Умјетница Наташа Јованић о илустровању есеја славне списатељице: Елена Феранте као инспирација и изазов

Илијана Божић
Умјетница Наташа Јованић о илустровању есеја славне списатељице: Елена Феранте као инспирација и изазов

БАЊАЛУКА - Настојим да пренесем склад и хармонију онако како их доживљавам, с надом да ће бар дјелић осјећања бити пренесен на гледаоца. Свима нам је потребно, посебно у овим временима, да изнова проналазимо уживање у малим стварима.

Казала је то за “Глас Српске” академска сликарка, графичарка и илустраторка Наташа Јованић, која је недавно илустровала есеј књижевнице Елене Феранте у часопису о природи, баштованству, култури и инспирацији “Bloom”.

- Дуго се пратимо на “Инстаграму”, имала сам у плану да им се обратим, но они су ме предухитрили и понудили ми да илуструјем есеј Елене Феранте за њихово девето издање, што сам срдачно прихватила - рекла је Јованићева и додала да је сарадња протекла сјајно.

Објаснила је да у поменутом есеју Елена Феранте говори о свом односу према биљкама и њиховој моћи да се издигну из заробљеништва, да пусте коријење и посегну ка слободи, о снази коју оне посједују.

- Она истиче да су биљке заробљеници, али опет се увијају, пузе, ломе камен, пуштају коријење дубље и дубље. То би била порука која је упућена нама, људима, а коју сам настојала пренијети и путем илустрације - навела је Јованићева.

Ова сјајна умјетница дипломирала је на Универзитету умјетности у Берлину, а у разговору за наш лист је казала да јој се највише допада што тамо има мјеста за све.

- Подједнако се цијене и поштују традиционалне вриједности, али и нови таласи који долазе. Уз мало истраживања лако се човјек пронађе у круговима који му пријају. Чини ми се да је управо то оно што код нас често изостане, та разноврсност и прихватање различитости - казала је Јованићева.

Испричала је да се њен задњи семестар задесио у пандемији па је видјела како изгледа свеопшта збрка на универзитету.

- И иначе је много ствари препуштено студентима да сами схвате и пронађу начине. Али управо се ту крије чар и ту се разликују од нашег школства. Студент се осамостаљује, учи да процијени шта му треба, а шта да одбаци. Презентују се пројекти пред комисијом у самом почетку па онда у процесу и на крају. Самим тим је и сарадња другачија, јер студент добија мноштво повратних информација у току рада - навела је Јованићева.

Она сматра да ми не каскамо за њима по квалитету рада, него да је разлика у приступу, у отворености професора и студената током сарадње.

- Оно што нама недостаје је вјетар у леђа младим, неафирмисаним умјетницима. Изложбени простори, подстицаји, финансије, прилике да се сав тај рад и труд представи и изнесе у јавност, а не да стоји и чека - образложила је Јованићева.

Додала је да је поражавајуће што култура има мало подршке на државном нивоу.

- Буџет је сведен на минимум па се и културна дешавања укидају, што утиче и на умјетнике и публику. А шта смо без културе и умјетности - сматра она.

Нагласила је да стварањем жели да пренесе атмосферу и тренутак, било да је ријеч о ентеријеру, о портрету или мртвој природи, а мотив куће је најчешћи у њеним илустрацијама.

- Приказ дома или било које собе по мом мишљењу представља својеврсну интимност, говори о особи која ту борави. Док шетам или путујем питам се како људи проводе вријеме у својим домовима, како користе простор и како тај исти простор осликава њихове карактере - додала је Јованићева.

У септембру очекује издање дјечије књиге “А Њитцх анд а Њизард ливе хере” ирског аутора Патрика Келехера коју је илустровала.

Порука

Јованићева је младима поручила да буду отворени, спремни на изазове, на промјене, да црпе знање и искуство одсвуда.

- Интернет је богатство уколико га исправно користимо. Савјетовала бих да представљају јавности своја дјела, јер ће једино тако расти. Важно је бити свјестан да каријерни пут у умјетности није ни најмање лак, али је могуће радити и бити добар у својој области - навела је она.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана