Сергеј Јемељанов, за "Глас Српске": Позориште није музеј, већ жив организам

Ми смо говорили о томе шта можда није видљиво ни самим глумцима и говорили смо о томе шта је од критичке важности за цијело позориште.

Овако је разговор за “Глас Српске” започео директор Националног драмског позоришта Русије - Александринског театра из Санкт Петербурга Сергеј Јемељанов говорећи о “Националној позоришној школи”, која је прије неколико дана одржана у Бањалуци, гдје је потписан и споразум о сарадњи са Народним позориштем Републике Српске.

- Када посјећујем различита позоришта по читавој Русији, увијек је актуелна једна тема, а то је брига о глумцима. Ми припремамо глумце и за Русију и за друге државе, као и режисере, сценографе, продуценте, али не бавимо се оним људима који управљају свим тим процесима. Заборављамо на координаторе процеса. И управо из разматрања с руководиоцима позоришта, рођена је иницијатива о одржавању овакве школе. У ствари школа у иностранству сада само постоји у формату позоришног менаџмента, али унутар Русије смо почели да правимо и другачије формате. То су глумачке радионице за глумце, тзв. драматуршке лабораторије, затим редитељски пичинг - презентације на којима млади режисери имају могућност да прикажу кратке сцене својих радова пред великим бројем руководилаца или умјетничких руководилаца различитих позоришта. И када говоримо једноставним језиком, тај формат смо у ствари посудили из кинематографије - додао је Јемељанов.

ГЛАС: Шта је заједничко што сте примијетили код руководилаца из различитих мјеста у различитим државама? Шта их повезује?

ЈЕМЕЉАНОВ: Питања су једнака код свих. Ми живимо у свијету брзих промјена, које су с једне стране свијета прилично агресивне промјене. Али ради се управо на прокреативном питању, односно промјени ракурса, мијења се гледалац, мијења се питање гледалаца. Ако су јуче гледаоци жељели да виде једну врсту представа, онда данас желе друге. Позориште је обавезно да реагује на потражњу гледалаца. Ако је позориште живо, рефлектоваће усмјерење људи, па је данас питање једнако за све - како да будемо актуелни?

ГЛАС: Како бити актуелан и шта савремено позориште треба да буде?

ЈЕМЕЉАНОВ: Ја подразумијевам да, нпр. ја морам да дођем у позориште и да будем дирнут од стране представе. А могу да дођем на класичну представу, коју сам читао 70-80 пута и да ме ништа не дирне, јер то се не тиче тога што мене стварно забрињава. У времену као што је ово сада, времену брзих промјена, то је још актуелније. Гледалац једноставно може да се окрене од позоришта ако позориште не буде актуелно.

ГЛАС: Колико су гледаоци у овом времену спремни да пусте да их позориште дирне и да промисле о ономе што су гледали?

ЈЕМЕЉАНОВ: С једне стране, чинило се да је позориште локација која може да се сакрије од неке спољне турбулентности, а с друге стране људи, а посебно позоришни људи, никада нису ишли у позориште онако, само да проведу вријеме и виде бог зна шта. Увијек људи полазе у позориште због тога да би нешто из позоришта преузели. А када постоји пуно забрињавајућих тема за једну особу, а ових дана забрињавајућих тема је све више, гледалац види одговоре на нека од тих питања на сцени. И то често у класичним представама. Стога је данас у Русији луда потрага за позоришним представама. Не постоји ниједна карта за представе у Александринском позоришту за наредни период. А то је позориште које је националног карактера и говори о битним темама.

ГЛАС: Које бисте Ви теме издвојили као значајне као директор најстаријег театра у Русији, театра који гледаоцима треба да пружи потребан садржај?

ЈЕМЕЉАНОВ: Узимајући у обзир да ми имамо свјетску ситуацију која се мијења сваки минут, можемо да говоримо о томе да постоје неке ствари које ће свакодневно да буду актуелне и интересантне, јер данас није могуће да не говоримо о таквим стварима. И управо у томе јесте мајсторство позоришта, у томе да не одмара на својим успјесима, и због својих успјеха, и да не буде сувише конзервативно. Важно је не тапкати у једном мјесту и ићи у корак с временом. Знам много примјера позоришта која данас нису толико посјећена, а све само због тога што се чини да је могуће живјети исто онако како се живјело прије стотину година. Због тога нису посјећени. Позориште није музеј, већ сасвим жив организам.

ГЛАС: Какав је распон представа које гледаоци у овом тренутку могу да виде у Александринском театру?

ЈЕМЕЉАНОВ: Навешћу Вам примјер. Најпопуларнија представа током посљедњих десетак година, због које људи из цијеле Русије долазе у Санкт Петербург да је виде, је представа “1881”. То је та године 1881. када су се десиле промјене, убијен је император Александар Други и на престо је дошао његов син Александар Трећи. И управо у овом тренутку може се рећи да је на неки начин одређивала став Русије и будући развој Русије више година унапријед. И колико танко се представом приказују двије стране медаље. На почетку је приказана прва страна, то је као поглед на Европу и како, наводно, живе успјешне територије у том тренутку и како се све брзо мијења. Са друге стране, приказано је како је земља, апсолутно у пуном опсегу свјесна да мора да има свој, сасвим другачији пут развоја. Ово се у представи пренесе тако сликовито да сваки гледалац може да види нешто своје. И ова тема о томе да Русија има свој пут, она се појављује тек на самом крају. И представа је сасвим сигурно, не живим на Марсу и апсолутно разумијем, још траженија због свијета који се мијења. И ми тако поново у позоришту видимо неке отиске из историје. То је примјер тога колико је важно да будемо актуелни.

ГЛАС: Зашто  је важно у сваком времену враћати се и говорити о историјским темама кроз умјетност?

ЈЕМЕЉАНОВ: Зато што је то много једноставније за прихватити. Много је приступачније и прихватљивије за друштво.

Актуелност

ГЛАС: Бањалуку сте посјетили у тренутку када је на сцени Народног позоришта РС постављена Чеховљева драма “Иванов”, комад први пут одигран 1887. године. Тема коју обрађује, између осталог, је и борба за људску душу у временима великих криза. Зашто се оваквим класицима увијек враћамо и гдје је људска душа данас?

ЈЕМЕЉАНОВ: А чиме се то вријеме разликује од данашњег дана? Класична представа, поготово када говоримо о руским класицима, је актуелна у било ком тренутку и то је један велики парадокс. Ја сам се раније састајао с директором Народног позоришта у Београду. Он ми је казао да су прошле године изводили “Рат и мир”. А када сам истраживао у којим свјетским позориштима није било “Крцка Орашчића” за Нову годину, односно, које позориште то није изводило, нисам нашао ниједно. У том смислу, то је једна од наших главних људских ствари за понос, та наша професионална умјетност. Овдје није могуће, ни у једном ћошку свијета, пронаћи позориште које не би изводило неки руски класик. А зашто? Зато што је актуелно свуда и актуелно је за све. И без обзира шта можемо да говоримо о некој великој сакралности руске умјетности, руска умјетност је истовремено универзална за сваки дан, то је и свакодневна умјетност. Због тога, одговарајући на Ваше питање, могу да каже да данас морамо више да се бавимо историјским темама и више о томе да говоримо и то да чинимо гласом, јер често заборављамо поуке из историје. Позориште је алат и оруђе којим можемо да говоримо гласно.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.