Вајар Ђорђе Јовановић рођен прије 160 година: Живио и радио за српски народ

Приредила: Илијана Божић
Вајар Ђорђе Јовановић рођен прије 160 година: Живио и радио за српски народ

БАЊАЛУКА - “Културни људи који разумеју шта је уметност, професори, учитељи, ти немају новаца, а они који код нас имају новаца ти се више интересују за аутомобиле”, ријечи су вајара Ђорђа Јовановића човјека захваљујући чијем умијећу Бански двор у Бањалуци красе величанствене скулптуре.

Умјетник којем се Европа дивила, који је био узор многима, а који је у својој аутобиографији казао “Мене је српски народ волео, ја сам за њега живео и радио и ја се због тога поносим” рођен је  прије 160 година.

Изнад сваког од три улаза Банског двора налазе се по двије скулптуре од бијелог француског цемента, које су постављене 1932. године а извајао их је велики Ђорђе Јовановић на понос Бањалучана.  Њихово значење су многи тумачили, али је  општеприхваћено да су то скулптуре Југославије.

У италијанском мермеру исклесао је попрсја краља Александра и краљице Марије у природној величини, која су  1931. године постављена у свечаној сали. Како су казали историчари Јовановић је и на овим радовима остао досљедан свом начину, готово веристичком приказивању ликова и врхунској занатској спретности.

Не смијемо заборавити да је тај исти Ђорђе Јовановић био први српски ђак у Паризу, први спортиста, бициклиста и планинар, те један од оснивача Уметничке школе из које је касније настала Уметничка академија.

Послије београдске реалне гимназије боравио је у Минхену гдје је радио дрворез, за који су многи казали да је био одличан. Пошто је остао без средстава вратио се у Београд и уписао Технички факултет. На основу успјеха у Минхену и државне стипендије уписао се на бечку Академију. Послије првих успјеха, прешао је у најбољу германску вајарску школу у Дрездену и током студија два пута пропутовао Европу на велосипеду.

У Париз је отишао 1887. године, а о том боравку је казао да су му се тек тамо отвориле очи и да је спознао шта је права монументална умјетност.

Јавност га је запазила  у Дрездену када су сви похвалили његову скулптуру “Преља”, која је заправо приказ дјевојке у српској народној ношњи.

За свјетску изложбу 1889. године израдио је скулптуру слијепог “Гуслара” у пуној величини.   Међутим, тадашњи управник Народног музеја Михаило Валтровић је сматрао да то није српски гуслар и одбио је откуп, како то код нас обично бива. Међутим, чачански сељаци се нису с тим слагали па су пред овом Јовановићевом скулптуром скидали капу, а сељанке су јој љубиле руку. Ипак, министарство му је укинуло стипендију, што нам показује да су се умјетници на Балкану одувијек морали борити за мјесто које култури и умјетности припада. Тако је Јовановић  скулптуром “Јосиф Панчић” приредио прву самосталну изложбу у Београду.

Његова умјетнички грађена и украшена вила у Скерлићевој  улици у Београду  била је прави умјетнички дом. У тој кући са великим атељеом, извајао је сјајна дјела и живот проживио уз супругу, Францускињу, обожавану Марго.

О каквом је човјеку ријеч свједочи и чињеница да је прошао Албанску голготу јер је желио да буде уз сој српски народ и није хтио да пристане да буде роб Аустроугарске.

Као што се може видјети и из споменутих радова Јовановић је стварао ослањајући се на српску историју, и иако је у Европским метрополама стицао знање остао је везан и вјеран традицији свога народа.  Скулптуре са националном тематиком излагао је у Париским салонима гдје су биле веома лијепо прихваћене и понукале су Француску владу да га са Пајом Јовановићем предложи за носиоца ордена Легије части.

Показао се и у фасадној скулптури, а споменик војводи Живојину Мишићу један је од најбољих те врсте у српској умјетности.

Био је изванредан вајар актова, алегоријских композиција, баханткиња, вила и плодова природе. Појединим скулптурама је приказао и тамнију страну живота. Алегоријским композицијама “Мирис пролећа”, “Београдска ружа” и “Сава”, у нашу скулптуру увео је највише облике поетичне љепоте. Поједини радови интимног карактера као “Сироче” из 1917. и “Бранко и вила” сврставају се међу најизражајније.

Изабран је за редовног члана Српске краљевске академије 1920. године.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана