"Кокошка" живи двије деценије на сцени Народног позоришта РС: Пријатељство чувар дуговјечности

Миланка Митрић
"Кокошка" живи двије деценије на сцени Народног позоришта РС
Foto: гс | "Кокошка" живи двије деценије на сцени Народног позоришта РС

БАЊАЛУКА -Када једна представа понесе титулу наjдуговјечније преdставе у једном позоришту, иза те представе стоје пријатељи који су је годинама градили, чували и дијелили с публиком.

"Ко­ко­шка" На­род­ног по­зо­ри­шта Ре­пу­бли­ке Срп­ске оп­ста­ла је упра­во за­хва­љу­ју­ћи то­ме. Тра­ја­ла је го­ди­на­ма, а глум­ци су је са­чу­ва­ли пре­див­ном ко­лек­тив­ном и при­ја­тељ­ском игром.

Овај ко­мад, ра­ђен по тек­сту Ни­ко­ла­ја Вла­ди­ми­ро­ви­ча Ко­ља­де, а у ре­жи­ји Пре­дра­га Штрп­ца, пре­ми­јер­но је од­и­гран 1. де­цем­бра 2001, а на исти дан ове године по­но­во је од­и­гран у НПРС, чи­ме је оби­ље­жен ју­би­леј - 20 го­ди­на, а "Ко­ко­шка" је по­ста­ла нај­ду­го­вјеч­ни­ја пред­ста­ва у овом те­а­тру.

У пред­ста­ви игра­ју На­та­ша Иван­че­вић, Ђор­ђе Мар­ко­вић, Ве­дра­на Мач­ко­вић, Алек­сан­дар Стој­ко­вић, Миљ­ка Бр­ђа­нин, а ком­ши­је Љу­би­ша Са­ва­но­вић, Сње­жа­на Ми­шић и Пе­ро Рис.

Ре­жи­сер Пре­драг Штр­бац, го­во­ре­ћи о ју­би­ле­ју, при­сје­тио се та­да­шњег до­ла­ска у Ба­ња­лу­ку, те су­сре­та са глум­ци­ма.

- Ту сам се срео са глум­ци­ма - до­а­је­ни­ма те­а­тра Го­цом и Ђор­ђем, већ уве­ли­ко при­зна­тим На­та­шом и Пик­си­јем и нај­мла­ђим сна­га­ма - сту­дент­ки­њом Миљ­ком - њих пе­то­ро у глав­ним уло­га­ма. А ту је био и ком­ши­лук - за крај, за­вр­шну сце­ну - мла­ди Ра­да и Љу­бо, про­ве­ре­ни ста­ти­сти Рис и Де­ни. Па за­тим Дра­га­на и Ми­ли­ца, као сце­но­граф­ки­ња и ко­сти­мо­граф­ки­ња, Ма­ја, На­да, Ми­ћо Те­ле­бак - ка­зао је Штр­бац ко­ји се у свом за­пи­су пред­ста­ве освр­нуо на оне ко­ји су оста­ли ту, а и на оне ко­ји су оти­шли, ис­ти­чу­ћи да је, упр­кос све­му, "Ко­ко­шка" оп­ста­ла ту, са­чу­ва­на, си­гур­на и са­мо­у­вје­ре­на на сце­ни НПРС.

Глу­ми­ца На­та­ша Иван­че­вић, ко­ја је у ко­ма­ду игра­ла Алу, ка­за­ла је да је по­зо­ри­ште та­да би­ло ма­ли ко­лек­тив и ви­ше ли­чи­ло на по­ро­ди­цу не­го на пред­у­зе­ће, а ре­зул­тат ко­лек­тив­ног ра­да, по­ма­га­ња на про­ба­ма раз­ли­чи­тим са­вје­ти­ма и иде­ја­ма ви­дљив је и да­нас.

- Успје­ли смо да са­чу­ва­мо "Ко­ко­шку" за­то што смо би­ли до­бри као и на по­чет­ку и што смо се као ко­лек­тив сла­га­ли као и пр­вог да­на на про­би. Та пред­ста­ва жи­ви и за­то што смо кри­тич­ни јед­ни пре­ма дру­ги­ма, што ука­зу­је­мо на не­ке не­до­стат­ке по за­вр­шет­ку пред­ста­ве. И гле­да­мо да то сље­де­ћим игра­њем од­мах вра­ти­мо на ста­ро. Мо­жда дје­лу­је јед­но­став­но, али нај­те­же је ра­ди­ти оно што је ствар­но за­да­тост глу­ме - рад­њу и за­да­так - без ика­квог ли­ка. Лик се ства­ра рад­њом и за­дат­ком и од­но­сом пре­ма парт­не­ру. То је тај­на успје­ха сва­ке пред­ста­ве, и након 20 го­ди­на. Нај­лак­ше је про­ми­је­ни­ти сце­но­гра­фи­ју, али жи­вог чо­вје­ка те­шко - ис­та­кла је она.

Глу­мац Ђор­ђе Мар­ко­вић, ко­ји игра Фјо­до­ра, ка­зао је да је ма­ло по­зо­ри­шних ку­ћа ко­је мо­гу да се по­хва­ле да на ре­пер­то­а­ру има­ју пред­ста­ву ко­ја се, са го­то­во истом глу­мач­ком еки­пом, игра пу­них 20 го­ди­на.

- До­бро се се­ћам ре­че­ни­це ко­ју сам из­го­во­рио у по­зо­ри­шном клу­бу по­сле пред­ста­ве: "Си­гу­ран сам да ће ова на­ша 'Кока' ду­го, ду­го 'гриц­ка­ти'". И ни­сам по­гре­шио - ка­зао је Мар­ко­вић.

Глу­мац Алек­сан­дар Стој­ко­вић, ко­ји игра Ва­си­ли­ја, на­вео је да му је "Ко­ко­шка" до­ни­је­ла вје­ру у се­бе и вје­ру у то да се рад ис­пла­ти.

- Зна­чај­на је и по то­ме што је то пр­ва ве­ћа уло­га Миљ­ке Бр­ђа­нин и пр­ва Љу­би­ше Са­ва­но­ви­ћа, глу­ма­ца ко­ји су да­нас во­де­ћи глум­ци на­шег сјај­ног ан­сам­бла. За­до­вољ­ство је и ужи­ва­ње све ове го­ди­не "че­ру­па­ти" на­шу "Ко­ко­шку" за­јед­но са Миљ­ком, На­та­шом, те­та Го­цом, Ђо­ле­том, Љу­бом. Ра­дом, чи­ка Пе­ром, Сње­жом, Ве­дра­ном. Са Зла­јом, Ни­ном и Јо­ки­ћом ко­ји су уска­ка­ли кад за­гу­сти и на­шим дра­гим Де­ни­јем ко­ји ни­је ви­ше са на­ма. Не­ка још ду­го жи­ви на­ша "Шка­ко­ко", ка­ко је ми из­ме­ђу се­бе зо­ве­мо - до­да­је он.

Galerija
© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана