"Пут у непознато" - ода страдању Крајине и Крајишника

Он истиче да би се заборавом изгубио идентитет свих, а посебно унесрећеног српског становништва које је августа 1995. године, у вријеме хрватске злочиначке акције "Олуја" морало спасавати живе главе.

Послије низа година рада у другим продукцијама, Јурушић је у Београду отворио сопствену под називом "Лав продукција", а ту је и настао његов документарац "Пут у непознато" подстакнут истинитим причама страдалника из Крајине.

"Моја и идеја мојих сарадника јесте да покушамо да спасимо од заборава злочин почињен у акцији хрватских домобрана Олуја над крајишким Србима и да покушамо да се о тој теми прича непрестано, а не само у данима када се обележавају годишњице прогона Крајишника", наводи Јуришић.

Он наглашава да је важно да се што више људи упозна о истинитим причама страдалника који су у вријеме "Олује" били дјеца.

"У питању су сведочанства српских дечака и девојчица у вријеме Олује - то су сведочења која нису обојена политиком, већ истинити приче о преживљавању док вас на сваком кораку чека или напад из заседе или засипање бомбама из ваздуха", истиче Јуришић.

Назив документарца је узет из приче једног од саговорника у филму, који је емотивно рекао: "Кренули смо у непознато - то је био пут у непознато".

"У питању је прича о судбини људи од којих један број одлази у Србију и на све стране света, спасавајући се од пропасти", појашњава он и каже да приче његових хероја обично људи немају прилику да чују и да се суоче са њима.

Он напомиње да је јавности углавном позната основна прича о хрватској војној и полицијској акцији "Олуја" из 1995. године, али да само њен мали дио зна шта се у тој колони дешавало и како су људи живјели прије, а како послије ње.

Јуришић наводи са су саговорници у документарцу данас успјешни бизнисмени или домаћини, који желе да сачувају "културу Крајине".

Зато је у документарцу нагласак дат баш на очување те културе у психама људи - посљедњих Срба који су силом прогнани - али им, како наводи Јуришић, нико из главе и срца не може отргнути мјеста у којима су рођени и за која их везују поријекло и страдање.

Већина Крајишника Личана, посебно они у којима је докуменатарц настао - Залужница, Плавно и Книн /у коме је снимање било крајње ризично/ свјесна је да њихова родна мјеста више не постоје.

Поредећи стардања Срба у Крајини и на Косову и Метохији, Јуришић наводи да је слична ситуација.

Разлика је та што Срби са Космета одлазе у централну Србију, а Крајишници су, по нечијем налогу, морали да иду на Космет, одакле су поново у избјегличким колонама спасавали голе животе.

Наравоученије Јуришићевог документарца "нема стајања, постоји и оно послије" морали би да прихвате сви прогнани Срби, јер живота од прошлости нема, осим сјећања и форографија.

Наратор документарца је глумац Тихомир Станић, музику је урадио Бошко Ћирковић, а Јуришићева сестра Драгана Јуришић је продуцент филма.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.