Мирна Јовановић, о духу стваралаштва кроз глуму и иконопис

Поетски театар "Кавез" осмишљен је и састављен од три генерације пјесништва, обједињен темом положаја жене у друштву. Стихови су коришћени из народне лирске поезије Милене Марковић и младе пјесникиње Радмиле Петровић.

Рекла је ово за "Глас Српске" Мирна Јовановић, глумица, коментаришући како је представа или поетски теaтар "Кавез" у режији Валентине Видаковић на несвакидашњи начин спојила стихове и глуму. У овом комаду уз талентовану умјетницу још играју Драгана Арсенић и Вања Кртолина, а Јовановићева каже да је основна идеја била да споје три жене различитих погледа, али сличних циљева.

-Те три жене су, у складу са временом које представљају, различито васпитане, имају другачије мишљење о одређеним друштвеним и историјским питањима и вриједностима, али им је борба за бољи положај жена у друштву заједничка, као и љубав према нашим прецима, мајкама, бакама, прабакама, умјетницама и свим заслужним женама нашег народа, без којих не би ни нас данас било. Представа је камерног типа и из искуства премијере и прве репризе може се рећи да дивно комуницира са публиком и изазива врло лијепе реакције - рекла је Јовановићева.

ГЛАС: Играли сте у неколико хваљених и награђиваних представа, једна од таквих је представа "Певање и ћутање Софке Николић" у режији Соње Петровић. Комад је наишао на сјајан пријем код позоришне публике и није случајно побрала симпатије неких озбиљнијих критичара? Шта је то, посматрано из угла неког ко је унутар ансамбла, кључ добре комуникације "Софке" са публиком?

ЈОВАНОВИЋ: Мислим да је до важне теме. Софка Николић била је српска дива са, у исто вријеме, фасцинантним и много тешким животом. Значајна тема за Бијељину, јер је Софка своје "дане ћутања" управо провела у Бијељини. Нажалост, ми заборављамо наше значајне личности. Заборављамо и закопавамо живе умјетнике, а камоли оне који су правили нашу умјетничку историју и имали врло занимљиве биографије.

Искрено се надам да ћемо све више радити представе биографског типа, јер заиста као народ имамо чиме да се дичимо.

ГЛАС: Да ли бисте могли пронаћи неке повезнице између Вашег карактера и карактера Мариоле коју тумачите у овој представи?

ЈОВАНОВИЋ: Мариола је кћерка Софке Николић, која је нажалост преминула у 17.години живота и због тога њена мајка никада више није запјевала. Ова улога ми је била једна од најизазовнијих, јер је већим дијелом невербална, у покрету сведена, а ја сам поприлично гласна и импулсивна особа и тешко ми је и да сједим с миром. Оно што би ми била нека заједничка особина са Мариолом јесте туга коју та јунакиња носи због мајчиног жртвовања огромног талента, због њене смрти и њено инсистирање током цијеле представе да се мајка врати музици. Тако некако и ја будем "напорна" својим талентованим пријатељима и познаницима и чини ме тужном када видим да неко ко има дарове не користи их и пропада.

ГЛАС: Једна од улога за памћење јесте и рола Зинаиде Савишне у представи "Иваново самоубиство" по тексту А. П. Чехова, а у адаптацији и режији талентованог Давида Алића. Какве Вас успомене вежу за рад на овој представи која је била нека врста позоришне авангарде, јер се заиста ради о врло модерној поставци комада?

ЈОВАНОВИЋ: Лик Зинаиде Савишне ми је најдражи лик који сам тумачила. И наравно та цијела представа. Жао ми је што се више не игра, јер је то најбољи процес који смо имали у позоришту. Било је заиста огромно задовољство и феноменално искуство радити са Давидом Алићем. Давид је врло талентован, образован и аутентичан и природно је било да направи тако аутентичну представу, у којој су уживали и глумци и публика. Много сам му захвална што ми је повјерио такав лик, који је он адаптирао као једну ишчашену жену, психопату, зеленашицу, али која говори велике истине бахатих појединаца савременог друштва, који мисле да новац купује све и да су због богатства мали богови. Та улога ми је била посебан изазов због копања по мрачним странама мог унутрашњег бића и што је то ход по ивици, јер такав лик је у опасности да постане карикатура, али уз Давидову помоћ пронашла сам праву мјеру лудила Зинаиде Савишне.

ГЛАС: Академију умјетности на Одсјеку за драмску и филмску умјетност завршили сте 2013.године у класи Југа Радивојевића.  Гледајући из овдашње перспективе, колико Вас је глума промијенила и шта Вам је донијела?

ЈОВАНОВИЋ: Апсолутно ме промијенила. Ја сам врло рано схватила да је глума позив којим желим да се бавим. Само студирање било је и занимљиво и тешко. На академију сам дошла као врло повучена особа, несигурна, са мањком самопоуздања, са проблемом да кажем мишљење, а кроз школовање сам очврснула, знам шта ми је пут и шта би требало да радим и браним свој начин размишљања и живота својим дјелима. Академија ме научила да умјетник, без обзира на таленат, мора много, много, много да ради, да свакодневно ради на својој духовној вертикали и да се бори за вриједности у које вјерује.

ГЛАС: Како бисте својим ријечима дефинисали глуму, макар у оном контексту шта Вама значи у животу?

ЈОВАНОВИЋ: Најбоље ћу то објаснити ријечима нашег предивног  умјетника, вајара Зорана Јездимировића, који ме у врло тешким тренуцима када нисам имала било какав ангажман и имала велике дилеме јесам ли ја глумица или иконописац и чему је боље да се окренем рекао: "Знате шта је троножац? Кад му откинете једну ногару, неупотребљив је. Вратите ту, откините другу, опет је неупотребљив". То су за мене и глума и сликање, неупотребљива сам и без једног и без другог. Све у мом животу подређено је стваралаштву. И кад не радим ништа, мозак смишља разне умјетничке пројекте, разрађује улоге, слика. И ван умјетности, ја не знам ништа.

ГЛАС: Природа Вас је подарила са неколико дарова мимо оног глумачког, а при томе мислимо прије свега иконописањем. Имали сте велики број самосталних и групних изложби, како у нашој земљи тако и у  иностранству. Кажите нам нешто више о тој умјетности или боље речено надахнућу у којем стварате?

ЈОВАНОВИЋ: Након завршене академије, школовала сам се четири године у Епархијској школи иконописа у Бијељини. Осим икона, искористила сам византијски стил сликања да бих стварала слике и илустрације.

Створила сам двије поставке слика, једна је састављена од стваралаштва великих мајстора западног сликарства, која су репродукована у византијском стилу, а друга, мени најдража, посвећена великом генију Достојевском и његовим књижевним јунацима, коју сам урадила поводом 200 година од рођења и 140 година од смрти Фјодора Михаиловича Достојевског. Мени је византијски стил чудесан, слојевит, препун симбола и заиста се може искористити у свим гранама ликовне умјетности и у свакој могућој техници коју умјетник замисли. Захваљујући списатељици Јелени Калајџија и нашој сарадњи настале су илустрације у византијском стилу за сликовнице и књиге за дјецу. Захваљујући њеној подршци урадила сам прву невербалну сликовницу Републике Српске, о Светом новомученику Слободану Стојановићу, "Небески дјечак и његов пас", коју је издала издавачка кућа Епархије зворничко-тузланске "Синај", у тиражу од 10.000 примјерака. Што се саме иконографије тиче, дивим се старим мајсторима и традицији, али такође много волим и лично тежим савременом иконопису, ауторским иконама. Надахнуће природно долази из свакодневног читања Светог писма и житија светих.

ГЛАС: За крај, можете ли нам открити неке детаље у вези са Вашим надолазећим пројектима, које можемо очекивати у некој блиској будућности?

ЈОВАНОВИЋ: Тренутно сам на више фронтова, полако спремам нову поставку слика, поставку икона и минијатура. Такође, радим на новој невербалној сликовници и у плану је рад на првој књизи сјенки у Републици Српској (то су сликовнице које могу да служе и као позориште сјенки, да се дјечици од најранијег дјетињства створи љубав према позоришту). Вољела бих да кроз неку графичку новелу прикажем биографију нашег краља Твртка I Котроманића и моје омиљене историјске личности, Живојина Мишића.  Уз све то, трудим се свим снагама да код наших људи створим свијест да Република Српска има феноменалне умјетнике. Нисмо свјесни да поред нас живе генијални и награђени писци, Ненад Тадић, Јелена Калајџија, Јелена Лучић, Слободан Јовић, Сања Савић Милосављевић, Берислав Благојевић, Игор Калајџија, Зоран Тодоровић, Јелена Којовић Тепић и многи, многи други дивни талентовани људи. Била би ми огромна част да њихове јунаке оживљавам на сцени. Вјерујем и надам се да ће то да се деси. Још једном имам потребу да поновим, наш народ баш има на кога да буде поносан и те би људе требало истицати у први план.

ЖАНР

ГЛАС: У којем жанру глумица Мирна Јовановић највише себе осjећа, што би рекли "као свој на свом" и да ли умјетник може себи дозволити луксуз жанровских избора?

ЈОВАНОВИЋ : Искрено, немам неке жанровске одреднице које ми пријају или не пријају, играм што ми се додијели и дајем све од себе да ликови буду аутентични. Наравно, као сваки глумац имам омиљене писце и неке улоге о којима маштам да их оживим на сцени. Велика ми је жеља да играм у било којој драми нашег генијалног драмског писца Ненада Тадића, мајстора дијалога и сатире. Лично волим јаке и енергичне жене, мало искривљене ликове, психолошки што компликованије, да ми буде занимљиво да их анализирам и истражујем да бих дошла до што бољих рјешења.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.