Трајна вриједност коју вријеме наново потврђује

Миланка Митрић; Александра Глишић
Трајна вриједност коју вријеме наново потврђује

Пекић је крупна чињеница српске књижевности и писац који је заиста много учинио за ту књижевност, тако да се баш и не би могло рећи да га “данас олако заборављамо”.

Друга је ствар колико је он, заједно с још толиким значајним нашим писцима, заиста читан.Немам, наравно, никакву прецизну статистичку евиденцију, али свакако постоје неке чињенице које раде и за и против његове читаности. С једне стране, он је један од ријетких писаца чији опус није завршен у тренутку смрти јер фондација с његовим именом, коју воде његова супруга и кћерка, готово сваке године објави понеко ново издање из заоставштине, а та се издања међу посвећенијим читаоцима жељно ишчекују, рекао је за “Глас Српске” редовни професор Филолошког факултета у Бањалуци Ранко Поповић осврћући се на присутност дјела великана наше књижевности Борислава Пекића у данашњем времену, а поводом деведесет година од Пекићевог рођења. 

Послије деведесет година Пекићев лик и дјело остају и присутни су и у данашњем добу.

Његове бритке и снажне ријечи, теме, ликови и надахнута нарација у дјелима, хиљаде страница “Златног руна”, “Беснила”, те “Време чуда”, “Године које су појели скакавци”, “Ходочашће Арсенија Његована” и “Нови Јерусалим” само су дио опуса који је предано стварао.

Вријеме брише трагове човјека, а како то обично бива, трагове онога што је оставио иза себе ново доба треба да сачува, читањем, враћањем писцу, његовим мислима и страницама књига. 

Поповић, ипак, сматра да Пекићева дјела нису најподеснија као лектира за основне и средње школе, гдје је најбројнија читалачка популација и гдје читаоци и настају.

- Из сопственог професорског искуства ми је добро познато како ни студенти, чак ни они бољи, нису претјерано заинтересовани да прочитају још нешто осим романа “Ходочашће Арсенија Његована” који им је у обавезном програму. Исто тако, знам и подоста Пекићевих вјерних читалаца којима књижевност није никаква професионална обавеза, који га читају из најчистије наклоности, да би задовољили своје естетске потребе и да би понешто ново сазнали о себи и свијету око себе, а тога се код њега увијек може наћи. То ће тако и остати пошто је Пекићево књижевно дјело трајна вриједност коју вријеме само наново потврђује - додао је Поповић те нагласио и то да је Пекић један од аутора којима се стално враћа.

Осим Андрића, Црњанског и Његоша, Пекићева дјела годинама су присутна и читана. 

- Тренутно ишчитавам његове сабране интервјуе под насловом “Златно доба дијалога”. Много тога ми је код Пекића блиско, а највише волим његову разорну аналитичност, посебно кад су у питању лажни митови и митотворци, његову задивљујућу ерудицију и, можда понајвише, његов неупоредиви хумор. Као и сви велики и заиста озбиљни писци, он свог читаоца повремено зна засмијати до суза и то на невјероватно дискретан начин у коме увијек има префињене ироније, могло би се рећи на енглески начин. Његовом “Златном руну” стално се враћам и сматрам га по многим елементима једним од најзначајнијих српских романа. Моје симпатије у његовом опусу окренуте су највише дјелима која не иду у ред чисте литерарне фикције. То су “Писма из туђине”, још више “Сентиментална повест Британског царства” и, највише, “Године које су појели скакавци”. Разлог за то је врло једноставан и своди се на чињеницу да Пекић велемајсторски користи предности нефикционалних жанрова а, опет, кад год му се прохтије, клизне у фикцију. Он је велики мајстор у том простору неограничене стваралачке слободе, и то управо зато што је веома одговоран умјетник - закључује Поповић.

Према ријечима писца и издавача из Београда Гојка Божовића, књижевност Борислава Пекића је и даље актуелна, јер покреће питања која су и данас важна. 

- Књижевност Пекићевог кова остаје ненарушиво трајна вредност јер је у себи сажела и на редак начин изразила суштинска питања човека, Пекићевог савременика и Пекићевог претка, али и људи који су дошли после Пекића и после његових књига. У часу када је Пекић писао и објављивао своје књиге, обликовао једну од најзанимљивијих књижевних и грађанских биографија у нашој култури друге половине 20. века, књижевност је имала прворазредну друштвену улогу и централно место у систему обликовања и посредовања знања - истиче за “Глас Српске” Божовић. 

Пекићева књижевност, додаје, захтијева много од читаоца, али му неупоредиво и враћа. 

- Од Пекићевог до нашег времена променио се статус књижевности и културе, ишчезла је привлачност знања, а ни драж демократије није тако снажна као што је била у Пекићевом добу. Однос према Пекићевој књижевности могао би се отуда узети као јака индикација интересовања читалаца, културне климе, па и саме улоге културе и њене јавне видљивости - сматра Божовић. 

Он указује да књижевност Борислава Пекића почива на особеној интелектуалној концепцији. 

- Сам Пекић је за себе говорио да је “писац идеја”, а ми, док читамо његове новеле или романе, недвосмислено видимо књижевни израз тих идеја. Ништа мање важно није ни то што у Пекићевој прози видимо и моћну иронију којом он те исте идеје, а при томе су му оне необично важне, преиспитује до последњих остатака, излаже их сумњи и врло тешким интелектуалним изазовима. Колико је писац идеја, најмање толико је и писац сумње, а сумња нам је данас, у времену пост-истине, у времену велике конфузије и у времену у коме нису важне ни чињенице ни вредности, можда важнија него што је икада била - наглашава Божовић. 

Књижевник Александар Гаталица, с друге стране, сматра да је Пекићева књижевност данас у кризи, али не због самог писца. 

- Живимо у времену када је прочитати и сто страна подвиг, а камоли није 2.500, колико отприлике има “Златно руно”. Али није само то “проблем” с Пекићем. На сцени је покушај да се наметне једноставна естетика ангажоване књижевности. Слободан Антонић ово зове “колонијал-артом”. Стална тема такве “литературе” су ратови у некадашњој Југославији, вежбање идеолошког пуризма, лажног пацифизма, родне и сексуалне равноправности и промоције. Иако сваке теме и преокупације, па и ове наведене у претходној реченици могу направити велики роман, то до сада није био случај, али то не смањује потребу ментора овакве књижевности да је промовишу све гласније и гласније. Пекић оваквом поретку “нове литературе” смета - појашњава Гаталица.

Он је назначио и то да највише смета својом озбиљношћу, енциклопедијском свеобухватношћу и виђењем литерарног свијета. 

- Много се ових дана прича у нас о повратку велике нарације. Ако постоји пример велике нарације, онда је то Пекићева. Свако ко стане наспрам такве нарације и у њеном огледалу провери ширину своје, мора мање или више бити посрамљен. Стога Пекића треба гурнути у запећак, мало га заборавити, али кад год се спомене, одати му праву лицемерну почаст као великану писане речи - додаје Гаталица. 


УТИЦАО НА ЧИТАВУ  ГЕНЕРАЦИЈУ

- Пекић је снажно утицао на читаву генерацију српске књижевности, која у овом тренутку полако излази из средњих година, својим односом према историји и својом сумњом према великим нарацијама, свеједно да ли долазе из области филозофије, идеологије, политике или пак антропологије. То је ретка способност да се, приповедајући о различитим историјским епохама, оживљава не само историја у великим размерама епоха или читавих цивилизацијских оса од митског прапочетка до савременог тренутка, не само историја као одраз друштвених нужности и политичких процеса него, пре свега, обичан живот човека у конкретном историјском времену - рекао је Гојко Божовић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана