Слађана Килибарда, режисерка: Живимо чудним животима, у којима не познајемо једни друге

Миланка Митрић
Foto: Т. Јагодић

Представу смо почели да радимо 2019. године. Тада се снимао и филм “Дара из Јасеновца”, тако да је тад пуно глумаца полако некако одлазио. Представа је тада требало да буде завршена, али је рад прекинут. Договарали смо се за 2020. годину, али тада је кренула корона. Све је пролонгирано и из још неких разлога. С размаком од годину и по дана, ја сам, у ствари, поново режирала представу. Сам мој поглед на текст је другачији. Тада сам радила под неким притиском и доста брзо.

Рекла је ово у разговору за “Глас Српске”, режисерка Слађана Килибарда, говорећи о представи “Странци у ноћи”, која ће премијерно бити одиграна у петак на великој сцени овог театра с почетком у 20 часова. У питању је комад режиран по сценарију Ане Ђорђевић, а сам текст инспирисан је филмом “Савршени странци” који је режирао Паоло Ђеновезе.

- Сад полако чистимо ствари, радили смо кореографије и било је доста посла, јер  поставка није рађена као обична комедија и нешто што треба да засмије публику. Више смо у том тексту ишли да тражимо елементе Чехова, те неке велике људске драме. Из тог драмског даље крећу сви комични елементи. То је доста минуциозан посао и а мене и за глумце - додала је Килибарда.

ГЛАС: Бањалучка публика имала је прилику да прије неколико година на “Заплету” гледа верзију ове преставе у извођењу ансамбла Београдског драмског позоришта. С обзиром на то да постоји неколико верзија ове представе, реците нам нешто више о Вашем начину и приступу. Шта је другачије?

КИЛИБАРДА: Оваква представа је рађена у Скопљу, Марибору, у Загребу. Београдску верзију нисам гледала. Ја сам, ипак, текст Ане Ђорђевић мало адаптирала. У неком мом виђењу живота тих људи и како поједини парови комуницирају, какви су њихови односи. Оно што је разлика у односу на све досадашње изведбе је што у овој представи постоји кћерка, која је заправо нека окосница свих односа. Она је млада генерација која тек улази у свијет емоција, љубави и одраслих. Ту су одрасли, који су у касним тридесетим, и почетку четрдесетих, који су се већ остварили у неким стварима, и њихов поглед на љубав и њихово живљење љубави и односа између партнера, а  ту је она и њен поглед на све то. Она је особа која тек треба да уђе у тај свијет.

ГЛАС: Ако бисмо у стварности посматрали појам љубави међу генерацијама, и разлику у свему томе, како мислите да ће публика то да доживи?

КИЛИБАРДА: Оно што ја желим да покажем је сам да покажем да људи данас живе неким чудним животима, у којима не познају једни друге. Бракови често настају јер то тако иде, јер се мора, зато што треба. Понекад се разведу. Понекад, трају. Свако живи свој живот и нико, заправо, не зна шта се све дешава с друге стране. Хтјела сам да проговорим о лицемјерју, које данас влада, унутар саме породице, која је основни нуклеус. А онда то исто можете да пресликате и на друштво и на цивилизацију која данас живи. Такве ствари су одувијек постојале, али у много мањем облику. Сва технологија, која је дјелимично и дио приче, само убрзава неке процесе и омогућава да лакше дођемо до неких података.

ГЛАС: Људи као да се плаше отворености, па самим тим нису искрени ни према себи, а ни према другима. Животи бивају представљани као нешто идеално, бар на друштвеним мрежама, док у стварности многих то није тако.

КИЛИБАРДА: Да. Ако ниси искрен према себи, не можеш да будеш према другима. На интернету је све дивно и красно. Унутар четири зида, гдје нас нико не види, ту су неке друге ствари. Некако, често мислим да онај ко је иоле задовољан, нема ни потребу да то објављује, у толикој мјери, на различитим друштвеним мрежама.

ГЛАС: То на шта људи пристају, можда је посљедица страха или недовољне љубави према себи?

КИЛИБАРДА: У представи, у једном сегменту и о страху од самоће. Ова пандемија је тему самоће додатно избавила на површину. Док није било пандемије, рецимо, било је пуно младих жена, које, док се ишколују, нађу посао, у својој струци и постигну нешто, тек кад дођу године, крај тридесетих, почетак четрдесетих, тада би хтјеле да заснују породицу. Мушкарци и жене су сада сами. И сада су сви некако остали у својим становима и самоћа је нешто што сам примијетила да се истиче код многих људи. То је подстакло нека нова размишљања и погледе на живот.

ГЛАС: Колико умјетност покреће? И на који начин учимо из представа или из умјетности уопште?

КИЛИБАРДА: Ја нисам хтјела да представа буде смијешна и забавна. Оно што сам се трудила с глумцима је да дамо ту неку поруку, метафору тог односа. Вољела бих да се људи насмију на ову представу, али ту неће бити само смијеха. Ако успијемо све да направимо како треба, ту ће бити и горчине и плача. Позориште не може много тога да промијени, но, људима који долазе у позориште и који воле позориште, може указати на неке ствари, и за све нас учинити да се запитамо о неким стварима у животу.

ГЛАС: Све што је умјетност, требало би да има нешто што ће мијењати и помјерити нешто у нама.

КИЛИБАРДА: Некако, нисам поборник представа које и о политици и о свему говоре врло експлицитно, на памфлетски начин. Представе које су мене у посљедње вријеме помјерале су представе Игора Вука Торбице. Морам њега да поменем јер је био један од најталентованијих младих редитеља. Био је један од оних посебних. Других као што је он нема. Имао је способност и снагу у себи да ствари промишља другачије од других и да нам увијек презентује умјетност на посебан начин, која буде  другачија и висока умјетност, али да буде таква да ју може схватити свако и у свакоме оставља запитаност. Након сваке његове представе човјек се запита. Кад сам гледала “Хинкемана”, четири дана нисам могла да дођем себи. Због таквих ствари вриједи да позориште постоји и да се иде у њега.

ГЛАС: Поготово у овом времену. Чини ми се да су посебно у пандемији, сви који су посвећени умјетности, културним и умјетничким садржајима, још више схватили значај умјетности.

КИЛИБАРДА: Времена су тешка. Људи заиста тешко живе, и у Хрватској, Србији, Републици Српској и ФБиХ. Гдје год дођете, тежак је живот обичног народа, радничке класе. Ја се понекад запитам о овоме што ја радим. За ову умјетност и мени неко плаћа да ја радим то, а човјек крај мене нема егзистенцију. То су питања која себи стално постављате. Много је лакше у уређеним земљама. Мада, Бањалука заиста живи и у овом времену, што се културних садржаја тиче. Ипак се ствари догађају. У Загребу је све ограничено на 37 особа. Замислите како се осјећа глумац кад игра пред 37 људи. Чудан је осјећај.

ГЛАС: Тешко је предвиђати, али како мислите да ће ово даље да се одрази на наш начин одласка у позориште и уопште на одласке на концерте, књижевне вечери и на сличне догађаје?

КИЛИБАРДА: Ја сам била у Македонији и разговарајући с монтажером Мартином Ивановим, дошли смо до теме да кад гледамо филм, наиђе тренутак кад за ликове у филму помислимо “гле немају маску на лицу”. Е, до тог стадијума смо дошли. С маскама на догађајима нисмо опуштени, то је некакав грч.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана