Илија Ивановић: У срцу сваке пропасти налазе се мале ствари

Рајко Вуковић
Foto: Дражан Поздеровић

Свакако изазовно и узбудљиво. Морам да кажем да је било тешко с обзиром на чињеницу да сам био на два поља, знате, паралелно сам радио представу "Ни риба ни месо" Николе Бундала, додуше били смо пред крај процеса, али требало ми је времена да се у глави да кажем "прешалтам" на други процес. Комад је веома битан за ово време у коме сад живимо. И те како актуелан после толико година те изразито бунтован што је само показатељ да се ради о универзалном тексту и то ће увек бити актуелно, барем по мени.

Рекао је ово за "Глас Српске", Илија Ивановић, глумац, коментаришући своју ролу у представи "Разбијени крчаг", у режији познате београдске редитељке Татјане Мандић-Ригонат, која је недавно премијерно изведена у НПРС? Талентовани умјетник, који у комаду глуми Рупрехта, признаје да је универзалност овог текста потпуно положила суд времена.

- Мени је веома занимљив тај моменат у "Крчагу" да се тако у вези са једном малом ствари, око које се дешава цела прича у представи, заправо види та трулежност система у којем живимо. У спору о разбијеном крчагу, наиме ми откривамо последице и разноразне клице зла које друштво поседује, затим видимо једну огромну истину о друштву и  све то  кроз једну баналну ствар, која се зове разбијени крчаг - рекао је Ивановић. 

ГЛАС: Да ли је било неких отежавајућих околности током процеса?

ИВАНОВИЋ: Тешко ми је било у самом почетку да се отворим глумачки, поготово пред тако старијим и искуснијим колегама. Некако требало ми је времена да срушим све те личне баријере као и предрасуде и још много тога не би ли моја природа и оно што ја заправо јесам дошло до изражаја и да кажем нешто. Укратко, најтеже ми је било да дођем до себе, до тог лика којег тумачим, да пронађем напокон тог љубоморног Илију. Није било лако. 

ГЛАС: Ово није Ваша прва сарадња са нашом познатом редитељком Татјаном Мандић-Ригонат. Имали сте прилику да радите заједно на представи "Јелена Анжујска" по тексту Јелене Кајго, у продукцији Књажевско-српског театра Крагујевац. У представи играте значајну улогу. Наиме, ријеч је о улози Стефана Дечанског, претпостављам да је било веома инспиративно с обзиром да се ради о великој историјској личност и српском светитељу ? Можете ли рећи о томе нешто више?  

ИВАНОВИЋ: Добио сам позив од директора позоришта Младена Кнежевића, а затим сам имао тај кастинг путем видео-позива. Тада ме је видела Татјана, њој се то допало и тако је све почело. За време овог процеса видео сам о каквом се великом редитељу ради, то је просто невероватан уметник, а то се највише приметило док смо радили на овој представи. Такав однос Татјане Мандић према позоришној уметноти стварно се ретко виђа, просто нешто несвакидашње што се дало приметити и током рада на "Крчагу". Таква енергија, таква воља и колико само она изгара за ту причу и саму идеју комада заиста ме фасцинирало. Елем, то је прича о жени која је дошла из Француске на српски двор. Некоме је можда непознато, али то је жена која је отворила прву школу за жене на Балкану. Главна суштина у представи је, да ли се против зла може борити речју, иконописом или се само може борити мачем што су речи њеног сина Милутина. Укратко, прича између духовног, лепог и оног материјалног и политичког. 

ГЛАС: Како проналазите све те ликове и карактере? Који је заправо Ваш систем за грађење ликова?

ИВАНОВИЋ: Код мене је то ствар тицања, дакле, шта је то што ће да ме се тиче, ако ме разумете. Само полазиште у те пределе стварања карактера проистичу из гомиле питања која себи морам да поставим, као што су на пример: зашто је ово битно што ћемо да испричамо на сцени, да ли ме се тиче судбина човека којег играм и чију причу причам и још много тога, наравно. Кад све то у глави онако подробно разумем те схватим да ме се то у много чему тиче, онда ме то некако једноставно додатно покрене, затим инспирише и полако уроним у те најтананије нити ликова које играм на сцени. Искрено, највише волим кад у позоришту имам прилику да причамо о великим и битним стварима, јер то је та моћ коју позориште одвајкада поседује.

ГЛАС: Рекосте да сте скоро па паралелно били заузети двјема представама, дакле поред "Крчага" имали сте пуне руке посла у представи "Ни риба ни месо", која је према реакцијама публике прошла врло запажено. Наиме, то је прича о младим паровима те њиховима проблемима. Драма у којој су у сукобу радничка класа и послодавци на једној страни, капитализам и борба радника за њихова права, али и мајчинство и прикривен бијег од истог. Какво искуство носите из овог позоришног пројекта? 

ИВАНОВИЋ: Феноменалан процес који ћу дуго памтити. Једноставно сам сваки дан чекао пробе, толико ми је било драгоцено да радим са мојим колегама као што су Данило Керкез, Смиљана Маринковић и Наташа Перић. Заиста нешто прелепо. Верујте, до сада нисам срео нигде толико љубави за време неког процеса, када је реч о неким професионалним пројектима, наравно било је, али ово је нешто посебно,  ха-ха-ха. Овде смо сви радили и веровали за ту идеју. Током целог процеса били смо опрезни у раду и водили смо рачуна једни о другима. Сада ми пада на ум један тренутак током процеса када сам освестио неке ствари у свом животу које очигледно до тада нисам па сам се том приликом толико исплакао на једној проби да је то за мене било предивно искуство. Присећам се те сцене и тог трена кад жена треба да каже мужу (којег ја играм)  да је побацила дете, хајде сад да не идем у детаље. Наиме, некако сам то све повезао са мојом мајком као и са многим неким другим стварима из мог личног живота и одједанпут крећу сузе и све оно што сам прижељкивао током целог процеса. Понављам, један драгоцен процес који ћу увек памтити због предивне екипе која је учествовала у целом пројекту.

ГЛАС: Поред глумачког талента, Бог вам је послао још неке дарове, између осталог, Ви свирате гитару и виолину, што је онако доста неуобичајено за једног глумца. Дакле, велики сте љубитељ музике. Шта она за Вас представља? 

ИВАНОВИЋ: Одрастао сам уз музику, тачније уз етно-музику пошто је мој стриц Милинко Ивановић био фрулаш и отуда та моја велика љубав ка музици. Занимљиво, мој стриц је дуго година свирао у "Бистрику" са Биљом Крстић. Једноставно живели смо у истој кући и цео живот сам слушао фрулу. Поред тога, морам да кажем да је мој отац дуго година играо фолклор те био кореограф у КУД "Абрашевић" и ја сам много волео да слушам њихове концерте и било ми је све некако интересантно и тад ми се први пут родила жеља како бих волео да свирам неки инструмент. Што се тиче виолине то је било на наговор мог оца јер је као и деда свирао виолину па као сад да се то настави, јел (смијех). Искрено, захвалан сам мом оцу и многим што сам, ето, имао прилику да научим свирати један инструмент какав јесте виолина.

ГЛАС: Чија је музика оставила највећи утицај на Вас као умјетника и због чега? 

ИВАНОВИЋ: "Пинк флојд" и њихов легендарни албум "Divison Bell". Њихова музика ме смирује и враћа на фабричка подешавања, зато их највише волим. 

ГЛАС: Ближи се Нова година те напокон мало предаха од Ваших умјетничких задатака, али морамо Вас питати који су то нови умјетнички задаци који Вас очекују почетком наредне године? 

ИВАНОВИЋ: Чим се заврши празнична еуфорија, враћам се из Крагујевца у Бањалуку, где би требало да почнем са радом на две представе, барем за сада.  О представи коју би требало да радим са мојим класићем Милошем Ћебићем, искрено не бих могао много да октривам, али ћу рећи о пројекту који радим са глумцем Николом Милаковићем, који је окупио главне ренџере Бањалуке, ха-ха-ха. Наиме, реч је о невербалној представи која ће бити заснована махом на сценском покрету. Верујем да ће бити јако узбудљиво и занимљиво за публику, јер је много нетипично за класични театар на који су људи  мање-више навикли.  То ће бити онако, да кажемо, булеварски театар те мало артифицијално по Марсоу, мало пантомиме, углавном биће свега. Никола је окупио људе који су стварно способни и мислим да ће бити право лудило које једва чекам (смијех). Узгред, морам да споменем да поред ове две представе увелико радим на мом ауторком пројекту, реч о монодрами са темом "Ја у свету глуме".

ГЛАС: Ви сте студирали у класи познатог професора Жељка Митровића. Мора да је било врло занимљиво бити студент једног таквог еминентног професора који је одшколовао на десетине глумаца, а неки од њих су данас и те како успјешни и познати. Како Ви доживљавате свог професора, колико Вам је помогао у свијету глуме и иначе у умјетности ? 

ИВАНОВИЋ: То је човек који ме је научио глуми. Човек који је укротио моју енергију. Човек који ме је научио да будем близу истине и да ка њој идем. То је човек који ме је научио занату. То је неко ко ме је научио да на сцени треба бити истинит и искрен. Пре свега, веома сам му захвалан што ме је васпитао. Тек сад видим колико ми је све то заправо драгоцено, рецимо то што ме је за време школовања више пута хандрио (смијех). Једном речју, бескрајно сам му захвалан, јер сам много, али много научио из тих лекција, како о животу тако и позоришној као и филмској уметности. Просто, човек је уливао у нама дух да будемо увек оптимистични и да истрајемо и да идемо ка истини. 

ГЛАС: Једна ријеч којом бисте описали Вашег професора глуме, Жељка Митровића? 

ИВАНОВИЋ: Природан човек. 

ФИЛМ

ГЛАС: Ако није тајна шта Вас је инспирисало да уђете у умјетничке предјеле, тачније у глумачке воде?

ИВАНОВИЋ: Углавном су то филмови. Сећам се кад сам био мали како сам рецимо гледао партизанске филмове са ћалетом кад се врати са посла, то ми је онако баш урезано у сећање. Рецимо, сећам се колико сам био одушевљен нашим класицима попут "Маратонаца", "Ко то тамо пева" као и многим другим. Сигурно су такви филмови као и сами глумци који су играли у тим филмским остварењима оставили на мене огроман утицај и дан-данас се  дивим тим уметницима. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана