ПРИКАЗ - Документарно-анимирана серија Надежде Лазаревић Ковачевић: Као лијепа стварност

Читав серијал, у првом циклусу, има десет епизода, а предвиђен је и други у исто толико епизода. Одмах треба нагласити: ријеч је о једном од најквалитетнијих ауторских остварења која су до сада емитована на Јавном телевизијском сервису у Републици Српској. Ауторка је даровала огледни примјер телевизијским и позоришним радницима, културним прегаоцима различитих профила, најзад и историчарима српске културе. Зашто не рећи, и свима који осјећају сврабеж креативног исказивања.

Претпремијерном епизодом серијала “К'о лепи сан” оживљен је један важан сегмент из културног живота Бањалуке из периода између два свјетска рата. Тежиште је на заснивању позоришта и музеја Врбаске бановине, а главни јунаци ове специфичне телевизијске приче су бан Светислав Тиса Милосављевић и сликар Спиридон Шпиро Боцарић. Презаслужан за стварање модерне Бањалуке, Милосављевић није дочекао отварање зграде позоришта, која је изграђена за скоро годину дана и која је и данас један од најрепрезентативнијих грађевинских објеката у Бањалуци. Упркос томе, његов моћни стваралачки и градитељски лик остаје дубоко урезан у свијести данашњег гледаоца. Пошто Милосављевић добија премјештење и постаје министар, нужно је знатно већи простор посвећен племенитом лику Шпире Боцарића. Сугестивно је приказана његова посвећеност повјереном послу оснивања музеја, из другог плана, али развидно и топло презентована његова интимна животна прича (нарочито кроз однос са кћерком) те дочарано трагично скончавање 1941. године.

У епизоди серијала “К'о лепи сан” којом смо даровани остварена је драгоцјена равнотежа између анимираних фрагмената, бројних документарних појединости (паметно распоређених), свједочанства прворазредних саговорника (професор Предраг Лазаревић, Петар Милосављевић, син бана Милосављевића и унук Шпире Боцарића) те изванредне нарације Милана Хајдуковића, који је бањалучким глумцима одржао показну вјежбу из спонтаности и неусиљености у телевизијском казивању. Иако обилује чињеницама, личностима, фотографијама, документарним материјалом, епизода ни у једној секвенци није пренатрпана, а све је вјештом редитељском руком увезано у јединствену цјелину.

Вук Караџић је писцима сугерисао, а Иво Андрић се дивио томе његовом науку и често га цитирао, да треба познавати ствар о којој се пише. Надежда Лазаревић Ковачевић, ауторка серијала, изванредно познаје период који нам презентује. До таквог поузданог познавања, али не само фактографије него и духа једне епохе, долази се дугогодишњим истраживањем и стрпљивим радом. Прије отпочињања рада на серијалу, који ће, без задршке се усуђујемо прогнозирати, наићи на изузетан пријем код гледалаца, она је објавила волуминозну студију под истим насловом, посвећену оном сегменту из историје нашег града, када он добија суштински, а то значи културни идентитет. Захваљујући том самопрегорном раду, у претпремијерној епизоди, а увјерени смо да ће тако бити и у читавом серијалу, све се лијепо посложило.

Прошлодендјељна епизода је обремењена бројним садржајним слојевима и значењима. Наводимо само један упечатљив детаљ. Опредијељеност да стварају и мијењају средину у којој живе, снажно карактерише Светислава Милосављевића, политичара и великог градитеља и Шпиру Боцарића, великог умјетника. Између њих је постојао однос поштовања и уважавања. Ауторка на једном мјесту озвучује оно што се говорило у Бањалуци тридесетих година: Што Боцарић затражи навече, Милосављевић одобри ујутро! Таква спрега, политичара са државничким својствима, и великог умјетника, више се никад није догодила у нашем граду. И то је врло снажна порука ове епизоде. Градове одређује њихов културни лик, а њега не обликују просјечни, већ најбољи. Умјесто да наново креирамо тај лик нашег града, ми га архитектнонско-грађевинским подухватима, естетички и урбанистички беспризорним, претварамо у велику спаваоницу.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.