Иван Перковић: Позориште ће побиједити и нове технологије

ИСТОЧНО САРАЈЕВО - Специфично за овај текст је да га ја нисам нашао.

Он је нашао мене. Хтео сам да урадим потпуно другу монодраму - Ибзеновог „Непријатеља народа“ и сасвим случајно режисер ове монодраме, који је требало да режира ту другу, је дошао до овог текста који је написала Љиљана Браловић, који се у оригиналу зове „Кад умријех ономад“.

Рекао је ово за „Глас Српске“ Иван Перковић, позоришни и филмски глумац који је недавно у Источном Сарајеву са монодрамом комедијом „Светозар Трећи“ гостовао седми пут. Талентовани умјетник истиче да је текст ове представе нашао њега и да је овај позоришни комад већ изведен 215 пута, да је свако позоришно извођење исте позоришне представе ново умјетничко дјело те да је глума позив којем се даје комплетан.

- Наиме, урадили смо Ибзена и имали десетак проба, одредили датум премијере и он мени каже: „Послала ми је текст нека жена из Прањана, треба да га прочиташ“. Одговорим му: „Ма каква жена из Прањана, радимо Ибзена, човек нобеловац...“ Не да ми ђаво мира. Једно вече узмем и прочитам ту монодраму и сутрадан не знам како да кажем сад већ покојном чика Михаилу Констадинову да бих ја радије радио текст ове жене из Прањана, него Ибзена. Некако ја то превалим преко језика и видео сам да се он обрадовао када је то чуо. Одредили смо два датума премијере и договорили се да ћемо радити паралелно. Прво ћемо изаћи са „Светозаром“ па ћемо Ибзена касније. Никада тај Ибзен није угледао светло дана. Ми смо овог „Светозара“ урадили и игра се годинама и већ је изведена 215 пута - рекао је Перковић.

ГЛАС: Како публика прихвата ову монодраму?

ПЕРКОВИЋ: Оно што је специфично, а имао сам прилику да је играм свуда - у Србији, у Републици Српској, Црној Гори, по дијаспори - публика увек реагује на исти начин. Људи се увек смеју на истим местима. Направим неку паузу и знам да ће се насмејати, што говори да је менталитет народа исти и да је и у пет-десет држава тај менталитет и хумор исти.

ГЛАС: Генерално гледајући, с обзиром на толико играња на различитим мјестима, колико публика данас уопште долази у позориште?

ПЕРКОВИЋ: Мислим да је борба за публику свуда, па чак и у Београду. Ње је све мање и то је проблем, али позориште ће опстати и оно опстаје хиљадама година. Ништа није успело да уништи позориште па неће ни ове нове технологије. Можда ће мало позориште еволуирати и већ еволуира, али што се тиче посета позоришним представама, сматрам да то зависи од понуде. Мислим да постоји велика потреба за културом. У Београду позоришта имају акције када су карте у продаји са нижом ценом и видим да су тада огромни редови. Дакле, људи су жељни културе, само свима нису доступне карте, јер су прескупе и мора се наћи неки начин суфинансирања или подићи стандард...

ГЛАС: Како данас живе по Вашој оцјени, и још важније, Вашем искуству глумци?

ПЕРКОВИЋ: Као и у сваком послу разликује се стандард. Има доста и до среће, зависи и од квалитета глумаца, али за глуму је специфична чињеница да од ње може да живи и неко ко није талентован, али је имао довољно среће да га западне нека улога са којом се прослави... Код нас када снимиш једну ствар цели живот си познат. Није као у Холивуду да готово сваке године мораш да имаш велику улогу. Зависи, као и у сваком послу, и од квалитета, али и од среће. Може од глуме да се живи нормално.

ГЛАС: Поред позоришта играли сте и у филмовима. Шта Вам је ближе - позориште или филм?

ПЕРКОВИЋ: Након треће године на академији имамо дозволу да радимо. Прије свега излазимо као позоришни глумци, јер немамо толико додира са филмом. Ко има среће долази у додир са филмом и то може да му се допадне или не. Мени се свиђа. Шта више волим мени је као питање да ли више волиш маму или тату?! Нема правог одговора на то питање. Свиђа ми се и једно и друго. Различито је. Позориште је жив глумац који је ту. Можда је за нијансу теже, јер је жива ствар. За филм се можда понављају сцене више пута, али на сету си 12 сати. У тих 12 сати снимио си сцену пољупца и пауза на сету је сат и по и ти мораш ту сцену пољупца да урадиш поново исто. Или сцена умирања... Треба знати сачувати енергију на тих 12 сати. То је нешто што сам научио.

ГЛАС: За позоришне представе кажу да је свака од њих ново умјетничко дјело које је непоновљиво. Какав је Ваш став о томе?

ПЕРКОВИЋ: Јесте - позориште је жива ствар и никада једна представа није иста и рецимо у Источном Сарајеву долазе људи да седми пут гледају „Светозара Трећег“ и увек им је занимљиво. Зато је и изазовно и занимљиво и људи ме често питају зар ми није досадно да играм толико пута?! Па није, јер играм старца од 80 година, јер мене сваки потез може да ода да ја нисам тај старац и морам да будем максимално концентрисан. Увек убацим нешто ново и освежим представу. Реакције публике никад нису идентичне, ниједна сцена није иста... Тај лик изнова и изнова живи. Ја га се између представа и ужелим. Желим поново да га чујем и видим.

ГЛАС: Ви сте и оснивач „НАСТеатра“. Шта је с тим? Колико је тешко бити на сцени и водити је паралелно с тим?

ПЕРКОВИЋ: Ово је у продукцији „НАСТеатра“. Он је посвећен Момчилу Настасијевићу и овом представом је и отворен 2017. године и живи осам година. Имам седам представа за сада и мислим да је то сасвим довољно, а можда чак и више од мојих могућности да организационо с тим жонглирам, али иде добро. Ни корона то чак није зауставила. Ако смо преживели корону , „НАСТеатар“ ће наставити да живи.

ГЛАС: Када је ријеч о позоришним представама, колико је њих са Вама у улози, да ли сте сводили рачуне на том пољу?

ПЕРКОВИЋ: Ни то нисам посебно рачунао. Ових мојих седам и у Народном позоришту три. У Народном позоришту Републике Српске, а играо сам и у „Дјечијем позоришту“ три, нешто у „Јазавцу“, на Академији и дипломска представа. Не знам ни колико је извођења. Можда 600, 700.

ГЛАС: Да ли је данас лакше глумцу ако иза њега стоји нека позоришна кућа или када о томе одлучује сам, као у „НЕСТеатру“?

ПЕРКОВИЋ: У неку руку је лакше финансијски када нека кућа стоји иза глумца, јер ће бити на плати. Можда ја нисам права особа да одговори на то питање, јер мене то није пуно занимало. Одлучио сам се за неки други пут, да некако сам кројим своју судбину и да сам одлучујем. Плашио сам се да ћу добити улогу у некој представи која ми се не свиђа, а не бих могао да играм нешто што заиста не волим. Не бих могао да изађем на сцену и да глуму доживљавам као посао, јер је не доживљавам тако већ као свој позив у којем се дајем комплетно.

ФИЛМ И ТВ

ГЛАС: Живимо у ери серија и филмова. Како се сналазите када је ријеч о тој врсти искуства?

ПЕРКОВИЋ: Има доста улога. Углавном су мање, а једина велика је и главна улога у филму „Циклус“. То је до сада моје највеће искуство када је реч о филму. Током снимања сам упознао неке од бардова глумишта и схватио да што су већи глумци то су некако нормалнији -  обични људи и, што кажу, као сав нормалан свет. Што се серија тиче, најдуже сам снимао „Закопане тајне“ и било ми је занимљиво. Када сам тек завршио академију 2014. године није ме нешто посебно занимао филм, јер нисам имао толико додир са тим. Али последњих шест година све више упливавам и у те воде.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.