Професор Бранко Миљуш: Мозаик нанизан за вјечност

Користим могућности венецијанског камена и тонове разних камених плоча које се послије сјецкају и нижу у мозаик. Волим да комбинујем доста природног камена, потенцирам снагу звука колорита, како би то дјеловало снажно и добро се прихвата и као мотив и као прича. То је врло знаменито за неко мјесто, јер људи се састају код мозаика - каже у интервјуу за “Глас Српске” истакнути сликар Бранко Миљуш, један од главних представника савременог београдског круга фантастике. Иако већ дуже вријеме живи у Београду, увијек се враћа у родно Поткозарје.     

* ГЛAС: Својевремено је мозаик, чију сте катедру држали, био најтраженији предмет на Ликовној академији у Београду и захваљујући тој активности на мозаику, у Београду сте оставили доста Ваших трагова?

МИЉУШ: Цијели зид око Зоолошког врта претворен је у преко хиљаду мозаика, јер сваке године сам имао око 50 студената и свако је морао да направи неки занимљив покушај и да изради мозаик на тему животиња. То је била једна нова, јединствена идеја јер сам желио да избјегнем понављање и копирање. За сада то сјајно дјелује у Београду и назвали смо то мозаик који живи и расте, јер сваке године се постави много мозаика на зид који ће ускоро бити завршен. Због тога ћемо морати да тражимо неку другу могућност за мозаик јер сам у томе видио могућност да Београд буде град мозаика. Он већ јесте град мурала, али мурали брзо пропадају, а мозаик остаје вјечно.

* ГЛAС: Имате идеју да направите мозаик и у Приједору?

МИЉУШ: Да. Мислим да то направим на зиду у главној улици гдје је била некада робна кућа. Мени је додијељен тај простор и направио сам скице и они ликовњаци који су то гледали прихватили су то као добро рјешење. То би био врло интересантан покушај да се и то уведе у Приједор и да добије једну лиценцу за добар мозаик.

* ГЛAС: Почетком године сте имали изложбу у београдској галерији “Хаос”?

МИЉУШ: Имао сам изложбу коју сматрам својим великим подвигом јер сам ушао у неку врсту концептуалне изложбе. На тој изложби “Омаж Градини” ријеч је о Доњој Градини и злочинима из Другог свјетског рата. То су цртежи настали за 50 година мог стваралаштва, а који увијек имају нешто, не стриктно, везано за Градину већ за ратиште, за страдање, пропадање, бомбардовање, за ратове које су нам понудили из свијета, за преваспитање људи који немају душе. Изабрао сам око 100 цртежа који су јако лијепо били опремљени. Обрадио сам пет крстова, ти цртежи су страшно блиски, као да су настали ту када се то дешавало, када се ту умирало на велико. Тада ми је здравље било нарушено, па сам се на изложбу некако “догегао” једном или два пута, али имао сам фантастичну штампу, предговоре изложбе и мислим да сам постигао што сам хтио. Да се за њу чује и да се шира јавност запита шта нам је све то требало и да ли је могуће да се десило.

* ГЛAС: Како је један дјечак из Драготиње постао тако велики умјетник. Шта Вас је одвело на стазе умјетности?

МИЉУШ: Мој проблем је што сам рођен у драготињској жељезничкој станици и двије године смо ту живјели. Послије смо се преселили у Приједор, опет око жељезнице, затим је почео рат, бјежање у збјег на Козари. Свједок сам свега онога што је било ужасно у Другом свјетском рату. Видио сам први авион који се ту створио, видио сам Шошу који је препливао Сану код Драготиње. Тај траг је ушао у мене и он је неизбрисив, мени је видљив и сада тако јасно као што сада с вама разговарам. Довољно је да затворим очи, помислим и све то видим невјероватно јасно и чак се тада појављују у сјећању и имена. Био сам тада и рањен у ногу са шест и по година, тако да сам пуно времена провео на татиним леђима. Оца смо ријетко виђали, пошто је радио на жељезници, касније градио болнице које су тада биле потребне за рањенике на Козари. Онда је морао да иде у Њемачку у радни логор. Сјећам се да нам је дао свој сат, тада драгоцјен, да размијенимо за килограм кукурузног брашна. Скретничарева жена је направила проју и ми смо то подијелили. Скупили смо се у једној ливади са осталима и чекали да будемо пребачени за Јасеновац. Имали смо срећу да су партизани на неколико мјеста покидали пругу, па је воз ишао и враћао се, и нас су истрпали у Гарешници и подијелили по кућама. Сестру, неколико година старију од мене, у једну породицу, а мајку и мене су смјестили у другу. У тим породицама смо радили све што су нам рекли, али су били врло љубазни према нама, не много строги. Ти Хрвати су нам набавили аусвајсе и пребацили смо се до Земуна, па у Београд.  

* ГЛAС: Колико сте имали до сада самосталних изложби?

МИЉУШ: Више од педесет. Било је пуно изложби у великим центрима и државама, Њујорк, Итака, Единбург, у Паризу у дивној галерији из 16. вијека која је сва исликана и многим другим.

* ГЛAС: Колико сте поборник сликања у колонијама, колико сте учествовали у њима?

МИЉУШ: Нисам много. Не волим тај систем рада. Не могу слику да правим тако да узмем па мажем и готово. Морам студиозно о нечему да размислим, да исцртам, исликам више пута једно преко другога да би слика добила своју улогу, неко ко ће и мене да тумачи, а и да тумачи онога који је то добавио, јер урадити добро дјело није само ствар инспирације. Поготово код оних који воле мало да филозофирају, да пошаљу неку поруку преко тих својих идеја, онда је то врло тешко радити на брзину. То сам избјегавао и више пута давао готове графике које су савладане и старе.

* ГЛAС: Ви сада долазите као подршка колонији на Козари, као почасни гост?

МИЉУШ: Јесте, долазим врло радо у колонију као почасни члан и сада сам врло радо довео и изванредног графичара Милу Грозданића. Он сада припрема слике за своју велику изложбу, тако да је одлучио да да и те своје графике које ће бити највеће у Музеју Козаре.

* ГЛAС: Пошто Приједор слови за град сликара. Колико, по Вашем мишљењу, заиста има талентованих људи у овом граду за ликовну умјетност?

МИЉУШ: Ма ово је расадиште. Просто је невјероватно колико Крајина има у себи богат прираштај у том смислу. Људи могу да дођу са врло мало истинског талента. Тек мало да зна да држи оловку, толико знају да развију машту, имају нешто што је одавно изгубљено код београдских студената који немају те дисциплине и тог односа према послу, поштовања свог посла. У овом послу се увијек иде до краја, а ту нит имају сви студенти одавде и не морају бити даровити,  али радом долазе до нечега што је савршено, док други студенти тај осјећај континуитета и непрекидног рада немају.

* ГЛAС: Шта је то што тренутно радите?  

МИЉУШ: Углавном размишљам о сликама, болест ме је доста депримирала. Ову колонију ћу да одрадим као неки свој императив. Сваке године ћу овдје донијети нешто ново. Имам осам графика, то су старе гравуре и још шест графика најљепших дрвореза у српском сликарству.

* ГЛAС: Музеј Козаре у Приједору одавно има Ваш легат?

МИЉУШ: Око стотину радова сам поклонио Музеју. На првој изложби сам поклонио цијелу изложбу и тај мозаик у Приједору би била нека замјена за мозаик у Драготињи. Обећао сам раније да ћу направити мозаик на чесми код Драготиње. То је наша чесма “Миљушеви точкови”, али то је неко направио прије мене, људи  из водовода су радили чесму, али је у међувремену вода ту готово пресушила.

* ГЛAС: Добитник сте овогодишње награде општине Приједор за допринос у културном развоју и афирмацији општине поводом 16. маја, Дана општине Приједор. Колико Вам значи то признање?

МИЉУШ: Био сам веома радостан када су ми јавили да се то догодило, а истовремено тужан јер због операције нисам био у могућности да тој свечаности присуствујем и да ми награда буде лично уручена. То не умањује њен значај, јер веома волим Приједор и ово је само потврда да је наша љубав узајамна.

Четворка из ликовног

Сви су говорили да добро цртам, потурали су своје папире, ја сам за све цртао у разреду и сви су имали боље оцјене него ја. Професор ми је био Енвер Крупић из Крупе, јако строг и занимљив. Правио је те фине пејзаже са Уном, сојеницама... Вјеровао је у мене, али ми је ипак дао четворку на крају. Касније сам доживио, када сам већ завршио Aкадемију, да ме позове на једну своју изложбу у Културном центру, да му ја дам мишљење о његовом стваралаштву, испричао је Бранко Миљуш.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.