Стево Грабовац, писац за "Глас Српске": Хтјели то или не, ми смо свједоци времена

Рекао је ово у разговору за "Глас Српске" бањалучки писац Стево Грабовац, чији роман "Мулат албино комарац" је, уз још пет романа, био уврштен у најужи избор за овогодишњу НИН-ову награду.

- Често сам добијао од људи коментаре да су им неки дијелови мог романа долазили као окрепљење, утјеха, чак и олакшање. Знам да звучи као нека флоскула, али то заиста мислим: такви коментари су ме једино и убиједили да ово нисам написао залуд.

ГЛАС: И колико је Вама као аутору било тешко дати дио себе другима кроз ријечи на страницама?

ГРАБОВАЦ: Често сам ово чуо и прочитао: у писању мораш ићи до краја. Буковски је томе још додао: ако нећеш, немој ни да покушаваш. И нема ту неке калкулације. То је напросто тако. Нисам уопште мислио о томе како је мени, у том неком креативном процесу ја сам био само медијум кроз кога су се материјализовале мисли и емоције и ништа друго.

ГЛАС: Сматрате ли да умјетник треба да у ономе што ствара увијек оставља свједочанство времена, била то прошлост или садашњост? Да ли је дужност писца да на неки начин буде свједок?

ГРАБОВАЦ: Хтјели или не, ми смо свједоци времена. Оно нас обиљежава и ми покушавамо у њему да оставимо свој траг. Не мислим само на умјетнике, већ генерално на све људе. Умјетник има то "проклетство слободе" које му даје за право да себе поставља у улогу свједока времена. А ништа није даровано, и та слобода има свој цех, тако да је у ту цијену слободе урачуната и дужност коју има према сваком здравомислећем бићу.

ГЛАС: Кад бисмо остали без сјећања постали бисмо нико?

ГРАБОВАЦ: Да, у стањима амнезије људи се сјећају многих ствари и поступака које су некад научили и које сасвим природно прихватају. Међутим у недостатку сјећања губе свој идентитет. Не знају ко су. Тако да су све ове наше механичке радње које свакодневно обављамо и за које некад покушавамо да кажемо да су дефиниција нас, заправо нешто што нисмо ми већ научен импулс. Оно што постоји у нашим сјећањима даје нам наш идентитет.

ГЛАС: Како посматрате културу сјећања уопште? Памтимо ли довољно, сјећамо ли се довољно, говоримо ли довољно? И каква промјена је потребна?

ГРАБОВАЦ: Не мислим да смо склони забораву, али смо склони потискивању. Спремни смо да напросто пренебјегнемо неке ствари. Као да се нису десиле. Једина промјена која је заиста потребна јесте самоспознаја. И то се односи на сваког живог човјека на овој планети. Уколико би само један био без самоспознаје то би опет био могући полигон за зло. Наравно, јасно вам је да је ово утопија о чему говорим, једна бајка и јасно нам је да не живимо у свијету који је и близу тога. И зато је једино могуће да сваки појединац на свом личном плану учини оно што може. Опет кажем, то је само моје мишљење и уопште се не мора сматрати релевантним.

ГЛАС: Свједоци смо хиперпродукције у сваком смислу, па и у књижевном. У мору страница, издања и шаренила корица разних жанрова, мислите ли да квалитет неминовно мора да исплива?

ГРАБОВАЦ: Заиста не знам. Постоји то увјерење, али понекад личи и на самозаваравање. Мада, свака књига нађе свог читаоца, као што се увијек покушава направити граница између тога шта је квалитетно, а шта није. У мору хиперпродукције тешко је знати шта је шта додуше, међутим, има и та нека чудна особина љубитеља умјетности; они напросто имају изоштрена чула да неке ствари препознају.

ГЛАС: Десет година након првих нацрта за писање овог романа, нашао се међу пет изабраних за НИН-ову награду, од њих 200. Да ли сте кад помишљали да би нешто такво могло да се деси?

ГРАБОВАЦ: Наравно да нисам. У ствари чак и да сам размишљао то је могла бити само нека недефинисана маштарија. Кад је већ дошло до тог слања за НИН-ову награду, мислим да сам славодобитно рекао да могу без неких већих проблема ући у оних 30 или 32 аутора који су на почетку одабрани. И кад се то заиста десило,  ја сам био задовољан и рекао сам да је то - то. Даље од тога је већ нешто о чему нисам ни сањао.

ГЛАС: Колико награде могу да буду мотивишуће за једног писца?

Наравно да могу. Подстицај су у сваком смислу, у новчаном јер пружају ту могућност да имаш већу слободу и више простора за властити креативни рад, а у духовном смислу су оно задовољење, задовољштина коју добијеш за свој труд и подстицај да се развијаш. Наравно да носе тежину и јачину у себи, а ја тога постајем свјестан тек посљедњи дана искрено реакцијама људи много више него својим.

ГЛАС: Књижевност се у посљедњих неколико година, у Бањалуци (па и у читавој држави) мало помјерила с мртве тачке у којој је била. Мислите ли да нам тек долазе бољи дани за писану ријеч? И шта нам још недостаје на пољу културе уопште? Некад можда само ентузијазам није довољан.

ГРАБОВАЦ: Недостаје много тога. Кад говоримо о ентузијазму, ја често помињем двоје сјајних људи, Бориса Максимовића и Санелу Бабић. Борис је мој издавач и веома често кажем једини прави издавач на овим просторима. А Санела стоји иза "Императива", удружења за промоцију и популаризацију књижевности. Наравно да их помињем зато што их знам, не могу причати о људима које не знам, али вјерујем да се са истим ентузијазмом и истим проблемима сусрећу и многи други. А њих двоје сам поменуо јер само кроз такве људе долазе бољи дани за писану ријеч. Не кажем ја да су они једини, али јесу они који се заиста дају у то што раде и чине то несебично, а то до сада није био случај. Е сад, да ли они могу да живе од свог ентузијазма као и ја од своје вјере, то су већ питања за дуге дискусије.

НОВИ РОМАН

ГЛАС: Што се писања тиче, радите ли на нечему новом?

ГРАБОВАЦ: Трудим се да пишем свакодневно. Наравно, новонастале околности су ме већ неколико дана одвојиле од овога и сад ми дјелује као да сам посљедњи пут нешто записао прије неколико година иако је то објективно било прије неколико вечери. Тако да... радим на новом роману.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.