У “Гласу Српске” приповијетка Василија Соколова (1919-1990), совјетског писца: Цеста за Авалу

Превео: Владимир Крчковски
У “Гласу Српске” приповијетка Василија Соколова (1919-1990), совјетског писца: Цеста за Авалу
У “Гласу Српске” приповијетка Василија Соколова (1919-1990), совјетског писца: Цеста за Авалу

Између стрмих литица, умотана у мрачну завјесу четинарске шуме, провлачи се цеста. Она, или се прибија уз стијену, или виси изнад стрмине и пење се све више и више, чини се, до неба.

Цеста води преко планинског превоја. На њој се са тешкоћама могу мимоићи двоје сеоских кола. А сада, од подножја до врха превоја, цеста је преплављена тенковима, артиљеријским самохоткама, камионима са пјешадијом, топовима, мотоциклима, двоколицама са провијантом, пољским кухињама...

Колона се пење узбрдо као тамно-сива огромна грдосија, врло дугачка и разноврсна. Не може се ни замислити било какав напад на широком фронту. Како ту може бити широки фронт, када је и претицање апсолутно строго забрањено.

Али вријеме не чека. Вријеме пожурује. Сједећи у тенку, пуковник Завјалов ту и тамо подигне шљемофон и подстиче: “Брзина! Хајдемо брже! С времена на вријеме он се помаља из отвора на тенку, пуначак, али веома живахан, енергичан и некоме маше црвеном заставицом. Природним осјећајем он сазнаје да негдје на средини колоне мотор аутомобила кашље као да је прехлађен.

Опет ставља слушалице. Клушине, зове он. - Чујеш, Клушине. Мотор ће зарибати на твом камиону. Добро пази на њега. Оде ти глава ако направиш застој. Нама треба брзина!

На војном језику то значи: не вући се на репу непријатеља који одступа, не истискивати га, већ престизати, хватати га у клијешта, уништавати га. И они се крећу, крећу напријед, знајући да ће други ешалони разгромити непријатеља који је остао иза њих.

Завјалова бригада је стријела фронта, како су је назвали у Трећем украјинском. Она се прва пробила у Измаил. Она је прва тукла непријатеља у Молдавији. Она је прва стигла на Балкан. Сада се у претходници војних јединица које је послао маршал Толбухин Завјаловљева бригада пробија кроз планинске кланце према Београду.

У сусрет колони јуре облаци. Кестенови и ораси шуме као да је невријеме, вјетар пребира црвено изрезбарено злато на лишћу.

Цеста се пење до небеских висина. Постало је сасвим хладно. Са десне и лијеве стране као у чопору притишћу огромне стјеновите планине са дрвећем које је израсло из самог камења и сада стоји попут горостаса.

А тенкови - те челичне грдосије - пењу се све више и чини се да већ подупиру облаке. Ко је то рекао да су тенкови слабо окретни и слијепи? Овдје у планинама они послушно реагују на сваки заокрет. Ево прошли су један цик-цак, други, трећи и челичне љепотице излијећу на сам врх. И јуре даље, уступајући у брзини једино окретним и спретним мотоциклима.

Сви пролази стиснути су са страна суровим, мрачним стијенама. Остаје једино цеста. Мало са стране од цесте уздиже се планина Авала. Оне који су покушали да се пробију према Београду, дочекала је фашистичка густа ватра. Неки тенкови су запаљени, а главни конвој тенкова, аутомобила и оклопних аутомобила одступио је назад. Извидница је извијестила да је вис Авала непријатељ претворио у упориште. Испреплетени лавиринти ровова, препреке од бодљикаве жице, заклони, митраљеска гнијезда са пушкарницама у стијенама - истинско камено упориште. Ровови и траншеје протежу се дуж брда по спратовима, а прилази до њих заштићени су ватром.

Завјалов сједи на стијени, забринут и замишљен. Ићи напријед, па шта буде, то је непромишљено. А заобилазни путеви не постоје. Позвао је себи официре да заједно размисле како да поступе? Како би било да концентришу уз планину сву артиљерију, да туку из тенкова, из свих врста пјешадијског наоружања, да направе такву ватрену завјесу да непријатељ не може ни главу да помоли? И послије тога да планину заузму на јуриш.

- Добар план! Да ударимо тако да наглавачке слете с планине! - рече Завјалов.

- Само ми је жао што ће многи фашисти побјећи - примијети мајор Клушин.

- Јесте штета, сложи се Завјалов. - Требало би да их ударимо још из позадине.

Након неког времена сазнало се да постоји и таква могућност. У штаб је дошао југословенски официр - представник Пролетерске дивизије. Казао је да борци дивизије чекају сигнал за заједнички напад. Потребно је само усагласити дејства заједничког напада. Као помоћ Југословенима издвојена је група војника наоружана аутоматима и минобацачима. Нама треба брзина у битки. Да, да, велика брзина! - казао је Завјалов југословенском пријатељу.

Овај се осмијехну и одговори:

- Код нас ће бити брзина, друже!

Када је испратио Србина, Завјалов се нагнуо над картом. Његове бјелкасте обрве се намрштише.

- Брдо ћемо заузети - рече он, обраћајући се мајору Клушину - али с којим снагама да га задржимо? ... Очигледно је да ћеш ти, друже Клушин, морати да са својим батаљоном држиш одбрану.

- С батаљоном? Зашто да сједим на њему? - зачуди се мајор, који је такође једва чекао да учествује у кампањи на Београд.

- Бојим се да нећеш имати времена да на њему сједиш - рече Завјалов. - У нашој позадини налази се њемачка алпска дивизија ... А ми овдје не можемо да држимо сву бригаду. Не можемо! Мораћеш сам да задржиш непријатеља и надам се да ћеш успјети.

Прије напада на планину почела је са паљбом пољска артиљерија. Топови су пуцали с некаквим металним и промуклим звуком. У грмљавину артиљерије помијешала се пуцњава тенковских топова. Ватрени удар трајао је петнаест минута. Петнаест минута, све што је могло пуцати, слало је на непријатеља гранате и залијевало његове положаје ужареном лавом.

Нижи нивои планине били су прекривени тамно мрким пламеном. Горјело је грмље, смоласто дрвеће, маховина на камењу. Чинило се да и саме стијене горе. У то вријеме моторизовани стријелци су почели да са свих страна опкољавају планину, скакачу са камена на камен и пењу се уз стрме стијене. Послије тога на сигнал црвене ракете почео је јуриш.

Завјалов је чекао овај одлучујући тренутак. Повео је колону тенкова директно путем у подножју Авале. Заглушени паљбом, Нијемци су ћутали. Истина, понегдје су заштектали њемачки топови, али су пуцали ријетко и нетачно. Тенкови изађоше на отворени простор и устремише се ка Београду.

Колона је брзо нестала иза завоја на путу.

А када је ишчезао и посљедњи камион, мајору Клушину дословно се нешто сломило у грудима. Нијемце су избацили са планине и то је донијело радост нашим војницима. Али бринуло је нешто друго - непријатељска алпска дивизија, која сваки час може да нагрне с леђа.

Након око пола сата стражари су јавили да је примијећено кретање велике непријатељске колоне. Попевши се на стијену, мајор Клушин је подесио окуларе двогледа и смркао се: била је то баш та планинска стрељачка дивизија. Мајор је знао да ће непријатељ очајнички покушати да се споји са својим главним снагама. Фашисти ће се пробијати истим јединим путем који иде поред планине Авале. - Навалиће на нас - помислио је Клушин и поново размотрио позицију свог батаљона и југословенске чете.

Изненада Клушин је зачуо иза себе шуштање и окрену се: прилази му курир.

- Друже мајоре, једна Србијанка тражи да је примите - рапортира он.

- Каква Србијанка? Откуда сад она овдје?

- Ко би је знао... Каже да жели да види вас... то јесте, жели да види команданта. Лијепа, носи хлаче - додаде он шаљиво.

- Па хајде, зови је.

Убрзо се појави дјевојка, потпуно препланула, лијепа, иако, истину треба рећи, њено прелијепо лице помало су квариле њене широке усне. Носила је смеђе панталоне боје у складу са планином и јакну. Ступајући с ноге на ногу, као кривац, она у почетку није знала шта да каже, само очи, њене велике и тамне очи, гледале су зачуђено и радосно. Затим је одједном почела да говори брзо, као да настоји да у плотуну испуца све што мисли.

Дјевојка се звала Милица Милович, испоставило да ратује већ трећу годину, од времена када су непријатељи окупирали њену родну земљу.

- Нећу се вратити кући све док овдје има макар један Швабо. Да је жив! Макар један! - понавља она.

На мајорово питање шта њој треба, Милица одговори:

- Хоћу оружје. Дајте ми оружје!

- А знате ли да пуцате?

- Знам.

- И није вам страшно?

- Није. Уопште ми није страшно - додаде она и затресе главом.

Тек сада је мајор видио колико јој је дуга коса. “Сјајна дјевојка. А шта да буде рањена или...” Клушин се намршти, уплашивши се чак и да замисли њену погибију.

- Нас има много и ми ћемо сами њих савладати. А ви не смијете да улазите у пакао. Не смијете! - рече он.

Хладан ироничан осмијех прође по дјевојчином лицу. Затим се њено лице смрачи. Тамно смеђе велике очи гледале су испод обрва са прекором.

- Дајте ми оружје! - инсистира она.

- Ви не смијете да подвргавате себе опасности - понавља неумољиви мајор. Ви ћете да збрињавате рањенике. Је ли вам јасно, Милице?

Она климну главом и ћутећи оде.

На најдаљим прилазима планини Авали почело је пушкарање. Одатле је стигао алармантни извештај: противник је разбио наше положаје на путу и креће се даље. Нешто касније и поред саме планине разгорјела се битка, толико интензивна да је одмах све постало обавијено барутним димом.

Фашисти су, очито, хтјели да се из хода пробију према Београду, али су схватили да су силно заостали: у граду се већ водила битка. Поред тога, на путу заостале дивизије стајали су браниоци планине. Нијемци су морали да осјете ватрену војну моћ мајора Клушина, па су одбацили сваку помисао да крену у помоћ својима у граду.

И Нијемци су пошли као суманути. Напад за нападом неколико сати заредом. Жута пјешчана цеста била је прекривена лешевима у зеленим униформама. Непримјетно је пао сутон. Почела је киша, није била јака, али било је веома хладно и вјетровито. Пуцњава је постепено престајала. Са првим зрацима сунца браниоци Авале, мокри, укочени од студени, поново су ступили у бој. Недалеко од Авале, цеста нагло скреће и одлази низбрдо у шикаре мјешовите шуме. Пошто нису имали снаге да се пробију отворено по цести, Нијемци су одлучили да планину нападну из шуме.

Мајор Клушин убрзо је одгонетнуо овај лукави маневар. Одабрао је најхрабрије војнике и повео их на најопаснији положај - до стијене која се надвијала изнад пута. Заједно са њима пошла је и Српкиња Милица. И премда мајор тврдоглаво није хтио да је води у опасност, Милица га је увјерила да се неће бавити ничим другим осим превијањем рањеника.

Шума је већ била пуна Нијемаца који су се иза грмља и камења извлачили на цесту. Пуцали су, не штедећи патроне. Меци су попут града пљуштали по камењу и искресавали читаве водопаде варница. Али мајор Клушин и његови војници, заузевши повољне положаје међу стијенама, тврдоглаво нису дозвољавали фашистима да се пробију на планину. Повремено, осврћући се, Клушин је очима тражио Милицу. Она је умјела да се вјешто, попут тигрице, вере по стијенама и прикрадала се на најопаснија мјеста, износила рањенике, превијала их и поново појављивала у самом паклу.

Са сваким минутом битка је постајала све жешћа и тежа за браниоце планине. Нијемци су већ мјестимично пресјекли пут, продрли до подножја планине, намјеравајући да одсијеку преосталу шачицу совјетских војника. Мајор Клушин је то видио, али је одлучио да се бори до краја, макар га то коштало живота. Позвао је Милицу да је пошаље назад, али њој ни трага није било. Изгледа да се и сама досјетила и извукла се.

Зна ли Завјалов како је тешко овдје његовим војницима...

Ех, када би знао! А најгоре је од свега, када у таквој ситуацији понестане муниције. Војници већ броје сваки метак. И Клушин их има сасвим мало. У аутоматску пушку убацује посљедњи диск. Понестају и гранате. Клушин наређује војницима да се бране камењем - па и оно такође лети, ништа горе него гранате. На њемачкој страни пуцњава је на тренутак престала.

Зачули су се хистерични гласови. Затим су Нијемци, као да их је нешто бацило, искочили и пошли у напад. Клушин је рафалом распалио дуж непријатељских редова, а када му је нестало муниције, бијесно је бацио аутомат. Припремио се да зграби камен и дочека непријатеља грудима, када одједном, сасвим неочекивано, од некуда са врха поче да пуца аутоматска пушка. Загледао се и на самом врху стијене која се надвила изнад цесте угледа женску силуету. Била је то Милица. Стијена је била скоро окомита, а како се она узверала тамо - није се могло ни замислити.

Милица је залегла на камену избочину и одважно пуцала. Њени оловни редови покосили су први строј непријатеља и приморали остале да стану и залегну. Повремено је Милица подизала главу и, видјевши мајора, пријатељски и несташно махала му руком и поново почињала да пуца.

- Удри их, удри, ђаволе! - викали су војници.

У јеку битке Клушин и његови војници почели су да обарају камење низ брдо. Оно је тутњало по стијенама, вукући за собом огромне груде земље, а све то падало је на Нијемце који су се пентрали уз подножје брда...

Иза завоја цесте која иде према Београду зачу се хука тенкова. Иако их још није видио, Клушин је радосно повикао војницима:

- Браћо - наши су! Наши тенкови! Завјалов их послао!

Нијемци у почетку нису знали: своји или туђи? Али када су тенкови, грмећи гусјеницама почели да туку прилазе планини, фашисти су се престравили. Неки су пожурили да се сакрију у шуми, други су бацили оружје и стајали укочено са увис подигнутим рукама.

Кад је битка престала, Милица је сишла са стијене. Истресла је са одјеће комаде глине, затим скинула ципелу и, скачући на једној нози, истресла пијесак. Тако је урадила и са другом ципелом. Када се уредила, она вјешто прескочи јарак и изађе на цесту. Забацивши главу уназад, Милица заустави поглед на стијени одакле је пуцала. Тамно, прекривено маховином и лишајевима камење-облуци, избраздано је мецима и гелерима. Чворнате, мјестимично поломљене гране тихо се њишу на вјетру.

- Ама, како сам се ја уопште попела тамо! - још увијек гледајући на стијену, рече она. - Не бих други пут ни по живот!

Мајор Клушин јој приђе и, не стидећи се, загрли је пред свима. Милица се на тренутак збуни, лице јој поцрвење. Затим стисну аутоматску пушку, која јој је висила на грудима и, истим упорношћу као и прије битке, рече:

- Дајте ми оружје! Ово сам... узела од рањеног војника.

- Шта да се ради, нека вам остане. Доказали сте да знате да носите оружје - одговори мајор.

На фронту је установљен обичај: послије битке сви желе да разгледају град, село или просто безимено насеље - оно што је војник заузео, а чега ће се он, војник цијелог живота сјећати. Таква жеља јавила се скоро истовремено и мајору Клушину, и војницима, и неустрашивој партизанки Милици, свима који су се борили за планину Авалу.

Пошли су на врх, до гроба Незнаног војника.

Успон на врх био је стрм. До врха се успињало широким степеница од грубо истесаног сивог гранита. Војници су дуго ишли уз њих, разгледајући сиве парапете са бронзаним бакљама. Стигли су на гранитну, ограђену масивном оградом, платформу. У средини је подигнут масиван четвртасти лук, обложен сивим мермером, са кровом, којег на својим раменима придржавају фигуре осам жена. Када се загледате у њихова лица, лако је примијетити да оне оплакују смрт незнаног јунака.

Испод лука на каменом поду, поравната са плочама лежи бакарна табла димензија човјечијег раста. На табли је уклесан натпис: “Овде је сахрањен незнани војник.” На табли се још налазе датуми: 1914-1918. По овим годинама није тешко установити да је незнани, али веома поштовани војник у земљи ратника, дао свој живот у тешким годинама Првог свјетског рата.

Сви који су дошли на гроб Незнаног војника скинули су капе и дуго стајали у дубокој тишини. Затим су почели разгледати околину, која се широко и јасно видјела са врха планине Авале.

На југу су се видјели кровови кућа покривених цријепом, које су се низале на етажама по падинама брда, плантаже винограда и златно-жута поља Србије. На источној страни, као зелени шатор, пружале су се у даљину шуме и шумарци. На сјеверу, као да дише својим пуним грудима, водом богати, снажни Дунав. Са запада се пружао поглед на широке квартове, на воћњаке и паркове, покривене гримизним лишћем, на сав Београд. Одавде, са врха чувене Авале, посебно је била видљива величина подвига и ослободилачког похода руских војника који су дошли у помоћ својој браћи.

Стогодишњица рођења

Василиј Соколов (1919-1990), совјетски писац, аутор је у Русији познате трилогије о Великом отаџбинском рату, којој је дао високу оцјену маршал Георгиј Жуков. Он је знао све страхоте, људске трагедије и патње које је донио рат, јер је прошао ратним путевима од првог до посљедњег дана. Учествовао је и у ослободилачком походу Црвене армије у саставу 3. украјинске фронте. За војне заслуге у борбама у Југославији 1944. године Василиј Соколов је награђен медаљом “За ослобођење Београда”. Ову медаљу чува унук књижевника Антон Соколов, који тренутно ради у Амбасади Русије у БиХ и који је “Гласу Српске” уступио ову приповијетку.

Ове године се симболично укрштају два датума - 100. годишњица рођења писца и 75. годишњица ослобађања ових подручја од нацистичких освајача. Ослобађајући Југославију од непријатеља, заједно раме уз раме са југословенским патриотама, Василиј Соколов је овдје пронашао много пријатеља. О овом тешком, али живописном периоду рата говорио је у низу приповједака под општим насловом “У земљи Јџнака”. Ово је једна од приповједака Василија Соколова.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана