Снежана Савичић Секулић, првакиња опере Народног позоришта у Београду, за “Глас Српске”: Благослов је дијелити музику са другима

Рекла је ово за “Глас Српске” оперска дива, сопран Снежана Савичић Секулић, првакиња Народног позоришта Београд, која ће вечерас као посебан гост наступити на 4. Интернационалном музичком фестивалу “Јесења соната”, уз гитаристу Немању Богуновића и “Strings Attached”. Фестивал ће у 20 часова бити отворен у концертној дворани Банског двора.

- Бањалука треба да има овакве фестивале, не само зато што је центар Српске, него што ће надахнути и друге градове да промоцијом уметности оплемене генерације које поштују непролазну лепоту уметничког стваралаштва. Надам се да ће фестивал заживети као трајна вредност града и уједно образовати младе који чине нашу будућност - додаје она.

ГЛАС: Шта публика може да очекује од оперске сезоне Народног позоришта у Београду, која је почела у недјељу?

САВИЧИЋ СЕКУЛИЋ: Оперска сезона почела је успешним гала концертом, који је тематски био посвећен обележавању јубилеја - 120 година од смрти славног италијанског композитора Ђузепеа Вердија. Концерт су својим учешћем увеличали и двојица истакнутих уметника из Румуније, Кристијан Санду - диригент и Јонут Паску - баритон. Уследиће чувени оперски наслови “Тоска” и “Дон Ђовани”. У новембру је планирана премијера оперске представе “Дон Кихот” Жила Маснеа, а циљ дирекције и новог руководства је да се стари наслови, који су силом прилика током прошле године били замењени тематским концертима, врате на репертоар.

ГЛАС: Каква је према Вашем мишљењу будућност опере у Србији?

САВИЧИЋ СЕКУЛИЋ: Уверена сам да смо сви на свој начин творци своје среће, будућности и свега лепог у зависности од тога колико труда и пожртвовања улажемо у намери да успемо. Исто тако будућност опере, како у Србији тако и у свету, зависи од оног пламена који букти у нама, од те жеље да сцена живи без обзира на све изазове - од финансијских до здравствених, ако смем да се послужим оним речима из песме “Show must go on!”, а да истовремено имамо неопходну подршку државе и институција које ће препознати значај културе и подржати квалитетно образовање младих нараштаја кроз уметност, којима мозак неће бити испиран јефтиним сурогатима музике и пратећим неквалитетним садржајима.

ГЛАС: С обзиром на то да гостујете и наступате у иностранству, можете ли направити паралелу са оперском публиком у иностранству и код нас? Какав је однос према опери?

САВИЧИЋ СЕКУЛИЋ: Истински познаваоци уметности, људи којима је она део бића и начин постојања, свакодневног живота, жељни су правих уметничких дела и остварења, ма на ком меридијану да живе. Када наступате пред таквим душама, потпуно је свеједно да ли певате у Карнеги холу или Банском двору. Таква публика је као велика породица чији рођаци живе у целом свету, а за нас уметнике је истинска част и благослов да кроз песму на разним светским језицима - али јединственим музичким изразом, можемо са њима поделити део наших осећања и пламена којим се греју наше душе.

ГЛАС: Да ли се с годинама мијењао ваш однос према оперској каријери и према животу?

САВИЧИЋ СЕКУЛИЋ: Свој живот сам посветила музици, али заиста у животу није увек све баш музика. Музика благотворно утиче на сваког човека који допусти да се она кроз срце улије у наш крвоток. После отпеваних важних улога и остварених захтевних музичких дела на познатим сценама свакако да човек осећа изузетно задовољство. Истовремено само се намеће питање до када је човек у могућности да на највишем уметничком нивоу тумачи и доноси све научене и безброј пута поновљене улоге, које без обзира на статистичке пресеке бивају увек нов изазов за свакога од нас. Неопходно је да прође доста времена да би искуство сазрело, а човек научио да стамено стоји на земљи, без преузношења нити превеликог самоосуђивања, да буде захвалан за даровану прилику да код других људи својим гласом изводи “операцију на отвореном срцу”. Тај израз захвалности публика осећа и бива спремна да вас награди за искреност и отвореност. На том путу сазревања незаобилазну улогу има и породица, чији напредак доноси посебно испуњење, сведочи неопходну подршку и пружа човеку неопходно уточиште и место обновљења свих оних емотивних сила које уметник несебично троши, дарује и оставља као посебан печат, траг у времену личног израза. Ако бих могла све ово да сажмем, сама промена није нека измена са лошег на боље или са једног на другачије, већ бих пре рекла да је то пут сазревања, хођење ка циљу, испуњење нашег позива и осмишљавање оног дара који смо без личних заслуга примили од Бога.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.