Наташа Перић и Данило Керкез, глумци, за “Глас Српске”: Стварност се претвара у неподношљиви вулгаризам

Данко Кузмановић
Наташа Перић и Данило Керкез, глумци, за “Глас Српске”: Стварност се претвара у неподношљиви вулгаризам
Наташа Перић и Данило Керкез, глумци, за “Глас Српске”: Стварност се претвара у неподношљиви вулгаризам

Не можемо стално живјети у оној “Мећи на се, у се и пода се”, сада када се наша стварност претвара у неподношљиви вулгаризам. Желим да вјерујем у људску промјену.

Позориште може да буде моћна ствар, оно није само представљачка умјетност, оно може бити огроман експеримент на самом себи. Експерименти, испитивања људског духа, не могу бити дубљи ако их не чинимо на самом себи.

Казала је ово за “Глас Српске” глумица Наташа Перић, с којом смо, као и са Данилом Керкезом, као најмлађим глумцима ансамбла Народног позоришта Републике Српске, разговарали о протеклој 89. сезони и будућим плановима.

ГЛАС: Пошто се завршила и ова, 89. сезона Народног позоришта РС, да ли сте почели сабирати утиске присјећајући се најзанимљивијих момената са позоришне сцене или испред камера?

ПЕРИЋ: Сезона се завршила, али ипак ми је потребно неко вријеме за контемплацију. Ваљда зато и имамо одмор. Поред представа које сам радила, имала сам прилику да заиграм и у ТВ филму “О животу и о смрти” у продукцији Редакције драмског и домаћег серијског програма Радио-телевизије Србије, према сценарију Предрага Перишића, у режији Предрага Велиновића. Филм је базиран на трагичном догађају бомбардовања зграде Радио-телевизије Србије у априлу 1999. године и представља својеврсну посвету жртвама. Драго ми је што сам била дио те приче. Искуство и ствари које сам научила, првенствено од сјајног човјека директора фотографије Милорада Глушице, редитеља Велиновића и од колега глумаца, од великог су ми значаја. Све што је размијењено између нас испред и иза камере (или на сцени и иза ње) довољно је добро, то не треба доводити у питање. Некад анализирам осјећања, некад не. Али се никад послије представе не осјећам бесмислено. Напротив. Смисао свих мојих живота само се потврђује.

КЕРКЕЗ: Хм, сабирање утисака. Нисам такав човјек, ријетко кад сабирам или слажем негдје на неке полице утиске, искуства или шта год већ. Прије бих рекао да се будим и идем даље. Јуче остаје јуче, оно што се примило, примило се, што није, стићи ће ме и ошамарити. Што се протекле сезоне тиче, да, било је свега и свачега и драго ми је због тога. Три премијере, одлични текстови, редитељи са којима први пут радим, добро познати партнери на сцени. Све у свему, динамична и радна сезона је иза мене. Поломљена шака, тачније прст, на представи је нешто чега ћу се сјећати дуго, на сваку промјену времена.

 ГЛАС: Чекате ли с нестрпљењем нове улоге, које ће то бити? Можете ли нам открити и на чему бисте вољели да радите, а још нисте?

ПЕРИЋ: Не могу вам открити будуће улоге које ћу тумачити, јер их ни сама не знам. Немам жудњу за неком одређеном улогом. Имам радозналост. Никад нисам жељела да пошто-пошто играм неку улогу јер сам увијек сматрала да је улога само дио мог свеукупног постојања. Временом ће све доћи, ако си заслужио. Радује ме откривање неких нових сопствених могућности.

КЕРКЕЗ: Тек смо завршили ову сезону, тако да то нестрпљење није велико тренутно, али да ће расти, хоће. Брзо досади будити се касно и размишљати како убити дан. Не знам шта се спрема за идућу сезону, то треба да питате нашег умјетничког директора Владимира Ђорђевића. Надам се да мисли на мене и да ме планира наградити неком добром приликом. Волио бих да радим на филму. Наравно, позориште и игра у њему је нешто спектакуларно. Списка нема, нема неких одређених ликова које бих волио тумачити, више писаца које бих да радимо. Максим Горки, Јуџин О'Нил... А филм, јер никад нисам радио на њему, можда ни нећу. Мада, не зна се шта носи дан, а шта носи ноћ. Имам неке идеје у вези са филмом и надам се да ће тај пројекат добити свој епилог. О том - потом.

ГЛАС: С којим ликом сте се највише идентификовали до сада и зашто?

ПЕРИЋ: Глумац се идентификује са сваким ликом. Нисам сигурна које је мјерило “највише” идентификације. Ове сезоне сам мијењала колегиницу Белинду Божичковић у представи “Мало благо” Градског позоришта “Јазавац”. Представу је режирала Слађана Килибарда, а у њој играју још и сјајне Наташа Иванчевић и Слађана Зрнић, од којих сам много научила играјући с њима и уз њих. Лик Биљане који тумачим је глумачки врло изазован и захтјеван. Њени односи са баком, мајком и дјететом су ми врло блиски, као и многе ситуације у којима се она нашла. Њена борба, њежност и агресивност у исто вријеме су одзвањали у мени.

КЕРКЕЗ: Још нисам осјетио тај судар стварности и позоришне илузије на сцени. Знам да се може десити и да ћу то тад препознати, то је посебна врста лудила. Губи се граница и лако све може постати приватно, треба бити вјешт жонглер у тим ситуацијама. У овом тренутку то би морао бити неко ко је разочаран у људе, њихово поимање искрености, духа, љубави и самопоштовања. Одбацивање части и свега онога што нас чини људима. Неко ко се с тим бори и кога то боли. Данас је тешко вјеровати, увијек смо на опрезу, а и морамо јер људи имају сто лица. Ето, с њим бих се идентификовао кад би био написан.

ГЛАС: По чему ћете највише памтити протеклу сезону?

ПЕРИЋ: Не могу да издвојим одређен тренутак за памћење. Можда прије неку врсту осјећања, а то би био понос. Поносна сам на цијели ансамбл Народног позоришта Републике Српске. Успјели смо “изњедрити” једну велику ансамбл представу “Злочин и казна”, у режији Душана Петровића, са великим успјехом, што није мала ствар. Ишли смо на многе фестивале, освајали многе награде, између осталих наша “Каролина Нојбер” је ове године на Стеријином позорју у Новом Саду добила двије награде, Кокан Младеновић за режију и Ирена Поповић за музику. Срећна сам што сам дио представа као што су “Наши дани”, “Каролина Нојбер”, “Представа Хамлета у селу Мрдуша Доња”, које се и те како тичу наше стварности. Не можеш бити затворен у својој врсти умјетности, мораш имати јавну ријеч.

КЕРКЕЗ: Памтићу људе које сам упознао, емоције које су се десиле, оно како сам се ја осјећао током ове сезоне, како професионално, тако и приватно. Није била лака сезона, али тијело памти, ваљда ће се некад и опаметити. Волим наш мозак, он ће то урадити за мене - запамтити оно што се запамтити мора.+

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана