Вучић да заустави насиље над српским језиком

"Једини који може зауставити ово свесно предузето насиље над српским језиком, насиље које негира законитости његове структуре је председник Србије", истиче се у одлуци овог одбора, који дјелује при Институту за српски језик Српске академије наука и уметности /САНУ/.

Из Одбора наглашавају да је недопустиво да се у име политике или идеологије са нивоа државе пропагира било какав језички инжењеринг, а камоли да се путем закона намеће јавним и државним организацијама рјечник родно диференцираног језика у коме се нуди мноштво ријечи несагласних структури српског језика, које га не богате, него урушавају.

Подсјећајући на Вучићеву изјаву да не би могао да потпише закон о истополним заједницама, ако га Скупштина усвоји, јер је супротан Уставу Србије, Одбор наводи да не вјерује да би предсједник Србије, у којој је већини грађана српски језик основа националног идентитета, могао потписати закон који је са језичког становишта закон против српског језика.

"Убеђени смо да је и председник свестан чињенице да би, ако се тај закон о родној равноправности у Скупштини и усвоји, он био у супротности са Уставом и Законом о забрани дискриминације, јер се њиме у сам језик уводе дискриминација, вербални деликт и цензура", истичу из Одбора у одлуци поводом најаве да би Скупштина могла да усвоји тај закон.

Из Одбора наводи да се законом о родној равноправности обесмишљава струка и дискриминише велики број обичних говорника српског језика, те истичу да се никоме не смије и не може забранити да из српског језика бира могућност изражавања која му најбоље одговара, па макар то били и облици граматички неутралног мушког рода, а управо та забрана и јесте суштинска намјера закона о родној равноправности.

Одбор оцјењује да закон о родној равноправности директно залази у проблематику српског стандардног језика јер прописује, чак под пријетњом казни, употребу родно сензитивног језика, те наглашава да нормирање употребе стандардног језика није, нити може бити у ингеренцији Владе, него искључиво језичке струке и науке, коју представља управо Одбор.

Уз напомену да се предлагачи закона, са двјема "министаркама" на челу /једном "економисткињом" и једном "физичарком"/ нису консултовали, него су се оглушили о препоруке Одбора, у саопштењу се оцјењује да Закон о родној равноправности значи директивну језичку политику, односно наметање језичких облика несвојствених творбеносемантичкој структури српског језика.

Као примјер тога наводе се ријечи "водичица/водичкиња, ватрогаскиња/ватрогасиља, психолошкиња, вирусолошкиња, филолошкиња, боркиња, бекица - жена бек, центархалфкиња/центархалфица.

У саопштењу се поставља питање да ли је академкиња "жена академац" или "жена академик", тренерка "жена тренер" или "спортска одећа", генералка - "жена генерал", "генерална проба", "генерална поправка" или "генерално чишћење", те да ли облик за "жену носача/носиоца" гласи носилица/носиља/носиљка, а за "жену дописника" - дописница или за "жену говорника" - говорница...

Из Одбора истичу да ове и сличне лексеме, не да нису својствене српском стандардном језику, него представљају насиље над његовим законитостима и потпуно негирање либералне језичке политике.

"Као да су се предлагачи закона угледали на Хрвате који годинама измишљају речи и на силу их гурају у језик. Досад су те рогобатне хрватске кованице код Срба наилазиле на подсмех, а сада ни Србима очито више није до смејања", упозоравају из Одбора.

Срби ће и само, наводи се у саопштењу, ако закон о родној равноправности заживи, морати да уче српски језик и да буду неологистички креативни и сами себи подсмјешљиви, а све ради наводног поштовања родне равноправности.

Одбор истиче да то српском језику није потребно и да он и структурно и употребно има саморегулативну моћ, јер све што је потребно за богаћење његових изражајних средстава једноставно ствара и прихвата без наметања, те да нове ријечи није могуће наметнути на силу, по "законском декрету" кад се то некоме, ко уз то још и није упућен у језичке законитости, прохтије.

Уз оцјену да је овај закон без сумње направљен под утицајем Брисела, Одбор истиче да би се зато предлагачи и Влада Србије могли угледати на Брисел и кад је у питању његово /не/усвајање, а као примјер наводи то што је ових дана из Декларације о унапређењу социјалне кохезије у ЕУ уклоњен израз "родна равноправност".

У саопштењу се напомиње да су чланови Одбора за стандардизацију српског језика учествовали у изради "Допуна и измјена Закона о језику и писмима", који Влада Србије није прихватила, што упућује, како истиче Одбор, на недвосмислен закључак да закон о заштити српског језика и ћирилице није пожељан, али је пожељан закон против српског језика именован као закон о родној равноправности.

Усвајањем закона о родној равноправности шаље се, сматра Одбор, јасна порука да Влада Србије мисли да српски језик не треба штитити, него га треба урушавати декретима државе у којој је он основа националног идентитета.

Оснивачи Одбора за стандардизацију српског језика су Српска академија наука и уметности, Црногорска академија наука и умјетности, Академија наука и умјетности Републике Српске, Матица српска, Институт за српски језик у Београду, филолошки факултети у Београду и Приштини и филозофски факултети у Новом Саду, Никшићу, Нишу, Источном Сарајеву и Бањалуци, као и Универзитет у Крагујевцу и Српска књижевна задруга.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.