Васа Стајкић, првак Опере Српског народног позоришта, за “Глас Српске”: Улога Иве од Семберије остварење жеље

Сличан репертоар и сам певам и доста тога сам од мојих студија па све до данас “украо” од Хворостовског.

Рекао је ово у разговору за “Глас Српске” првак Опере Српског народног позоришта Нови Сад Васа Стајкић, који ће са прваком Опере Народног позоришта Београд Драгољубом Бајићем вечерас наступити у концертној дворани Банског двора Културног центра. Клавирска пратња на концерту, који ће почети у 21 час, биће Арсен Чаркић.

- Драгољуб Бајић и ја се познајемо дуго и прве кораке у опери смо правили заједно у Новом Саду на сцени СНП-а. Ово ће бити наш први заједнички концерт. Он има широк репертоар и било нам је лако да направимо избор најлепших руских песама које ћемо са задовољством извести први пут у Бањалуци - додао је он.

ГЛАС: Носилац сте главне улоге у опери “Кнез Иво од Семберије”. Шта можете да нам кажете о тој улози и о сарадњи са остатком ансамбла?

СТАЈКИЋ: Та опера ме прати од почетка школовања у Музичкој школи “Исидор Бајић”. Прво сам певао као један од хориста у концертном извођењу, у којем је улогу кнеза Иве тада имао Жељко Лучић. Тада сам заволео њене хорске делове, а много година касније сам певао и у улози кнеза Иве у исто тако концертном извођењу, као пројекат Српског народног позоришта. Те године сам добио и годишњу награду за ту улогу, али никако ми се није остварила жеља да је имам у режираној представи до ове године, када сам је коначно певао у Бијељини у Соколском дому. Пројекат и рад са пријатељима из СПД “Србадија” је нека врста круне наше сарадње. Поносан сам и захвалан што сам био део историје која се исписује у Бијељини.

ГЛАС: Када погледате иза себе, која Вам је била најдража и најзахтјевнија улога?

СТАЈКИЋ: Тешко је издвојити омиљену улогу, јер у сваку улажемо пуно рада да бисмо је извели на сцени и према њима се односимо са истом бригом као и према сопственој деци. Више волим комичне улоге и у њима уживам. Ако бих морао да издвојим једну која је и тешка и омиљена, онда би то била улога Фигара у опери “Севиљски берберин”.

ГЛАС: Колико је неопходно популаризовати оперу и на који начин сматрате да је то могуће учинити? И колико је опера уопште цијењена?

СТАЈКИЋ: Опера је кроз векове преживела свакакве кризе и увек нашла пут до срца своје нове публике. Тренутно смо сведоци новог доба, интернет технологије и комерцијализације опере. Она трпи те ударце и спремно дочекује нове звезде оперске уметности. Има сјајних ствари које можемо видети захваљујући интернету, али и оних других, не тако добрих. У свету, па и код нас, сада је само потребно пружити публици могућност да дође до таквих садржаја, а публика ће изабрати шта је то што јој се свиђа. Код нас је недостајао тај избор. Опера није приступачна због тога што је скупа, захтева посебан простор за извођење због великог броја извођача и зато све чешће виђамо скраћене верзије опера, са мањим оркестром (некада само уз клавир). То је један од начина да опера буде учињена приступачнијом и начин да се дође до нове публике. Посљедњих година Опера СНП-а је правила такве представе за децу и они су могли да виде колико је опера забавна и колико је тешка, јер су били са нама на сцени.

ГЛАС: Мислите ли да култура и умјетност добијају довољно простора и средстава да буду испољени у свом најбољем облику? И зашто не?

СТАЈКИЋ: Држава мора да схвати колико је погубно за једно друштво да остане без уметности и културе. Буџети су срамни и то је један од проблема. Стратегија сваке државе мора ићи у правцу развоја културе, а код нас се иде у супротном правцу. Све постаје један гето.

ГЛАС: У чему налазите највише слободе?

СТАЈКИЋ: У могућности да радим, путујем и упознајем нове људе и идеје. Музика нам даје све то, некада макар и док маштамо уз омиљену песму.

Посљедице пандемије

ГЛАС: Мислите ли да је пандемија још више (макар на економском плану) угрозила статус културе и умјетности?

СТАЈКИЋ: Последице тога ћемо тек осетити. Многи људи који живе од уметности су остали без редовних примања. Ти људи се боре за голи живот. Са њима умире и уметност, занат. Неки од њих ће се преквалификовати да би опстали и тако ћемо изгубити сјајне музичаре, сликаре, глумце... евентуално и фестивале, сцене, позоришта. Тренутно смо на клизавом терену, али увек има наде. Управо у години пандемије смо видели људе како певају, свирају и траже начин да се изразе и покажу колико им је потребна уметност и та слобода коју она носи.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.