми постојимо - глумици и позориште опстаје због публике. Баш они који би требало да дођу и гледају, они мисле да нису за то", сматра глумац.

Таква ситуација искоришћена је, додаје, за прављење срамног пројекта - ријалитија.

"Таблоиди се пуне тим новим звездама, а то је по мени недопустиво у нашој средини, у нашем друштву, где су грађани увек тежили европској цивилизацији. При томе не мислим на ЕУ. Наша култура је увек била део европске цивилизације, па и наша некултура. Али преживеће и наџивеће позориште сва искушења", оптимистичан је Брајовић.

Оно што свакако преживљава јесте његова представа "Воз", коју је и режирао у Звездара театру, а која се игра већ 170 пута.

"За то је заслужна литература Кормака Макартија, који поставља питања која се тичу свакога човека - верујућег или неверујећег. Суштина је смисао живљења, борбе за живот, за ништавило... Представа је тако интригантна да о њој људи причају и расправљају након извођења. Зато је и доживела такав успех, зато што је оно што је нека врста теолошко-филозофске расправе, али је таква да је свима блиска и сви је разумеју", објашњава Воја.

У новој години најављено је враћање култног комада "Путујуће позориште Шопаловић" у ЈДП у којем је и даље неизвјесно да ли ће играти.

Међутим, како наглашава, увек је о представи боље говорити након премијере.

"Оно што желим да истакнем изнад свега је Љуба Симовић који је написао овај комад. Он је врло важан, као што је то и поменути Макарти. Одступајући од Љубе Симовића, сматрајући да кажеш нешто за чим твоје срце жуди... Мислим да мени ту није место", каже Воја, додајући да би у част великог Симовића требало да се говоре његова поезија и дијелови овог комада на јавним местима.

"Тај текст представља антологију одбране наше професије, одбране те мисије коју може да има позориште, а не наилази на разумевање. Страшно је када имате мисионара који не успе, који своју мисију не оствари или оде са овога света мислећи да је није остварио, а у ствари и те како је оставио трага", истиче Брајовић, додајући да је то случај са Лорком.

О жељама и плановима за Нову годину каже не воли да говори, једино што би желео је да "позориште буде слободно и заштићено, као и да води рачуна о томе да има разлога зашто постоји свака представа, да би публика имала оно задовољство које је и веће од глумчевог када је на бини."

"Пожелети срећу, то је мени глупо, јер је срећа шарена лажа и увек бих цитирао Душка Радовића који каже: "Јутрос су на посао пошле колима жене које су се срећно удале, а возиће их мужеви који су се несрећно оженили".
 

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана