Умјетност стварао према својој ћуди: Прије 115 година рођен је Петар Лубарда

Овако је о сликама и умјетности Петра Лубарде, који је рођен прије 115 година, говорила српска књижевница Исидора Секулић наводећи да Лубарда у природи осјећа поезију која је створена прије људи (могло би се рећи, на свој начин праисконску), кад није постојало друго сунце, вода, камен и облак и кад је сва земља била Црна Гора.

- Сви силни утисци које сам упијао пожудношћу, инстинктом сирове и наивне природе гомилали су се у мени и сплели у чудно клупко. Кад сам се смирио, почео сам да сликам за свој грош, према својој ћуди. То је било моје учење. У њему сам сам себи био учитељ. Нико на мене није вршио утицај. Моје незнање сачувало ме од подражавања било кога. Сликао сам искључиво вођен својим инстинктом. А мој највећи учитељ била је заправо Црна Гора - забиљежено је из једног разговора с Лубардом.

Лубарда је рођен у јулу 1907. године у Љуботињу код Цетиња. У Љуботињу, Цетињу и Херцег Новом похађао је основну школу, а гимназију у Сплиту, Никшићу, Сињу и Херцег Новом. Сликарски пут започео је у Никшићу, а на студије сликарства уписао се 1925. године у Уметничкој школи у Београд. Школовање је наставио у Паризу. Године 1932. вратио се у Црну Гору, а нешто касније у Београд, гдје је од 1945. године радио као професор на академији. Учествовао је у формирању првих стручних ликовних институција у Црној Гори 1946. године, а био је директор тада новоосноване Умјетничке школе у Цетињу.

Живио је у Паризу, Херцег Новом, Београду, излагао у Паризу, Риму и бројним галеријама и изложбеним просторима у земљи и иностранству. Селио се много, да би 1950. године, након селидбе у Београд, остао ту до краја живота.

- За њега Београд није био само град - био је човек, топао, братски, гостољубив, због тога је слику коју му је посветио назвао “Човек и звери” мислећи на сва искушења која је Београд поднео кроз векове - забиљежила је о њему Вера Лубарда.

О њему су својевремено говори многи, било да су причали о Лубарди као умјетнику или о Лубарди као члану породице или пријатељу, покушавши да објасне и докуче његов свијет.

- Петар је био занимљива личност. Тихо је говорио, скоро неразговетно. Људи су често мислили како је одсутан, што није било тачно. Волео је да саслуша. Волео је децу. Био је јак и лепушкаст. Мојим другарима и мени је куповао сладолед пред “Мажестиком”. Међутим, јесте био успорен и растрган, увек - забиљежено је у једном разговору са Ђуром Лубардом, братанцем Петра Лубарде.

Међу његовим изузетним радовима, о којима су осим Исидоре Секулић говорили Милан Кашанин, Миша Башичевић, Зоран Маркуш (који га је називао пјесником епске драматике), Мића Поповић и Драгош Калајић су слике “Косовска битка”, “Звездана ноћ”, “Гуслар”, “Коњи”, “Битка на Вучјем долу”, “Пут у Космос” и “Заклано јагње”.

Једна од најпознатијих изложби, која је исказала све што његова умјетност јесте, била је она одржана 1951. године у галерији УЛУС-а у Београду, а окарактерисана је као поставка која је приказала прелаз из експресивног реализма у асоцијативну апстракцију.

- Инспирација је више сазнање и појмови о стварима, а човек увек нешто нађе што одговара његовој намери, његовом темпераменту, то може да игра улогу. Важно је шта нам говори, шта презентира, да ли то има дуг дах или кратак дах. Рецимо, узмимо једнога Гоју. Он има дугачку историјску бразду, не само што је добар сликар него је и дан-данас жив, и дан-данас његова мисао у акцију претвара човека. Микеланђело такође, наше средњовековне фреске такође. Дакле, то је маса ствари, а ако је уметност, онда су оне увек живе, историјски су оквири, оне пробијају историјске границе, јер људска мисао нема границе - рекао је Лубарда у једном интервјуу чији видео-снимак је доступан на “Јутјуб” каналу Фондације “Лубарда”, гдје је објашњавао настанак дјела и покушао да објасни инспирацију и покретачку снагу за сваку кап боје која додирне сликарску површину на којој су настајала чудесна апстрактна дјела, заувијек забиљежена у историји.

Он је говорио да га слабо интересују спољне стране његовог рада, него само оно што се дешава при самом раду, када уђе у атеље. Истицао је да је најтеже развијати оно у себи и на јасан начин то предочити свијету.

- Оно што је у процесу рада важније од материјала је оно што ја радим по можда седам-осам слика, почињем. Почињем их зато што правим премазе по пет-шест или десет пута, а онда још при томе правим неколико студија за сваку слику. Свака слика ми однесе можда пет-шест и то не малих скица, него увек нешто бих хтео на једној, нешто на другој, и тако то се ниже. Једна слика добија пет-шест варијанти. Наравно, од тих варијанти често не остане ниједна или остане једна, две или тако. То је оно што је техничка страна посла. То је што књижевник и музичар баца стално у кош папире написане, само што је овде материјал опипљивији - објашњавао је Лубарда.

Лубарда је преминуо 1974. године, а сахрањен је у Алеји заслужних грађана у Београду.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.