Слађана Зрнић и Борис Шавија, глумци Народног позоришта РС за “Глас Српске”: Пера Краљ стојећи гледао “Породичне приче”

Александра Глишић
Слађана Зрнић и Борис Шавија, глумци Народног позоришта РС за “Глас Српске”: Пера Краљ стојећи гледао “Породичне приче”

БАЊАЛУКА - “Породичне приче” биле су представа уз коју се плаче, дише са глумцима који су на сцени и послије извођења и бурног аплауза излази ћутке из сале.

 

Сви који желе да поново погледају ову култну представу Народног позоришта Републике Српске, могу то да учине вечерас у 20 часова на “Јутјуб” каналу овог театра. Они који је нису гледали схватиће зашто је сваки комад у режији Јовице Павића прави позоришни празник и имаће прилику да виде како је на сцену поставио ову драму Биљане Србљановић.

Бриљантна глума Слађане Зрнић, Николине Фригановић, Бориса Шавије и Александра Стојковића уобличила је овај драмски комад у представу каква се не гледа често. О раду иза кулиса, извођењима и успоменама које “Породичне приче” буде за “Глас Српске” говоре првакиња Народног позоришта РС Слађана Зрнић и глумац Борис Шавија.

Слађана Зрнић

18 година послије...

“ПОРОДИЧНЕ ПРИЧЕ” Биљане Србљановић, у режији Јовице Павића НПРС су наш мали феномен. Одиграли смо је 50 пута пуним срцем и снагом пуних шест година. Када је било посљедње, педесето извођење, било нам је тешко, али је атмосфера прије и послије представе у публици као и на сцени била... света. Плакали смо пуна срца и играли из све снаге.

Колеге са којима сам играла у тој представи Нина, Борис и Пикси су и данас људи са којима пуним срцем сарађујем. Везала нас је та представа. Сјећам се да нас је Пиксијев професор Пера Краљ гледао када смо гостовали у “Атељеу 212” и престајао је цијелу представу. Хеј, па професор, један од највећих српских глумаца, стојећи гледа представу... Колико је Пикси био поносан, а и Пера Краљ.

Када сам добила улогу Надежде, дјевојчице која због траума не говори и понаша се као пас, јер је то једини начин да се игра са другом дјецом, то је улога коју једном прочитате, затворите текст и кажете редитељу: “Знам, само ми, Јовице, молим Вас, дајте челични обруч и поставите га негдје на сцени” и он на то каже: “Договорено, хоћеш ли десно или лијево?”

Пикси, Нина и Борис играју по неколико ликова, суверено, фантастично, као да су то улоге које играју послије десет година глумачког стажа, а то је тек дипломска представа нас троје.

Сценографија Драгане Пурковић Мацан која потпуно ради за нас. Пиљевина не смета, блато, бетон, све, али све је толико радило за нас. Додуше, Јеленин костим сам четири пута морала да мијењам, не зато што није био добар, већ зато што се подере у току играња. Јелена одмах припреми нову подерану хаљиницу.

Наравно, нису изостале ни награде, оне највеће из региона. Много великих награда, али највећа је, чини ми се, она када само играли копродукцију са “А 212”, десетак година послије. Борис, Нина, Пикси и ја силазимо у подрум сцену “Атељеа 212” да видимо нову сценографију наше пријатељице и прилази нам човјек са расколаченим очима и не може да вјерује и онако у чуду каже: “Не могу да верујем, да ли сте ви они клинци из бањалучких “Породичних прича”... децо моја драга, та се представа не заборавља”...

Свим студентима глуме и позоришним ствараоцима желим да им се десе такве представе.

П.С. Ова представа је прва представа НПРС која је послије рата у БиХ одиграна у Сарајеву. Требало је да прође много година да се то деси и овације су биле оне које се не заборављају.

Борис Шавија

Радује ме што ће публика моћи да погледа представу “Породичне приче” на “Јутјуб” каналу НПРС - због многих који су је уживо гледали па би можда пожељели да је поново виде и других, који су за њу чули, а нису били у прилици да је погледају. Жалосте ме околности у којима ће је гледати и то што је неће сагледати у пуном њеном сјају; жива представа и њен видео-снимак разликују се као Бог и шеширџија, али шта је - ту је, сваком времену које дође ваља бити наредан.

Тешко је сажети све импресије и сјећања у овако кратку цјелину и освијетлити их.

“Породичне приче” за Николину, Слађану и мене биле су дио дипломског рада с професором Јовицом Павићем; Александар је тада већ био свршени студент.

Почело је као мали пројекат (четири млада глумца), некако завјеренички и није се од тога очекивало богзна шта. Колико се сјећам, радили смо веома кратко, 25 дана је прошло од прве пробе до премијере.

До премијере нисмо имали свијест о томе какву смо енергетску бомбу саставили. Било је то електрично пражњење, као удар грома. Катарзично искуство - како за нас актере, који смо ту горку, трауматичну причу провукли кроз себе и избацили је напоље, тако и за публику.

Стајали смо на поклону уз десетоминутне овације, не знајући ни сами шта нас је снашло.

Та представа је била дах свјежине, мала театарска револуција, дозволићу себи да нескромно претјерам.

Послије је имала богат позоришни живот, што на фестивалима и гостовањима, што у матичној кући, а ми смо у тим репризама истински уживали.

Са данашње дистанце и на основу досадашњег искуства увиђам како је тешко направити добру представу, колико појединачних коцкица треба да се стопи у један срећан амалгам, у чврсту цјелину. Добре представе у свим сегментима ријетке су, скоро на нивоу инцидента.

“Породичне приче” су биле добра, поштена представа.

Посигурно знам да је у мојим колегама и мени она оставила неизбрисив печат и остала стамен фундамент за предстојећи позоришни рад.

Надам се да ће се гледаоцима представа допасти и да ћемо се, чим побиједимо ову пошаст, поново гледати у позоришту, како и доликује.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана