Глу­мац Бо­јан Ко­ло­пић у су­срет из­во­ђе­њу пред­ста­ве "Што те не­ма": Не постоји ништа горе од забрањене љубави

Ка­зао је ово у раз­го­во­ру за "Глас Срп­ске" глу­мац Бо­јан Ко­ло­пић, ко­ји ту­ма­чи лик Алек­се Шан­ти­ћа у пред­ста­ви "Што те не­ма" на­ста­лој у ко­про­дук­ци­ји На­род­ног по­зо­ри­шта Ре­пу­бли­ке Срп­ске, ХНК Мо­стар и На­род­ног по­зо­ри­шта Мо­стар. Из­во­ђе­њем ко­ма­да, 18. ок­то­бра у 20 ча­со­ва, би­ће отво­ре­на 90. се­зо­на у На­род­ном по­зо­ри­шту РС.

- Јед­на од нај­за­ни­мљи­ви­јих ства­ри би­ла ми је та да је он био не­из­мер­но ве­зан за ову сре­ди­ну и да јед­но­став­но ни­је мо­гао без Мо­ста­ра, ко­јем се увек вра­ћао где год да је од­ла­зио - до­дао је Ко­ло­пић.

ГЛАС: Шта мо­же­те да нам ка­же­те о ра­ду на пред­ста­ви и  при­пре­ма­њу за уло­гу? Рад­ња пра­ти Шан­ти­ћев жи­вот, жи­вот Мо­ста­ра, али и тра­гич­ну љу­бав Ан­ке То­мли­но­вић и Шан­ти­ћа. Ка­ко је би­ло ожи­вје­ти не­што та­кво?

КО­ЛО­ПИЋ: Ак­це­нат у на­шој при­чи је ста­вљен, ка­ко ка­же­те, на тра­гич­ну љу­бав Ан­ке То­мли­но­вић и Алек­се. Кроз исто­ри­ју се пре и по­сле то­га то­ли­ко пу­та до­га­ђа­ло да ро­ди­те­љи бра­не де­ци да се ви­ђа­ју са не­ким ко је дру­ге ве­ре. Не знам има ли ишта го­ре не­го за­бра­њи­ва­ти не­ком да во­ли. То је то­ли­ко тра­гич­но и та­квим чи­ном за­си­гур­но мо­же­те са­мо да упро­па­сти­те не­чи­ји жи­вот. 

Шан­тић је, као и мно­ги дру­ги љу­ди ко­ји су нас за­ду­жи­ли, крај свог жи­во­та про­вео у бе­ди и си­ро­ти­њи. По­сто­ји ди­ван сни­мак у ком Цр­њан­ски го­во­ри о ње­му, где ка­же да му је пред крај жи­во­та Алек­са из­гле­дао као оси­ро­ма­шен бег ко­ји ни­је про­дао оче­ву ку­ћу, алу­ди­ра­ју­ћи на то да је упр­кос те­шком жи­во­ту остао до­сто­јан­ствен, ус­пра­ван и от­мен. По­ни­као је у бо­га­тој тр­го­вач­кој по­ро­ди­ци и имао је све усло­ве да, ка­ко се то да­нас ка­же, има "ла­го­дан жи­вот", али он је ис­тра­јао у то­ме да, упр­кос не­го­до­ва­њу ње­го­вих нај­бли­жих, пи­ше по­е­зи­ју. То је је­дан од нај­све­тли­јих при­ме­ра чо­ве­ка ко­ји сле­ди свој та­ле­нат и оно што му је да­то од Бо­га. Да­нас се успе­шним сма­тра нај­че­шће онај ко­ји по­се­ду­је што ви­ше ма­те­ри­јал­ног, док за­бо­ра­вља­мо оне ко­ји су нам у ама­нет оста­ви­ли кул­ту­ру и ду­хов­ност. На­дам се да ћу сво­јом игром ус­пе­ти да до­при­не­сем то­ме да се ви­ше угле­да­мо и раз­ми­шља­мо о пра­вим љу­ди­ма и узо­ри­ма као што је Алек­са Шан­тић.

ГЛАС: Ка­ква је би­ла са­рад­ња са глум­ци­ма, ко­ле­га­ма из оста­лих по­зо­ри­шних ку­ћа?

КО­ЛО­ПИЋ: Дра­го­це­но је ис­ку­ство за сва­ког глум­ца ка­да про­ме­ни сре­ди­ну и уче­ству­је у ра­ду са љу­ди­ма из дру­гих по­зо­ри­шта. Имао сам ту сре­ћу да се ску­пи сјај­на еки­па са ре­ди­те­љем Еро­лом Ка­ди­ћем на че­лу. Енер­ги­ја ме­ђу глум­ци­ма је пре­див­на. Ве­ли­ка је ствар ка­да у ра­ду стек­неш но­ва при­ја­тељ­ства, про­ве­деш ско­ро два ме­се­ца у дру­гом гра­ду и бу­деш уго­шћен ова­ко као ја у Мо­ста­ру, код го­спо­ди­на Ја­сми­на Кр­пе, ко­ле­ге глум­ца ко­ји та­ко­ђе игра у пред­ста­ви. Ај­лу Хам­зић и Ива­на Ско­ку знам већ ду­ги низ го­ди­на и не­из­мер­но ми је дра­го што по­но­во са­ра­ђу­је­мо, за­јед­но са Ше­ри­фом Аљи­ћем, Ве­дра­ном Ви­ло­гор­цем, Ја­сми­ном Кр­пом, Љи­ља­ном Че­кић и Ел­ме­ди­ном Ба­ла­ли­ћем Ти­ти­јем, ко­ји сви­ра хар­мо­ни­ку и ужи­во из­во­ди му­зи­ку на сце­ни. Сце­но­гра­фи­ју пот­пи­су­је Дра­га­на Пур­ко­вић-Ма­цан, а ко­сти­мо­гра­фи­ју Ива­на Ри­стић.

Ту су и на­ши нај­мла­ђи дру­га­ри, Алек­са Круљ, Ди­но Спа­хић, Аљо­ша Голд и Игор Ву­хо­вац, ко­ји у ал­тер­на­ци­ји игра­ју Алек­су и Пе­ру ка­да су би­ли де­ца. Нај­и­скре­ни­је се на­дам да ће овај за­јед­нич­ки рад три по­зо­ри­шта би­ти са­мо по­че­так јед­не ду­го­роч­не са­рад­ње, ко­ја ће под­ста­ћи и дру­ге по­зо­ри­шне ку­ће да се још ви­ше удру­жу­ју и ра­де за­јед­но. То је ве­ли­ка ствар за сва­ки те­а­тар, за сва­ког уче­сни­ка и за на­шу пу­бли­ку.

ГЛАС: Ра­ни­је ове го­ди­не ра­ди­ли сте на ко­ма­ду "По­но­ви­ло се оно што ни­кад ни­је би­ло". Био је то са­мо је­дан ма­ли по­вра­так по­е­зи­ји. Да ли је у пла­ну још та­квих про­је­ка­та? Има­те ли же­љу да игра­те још не­ког пје­сни­ка не­кад у бу­дућ­но­сти?

КО­ЛО­ПИЋ: Ка­ко ми се у крат­ком вре­мен­ском пе­ри­о­ду де­си­ло да у сво­јој ма­тич­ној ку­ћи у две раз­ли­чи­те пред­ста­ве играм ка­то­лич­ког свештеника ("Уса­мље­ни за­пад" и "Ка­ко за­сми­ја­ти Бо­га"), мо­жда се де­си и то да на­кон ово­га до­би­јем да играм још не­ког пе­сни­ка, не бих се бу­нио (сми­јех).

"По­но­ви­ло се оно што ни­кад ни­је би­ло", мо­но­по­е­зи­ју са го­сти­ма, ка­ко сам од ми­ља на­звао ту пред­ста­ву, из­вео сам до са­да са­мо на "Ба­ња­луч­кој љет­ној сце­ни". Имам у пла­ну да је са још не­ким при­ја­те­љи­ма глум­ци­ма адап­ти­рам за по­зо­ри­шну сце­ну и обо­га­тим му­зич­ким де­о­ни­ца­ма. То још ни ти мо­ји при­ја­те­љи на зна­ју, пла­ни­рам да их оба­ве­стим ка­да се вра­тим у Ба­ња­лу­ку. Та­ко да зна­те, ако је уско­ро не од­и­грам по­но­во, они су кри­ви (сми­јех).

ГЛАС: Сма­тра­те ли да нам у овом вре­ме­ну сви­ма не­до­ста­је ви­ше по­е­зи­је, ви­ше по­све­ће­но­сти не­ким ли­је­пим дје­ли­ма, љу­ди­ма, па са­мим тим и пред­ста­ва­ма, и уоп­ште умјет­но­сти?

КО­ЛО­ПИЋ: Сва­ка­ко да не­до­ста­је. Би­ло би до­бро да има ви­ше тих ле­пих ства­ри ко­је по­ми­ње­те, али по­ста­је већ по­ма­ло из­ли­за­но то не­ко као кри­ти­ко­ва­ње да­на­шњи­це. Не­ко­ли­ко пу­та ми се де­си­ло да сам у днев­ним но­ви­на­ма чи­тао ка­ко не­ко кри­ти­ку­је нпр. ри­ја­ли­ти про­гра­ме на јед­ној је­ди­ној стра­ни­ци ко­ја је на­ме­ње­на кул­ту­ри, а по­ред то­га има че­ти­ри стра­ни­це упра­во о тим истим ри­ја­ли­ти про­гра­ми­ма. Кул­ту­ра се упор­но сма­њу­је, а ово се упор­но про­ши­ру­је. То је и ап­сурд­но и сме­шно и ту­жно у исто вре­ме. Да­ле­ко од то­га да не тре­ба кри­ти­ко­ва­ти, али тре­ба де­ла­ти, де­ла­ти и де­ла­ти.

ГЛАС: Је­смо ли у овом ха­о­су сва­ко­дне­ви­це ма­ло за­бо­ра­ви­ли на све ли­је­по, по­пут по­е­зи­је и ка­ко да ин­спи­ри­ше­мо дру­ге да јој се вра­те?

КО­ЛО­ПИЋ: Пре не­ко­ли­ко го­ди­на сам са при­ја­те­љи­ма го­во­рио по­е­зи­ју у Го­спод­ској ули­ци и то је би­ло јед­но сјај­но ис­ку­ство, где се ви­де­ло да љу­ди во­ле и же­ле да чу­ју по­е­зи­ју. Не­ко­ли­ко пу­та смо то ура­ди­ли, а сад већ ду­го вре­ме­на ни­смо. За­што ни­смо? За­то што смо се уле­њи­ли ка­да је та ствар у пи­та­њу. Тре­ба се­бе кри­ти­ко­ва­ти и окру­жи­ти се љу­ди­ма ко­ји ће ти с вре­ме­на на вре­ме ре­ћи, или ти њи­ма: "Хај­де­мо сад, од­мах! Ја хо­ћу ако ћеш ти са мном!"

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.