Раде Шербеџија, глумац, за “Глас Српске”: Животом исписујемо властиту слободу

Миланка Митрић
Раде Шербеџија, глумац, за “Глас Српске”: Животом исписујемо властиту слободу
Раде Шербеџија, глумац, за “Глас Српске”: Животом исписујемо властиту слободу

Култура нам је управо онаква какву заслужујемо. Појединци су само ријетке бакље које горе у овом нашем балканском мраку.

Рекао је ово у разговору за “Глас Српске” глумац Раде Шербеџија, који је недавно поново заиграо у представи “Ко се боји Вирџиније Вулф”, а једна о новијих Шербеџијиних улога је и она у представи “Антигона, 2.000 година касније”.

- Мислим да смо направили супер представу. Похвалила нас је и критика и публика, а то је у театру најважније - казао је Шербеџија о комаду “Ко се боји Вирџиније Вулф”, у којем је играо и прије скоро тридесет година.

ГЛАС: Шта нам доноси враћање Антигоне у 2019. години?

ШЕРБЕЏИЈА: Ленка Удовички и Жељка Удовичић поставиле су једну надасве занимљиву и актуелну представу у нашем “Улџссес” театру и назвале је “Антигона, 2.000 година касније”. Радњу су смјестиле негдје у Босну у 2015. години, гдје једна породица још увијек тражи остатке тијела погинулог сина у ратовима током деведесетих година прошлог вијека. Нигдје се не спомиње национална припадност те породице. Чињеница је да на подручју Босне још и данас многе породице узалуд трагају за својима несталима током страшних ратних сукоба који су задесили наше народе у Босни и Херцеговини, али и у Хрватској, гдје су се догађале страшне ратне катастрофе. Тако, нажалост, имамо много Антигона, које још данас трагају за мртвим остацима своје несахрањене браће. Дакле, наша представа је крајње актуелна, што је и задатак сваког правог позоришта.

ГЛАС: Ако су данас митови и теме античких трагичара актуелни, какав застој или цивилизацијски помак нам доноси наредни миленијум (или миленијуми)?

ШЕРБЕЏИЈА: Судећи по људској природи која се, упркос цивилизацијским напрецима, научним достигнућима и откривањима тајни читавог свемира, још увијек копрца у тамама прошлости и људског примитивизма, и наредни миленијуми ће скривати тамне и застрашујуће вилајете ове наше цивилизације.

ГЛАС: Кад је ријеч о односу мушког и женског принципа, зашто, на различите начине, данас нема великих помака?

ШЕРБЕЏИЈА: Ово је још увијек свијет у коме владају мушкарци, то јест ратници, који често постају обични разбојници. Но, нада у бољи свијет почива управо у женској револуцији, која ће кад-тад побиједити.

ГЛАС: Боримо ли се за праве ствари и колико су нам борбе често узалудне?

ШЕРБЕЏИЈА: То је питање за сваког појединца. Ја лично, цијели свој живот покушавам да се борим на страни праведних принципа за стварање бољег и праведнијег свијета.

ГЛАС: Колико смо далеко или близу филмском стваралаштву Холивуда? Треба ли да више тежимо ка томе или да наставимо да развијамо своју аутентичну кинематографију?

ШЕРБЕЏИЈА: Има, наравно, много безвезних филмских пројеката који се свугдје у свијету снимају, углавном копирајући јефтине холивудске приче и филмове. Али има, на срећу, и правих и аутентичних филмова који слиједе своју естетику. Неки од њих се дешавају и у земљама бивше Југославије.

ГЛАС: Да ли бисте могли да нам кажете нешто о раду на филму “Анђео чувар” и о сарадњи са глумцем Пилоуом Асбеком?

ШЕРБЕЏИЈА: Па, то је један лијеп филмски пројекат. Жанровски припада неком криминалистичком стилу, какав је био популаран у Европи средином прошлог вијека. Волио сам радити на улози тог психијатра, а сарадња са Пилоуом је била добра. Занимљив и вриједан глумац.

ГЛАС: Да ли бисте могли да нам кажете нешто више о најновијем остварењу у којем сте глумили, а које је прије неколико дана доживјело своју премијеру, о представи “Ко се боји Вирџиније Вулф”? Какав је Ваш лик Џорџ и како је било оживјети га на сцени поново, у овој новој верзији?

ШЕРБЕЏИЈА: Уживам да играм ту улогу и дивно је играти се театра са мојом божанственом Катарином Бистровић и тако надареним младим глумцима Миланом Марићем из Београда и нашим ријечким студентима Ником Иванчић, Ромином Тонковић и Мартином Грђаном. И ја и Ленка, када год то прилике дозвољавају, дајемо шансу младим глумцима у нашем театру да се челиче и уче овај занат.

ГЛАС: Зашто се као друштво нисмо одмакли од цензуре умјетности и зашто ни данас не постоји слобода исказивања критике друштва кроз позориште? У новије вријеме у Србији је познат случај са представом “Тартиф”, која је избачена из програма једног фестивала.

ШЕРБЕЏИЈА: Право да кажем, не сјећам се када је нека представа била цензурисана. То што се догодило у Србији је потпуно ван сваке здраве памети. А чинило се да много говори о социјалним и друштвеним питањима у тој држави. И о слободи самој, наравно.

ГЛАС: Треба ли умјетност да има своја ограничења?

ШЕРБЕЏИЈА: Само у укусу. У свим другим стварима, а нарочито слободи изражавања, умјетност мора бити револуционарна и никада и ничим спутана.

ГЛАС: У чему је највећа слобода?

ШЕРБЕЏИЈА: Сваки човјек својим животом исписује своју властиту слободу. И несрећна времена памте своје лучоноше, на примјер Бранка Миљковића.

ГЛАС: С обзиром на то да сте предавач, колико је могуће пренијети све спознато током толико година глуме и посвећености свијету филма и позоришта?

ШЕРБЕЏИЈА: Своје студенте учим благости и љубави. Све остало ће их научити живот сам.

Успомене из филмoва

ГЛАС: Која Вам је најдража или најтужнија филмска успомена?

ШЕРБЕЏИЈА: На срећу, био сам у многим филмовима којих се с поносом сјећам. Од филмова Жике Павловића до Милча Манчевског. А најтужнија филмска успомена је свакако крупни кадар божанствене Соње Савић из дивног Драшковићевог филма “Живот је леп”.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана