У Дарин одлазак уткани су сва њена туга, поезија и љубав

Српска пјесникиња Дара Секулић (91) преминула је синоћ у Сарајеву.

- Сада не морам ни умријети – говорила ми је Дара, када би сјетно причала о томе како је завршила све што је планирала - присјетио се Митрић, Дарин дугогодишњи пријатељ и сарадник.

Дара Секулућ ће, истакао је он, бити вјечно ту, као и њена поезија и писана ријеч које досежу до неслућених висина и чувају њену пјесничку душу.

Посљедња збирка пјесама Даре Секулић "Одбачене пјесме" 2019. године објављена је у издаваштву Матичне бибилотеке Источно Сарајево, а рецензент је био српски пјесник и књижевник Стеван Тонтић.

- У годинама рата нисам писала пјесме. Не зато што музе ћуте кад топови ричу, већ зато што сам се у избјеглиштву борила за го живот, свој и своје унучади. Тек сам у Власотинцу, 1998. године, у неколико дана дивне јужне јесени, написала руковет пјесама које ће 2000. године „Нолит“ објавити у књизи `Мој брат Тесла`, којој је претходило бомбардовање Србије од оног стравичног, крвничког тужиоца и судије у свијету - записала је Дара у уводној ријечи за "Одбачене пјесме".

Она је потврдила да многе њене пјесме заиста јесу "биле одбачене, али не и бачене..."

- Каква ће бити судбина оних пјесама које су и даље у својој невидљивој, затамњеној одаји? Показало се да сам неспособна о својим пјесмама да судим, неука да их вреднујем, а одбачене не могу да преболим нити заборавим - незаборавна је Дарина порука.

Српски пјесник, књижевник и филозоф Стеван Тонтић истакао је да је Дарина поезија универзално људска, антрополошки и егзистенцијално, освијешћена, са болним траговима трагичне историје у којој се живот пјесникиње одвија већ деведесет година.

- Она је интензивно живјела и говорила о свему што је провоцирало њену реакцију, њену лирску истанчану, али и мисаоно продубљену ријеч, као свједочанство личног доживљаја и искуства у сјенци општег, народног страдања. Дара је испила многу горку чашу са неметнуте историјске трпезе и рекла многу тешку ријеч о испразности и бесмислу живљења у насилном и безбожном свијету који је изгубио своје хумано лице - записао је Тонтић у рецензији "Одбачених пјесама".

Дара Секулић је добитник више пјесничких награда: Први добитник награде Саво Мркаљ, Награда Златна струна за 1972. годину, Змајева награда за 1997. годину, Печат вароши сремскокарловачке за 2002. годину, Награда Српског просвјетног друштва "Просвјета", Награда Књижевни сусрети на Козари 2010. године, Кочићево перо за 2009. годину...

Њену библиографију красе дјела "Го паук", "Одсањани дом", "Грлом у јагоде", "Горак конак", "Блиско било", "Дух пустоши", "Поезија Даре Секулић: Зборник радова" (1998), "Записи о биљу и нама" (2005), "Облик студи" (2005), "Лицем од земљице", "Лицем према сунцу", "Лицем према сину", "Реч се игра (пјесме за дјецу)", "Сретна скитница" (2008), "Брат мој Тесла", "Ни велики ни мали", "Камени кашаљ", те "Одбачене пјесме" (2019).

Дара Секулић рођена је 1930. године у селу Кордунски Љесковац. До своје десете године живјела је у родној кући која је спаљена 1942. године.

Након погибије родитеља боравила је по дјечјим домовима и ђачким интернатима.

Гимназију је похађала у селу Рујевац на Банији, Италији, Сплиту, Карловцу, Загребу и Сиску, а Вишу школу за социјалне раднике завршила је у Сарајеву гдје живи од 1953. године. Вријеме посљедњег рата провела је са троје унучади у избјеглиштву, а у свој стан у Сарајеву вратила се 2002. године.

Према њеној евиденцији, написала је 28 књига поезије.

Срби остали без врсног умјетника

Министар рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске Душко Милуновић је поводом смрти Даре Секулић упутио њеној породици телеграм саучешћа у којем је навео да су одласком ове пјесникиње Српска и српски народ остали без дугогодишњег врсног умјетника писане ријечи.

- Искрено и дубоко сам погођен одласком Даре Секулић, великог пјесника и још већег човјека и пријатеља. Њеним одласком остаће велика празнина у умјетничком стваралаштву Српске. Искрено саучешће упућујем породици -наводи се у Милуновићевом телеграму саучешћа.

Милуновић је подсјетио да је Секулићева у раној младости, за вријеме Другог свјетског рата и у Независној Држави Хрватској, спознала сву голготу српског народа, оставши сироче са спаљеном кућом у Кордунском Љесковцу.

- И поред тешких услова у којима је послије тога живјела, успјела је да се школује, а тугом натопљену душу да претвори у значајан опус умјетничког стварања. Дару сам познавао лично и у мом животу је оставила дубок траг као велики познавалац писане ријечи, а прије свега као пријатељ и савјетодавац са огромним животним искуством - навео је Милуновић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.