Вуле Журић, књижевник, за "Глас Српске": Политички свијет оболио и прије пандемије

Миланка Митрић
Вуле Журић, књижевник, за "Глас Српске": Политички свијет оболио и прије пандемије

Одлазак човјечанства у карантин схватио сам као колективни чин, јер иако смо сви, спортским рјечником, "послати у свлачионице" док се дивљање хулигнаске короне не смири, све вријеме било је присутно снажно осјећање заједништва.

 

Као да смо сви остали код једне једине куће, а не да смо се панично разбјежали у мишије рупе из којих, посљедњих неколико дана, бојажљиво извирујемо. Као да смо сви били на важном задатку.

Казао је ово за "Глас Српске" књижевник Вуле Журић, с којим смо разговарали о животу у времену пандемије вируса корона, цјелокупној ситуацији која је захватила планету, те о њеном утицају на књижевност, умјетност и самог човјека.

- Остати жив и незаражен, дакле, бити и остати негативан као да је било наређење које се мора извршити по сваку цијену. А писцима је, претпостављате, било много лакше да буду сами са собом и да се не мијешају много са спољним свијетом, јер то све вријеме свакако раде - додао је Журић.

ГЛАС: Како Вама изгледа цјелокупна ситуација у свијету и какве посљедице ће да се десе (и већ се дешавају) када се све ово мало примири?

ЖУРИЋ: Свијет, овај политички, почео је да се мијења, то јест да оболијева и прије избијања пандемије, па се начини њеног сузбијања могу читати и као наставак тог мијењања транспарентнијим средствима. Нисам сигуран да се све ово, како ви вјерујете, примирује. То нам само медији јављају у вијестима, а шта се заиста дешава и колико је ситуација озбиљна, знају само љекари и људи који нису били те среће да се не заразе. Тешко је вјеровати да овај принудни одмор на који је послата свјетска економија неће имати далекосежне посљедице по егзистенцију десетина милиона људи. У сваком случају, тешки дани су тек пред нама, али ми смо се на овим просторима у посљедњих тридесет година суочавали са многим невољама и катастрофама, па се надам да ћемо та претходна горка искуства искористити на најбољи могући начин.

ГЛАС: Како ће то да се одрази на књижевност и на умјетност уопште? Какве посљедице су, према Вашем мишљењу, већ сада уочљиве?

ЖУРИЋ: Па, ево, "Њујорк тајмс" је најавио скоро објављивање енглеског издања дневника једне кинеске списатељице из Вухана. Тржиште ће сигурно тражити умјетнички обликована сјећања на дане глобалног карантина. Биће ту, сигурно, много више бофл робе, али појавиће се, без сумње и дјела која ће остати и за нека будућа покољења.

ГЛАС: Од почетка пандемије помињемо Орвела, Хакслија и Пекића. Машта аутора је често оживљена у стварности, и сада дјелује ближе него икада. Колико се књижевност показала пророчком и колико оно што данас настаје може да буде пророчко?

ЖУРИЋ: Не вјерујем у пророчку моћ писаца. Ријеч је само о нарочитој осјећајности генија које помињете, који су у својим текстовима успјели да постигну оно што полази за руком само ријеткима, дакле да створе умјетничке свјетове који су вјеродостојнији од саме стварности. Умјетници не могу да виде будућност, али умију да посматрају свијет и човјека у том свијету.

ГЛАС: Мислите ли да овакве ситуације заустављања свијета имају позитивне стране, да људи да побољшају себе и однос према другима? Или ће добри да остану добри, а лоши и даље лоши?

ЖУРИЋ: Кажу да је број пријављених случајева породичног насиља у цијеломе свијету вишеструко увећан за вријеме карантина. Са друге стране, онима који су једва постизавали да испуне све задатке које од њих изискује живљење у превеликим градовима ово вријеме проведено у кругу најмилијих сигурно је добро дошло. Група од неколико стотина свјетски познатих глумаца, писаца и других јавних дјелатника недавно је у париском "Монду" објавила оглас у коме се апелује на људе да се на враћају у ону стару нормалност, јер ће, по њима, то докрајчити нашу планету. Можда су у праву, али лако је тим потписницима, имају у штеку довољно свега. Чини ми се да је за вријеме карантина празним улицама градова, сем чопора паса, владало и никад израженије лицемјерје.

ГЛАС: Мислите ли да ћемо да постанемо још више усамљени?

ЖУРИЋ: У Енглеској, при министарству здравља  већ неко вријеме постоји државни секретар за питања усамљености. Усамљеност, или можда још боље рећи напуштеност јесте једна од највећих и најтежих болести модернога свијета. Богу хвала, па да нам се једном исплати то што толико заостајемо за тим свијетом.

Писање

ГЛАС: Да ли сте можда почели да пишете или припремате нешто ново?

ЖУРИЋ: Привео сам крају приређивачки посао на књизи у којој ће бити објављене приче петнаестак наших писаца које су написали у част Борислава Пекића, а поводом деведесете годишњице његовог рођења. Приводим крају и прикупљање грађе за, боже здравља, нови роман. Редовно сам писао текстове за "Политикин" културни додатак и доста сам читао и гледао много филмова и открио неколико сјајних чешких и пољских ТВ серија.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана