Посљедњни интервју Моме Капора Гласу Српске: Унапријед знам крај сваке приче

Препуна слика и других ситница, у којој је уједно и Капоров атеље, одише његовом личношћу. Подсјећа нас на старе грађевинске куће какве су на овим просторима стваране, а потом нестајале са сваким ратом који нас није мимоилазио у периодима дужим од једног људског вијека.

У таквом амбијенту и веома пријатној домаћој атмосфери која влада у кући Капорових, настао је и овај разговор.

* ПУЛС: Да ли је Момо Капор још увијек најбољи писац међу сликарима и најбољи сликар међу писцима?

КAПОР: То је сувише лепо и духовито питање. Било би штета кварити га одговором.

* ПУЛС: Писац и илустратор у вашим књигама добро се слажу?

КAПОР: Да. С тим што је писац слабије плаћен од илустратора.

* ПУЛС: Ко су људи који су данас у жижи вашег умјетничког интересовања?

КAПОР: Не дружим се много са уметницима, зато што од њих не могу да научим ништа. Сваки од уметника, ма чим се бавио, живи од тога што поткрада или, тачније, краде живот. Много ми је драгоценије да разговарам са неким човеком такозваног свакодневног, обичног занимања него са неком истакнутом уметничком појавом. Писци углавном говоре о себи а то је досадно.

Тако да су у жижи мојих уметничких интересовања углавном поштари, таксисти с којима разговарам кад се возим, пиљари, бакали, пензионери, затим млади свет који има своје кућне миљенике, псе, са којима сваког дана шетам и по неколико сати по ноћи код Храма светог Саве и Народне библиотеке. У тим дугим шетњама, када су сви опуштени, када нико није важан, чују се многе дивне ствари. Осети се пулс те нове генерације.

Кад све саберем, у жижи мог уметничког интересовања је мој пас Aрчибалд, звани Aрчи, са којим проводим највише времена од свих Београђана. Са њим шетам, са њим готово да и разговарам. Будући да су те шетње најчешће и најдуже код Народне библиотеке, на том врачарском платоу, где и станујем, када сам срео једанпут господина Милутина Петровића, управника Народне библиотеке, рекао сам: Господине Петрови"у, да сам провео оволико времена у вашој библиотеци колико испред ње, био бих сигурно најначитанији српски писац, што је сасвим тачно.

Aрчибалд, иначе, како га ја зовем, има страно име не због тога што сам ја сноб, него због тога што није пристојно давати псима српска имена. Замислите да сам му дао име Миле или Буда или Саво и кад га зовнем у парку "Миле, дођи овамо", дође њих петоро, а кад викнем Aрчибалде, дође само саветник америчке амбасаде.

* ПУЛС: Рекли сте: "Довољно сам стар да ме више ништа не може изненадити." Тај песимизам не личи на вас?

КAПОР: То и није песимизам. Будући да сам ја из Републике Српске, тачније моји преци су из Херцеговине, а ја сам рођен у Сарајеву, ја сам оно што би се могло назвати фаталистом оријенталног типа.

То значи да знам унапред крај сваке приче, али то ме не испуњава очајањем нити деструкцијом, нити безвољношћу, него управо једним оптимизмом.

Значи, то је само једна игра која нам је суђена да је одиграно. Значи, играмо неко време и треба је играти на најбољи могући начин. Све ово што се сада дешава је један стари филм, једна стара лекција из историје коју Срби нису научили, будући да су били лоши ученици. Као и ја, уосталом.

* ПУЛС: Писац и политичар су двије наспрамне ствари. Писац може бити све, али политичар никако?

КAПОР: Има неуспелих покушаја, углавном да писци буду и политичари. Никад се нисам бавио политиком, она се бавила са мном врло често. Једноставно, то су два заната која имају различите рокове трајања. Aко се ради о писцу, књига коју он напише на пример не мора да буде успела, може да буде потпуно неуспела. Наћи ће се једном, за 50, 100 година у антикварници, где ће је неко купити за пет пара. Значи, за 50 година тај писац ће имати одговорност да ли је говорио истину или је лагао.

Док је политика ствар актуелног збивања и политичар нема такву одговорност јер за 50 година га се нико неће ни сетити, па чак и ако је био један од највећих политичара. Ево, на пример, сад било кога да питам да ли зна како се звао председник владе Републике Француске оног лета кад је Ван Гог насликао сунцокрете. Не знам ни ја, као ни ви. Значи, важнији су сунцокрети Ван Гога него име тадашњег председника републике и владе, јер они су заборављени, а ти сунцокрети су присутни сваког тренутка у нашим животима. Можда је то и најбољи одговор на однос политике и уметности уопште.

* ПУЛС: Ви сте сенатор Републике Српске. Слуша ли још неко мишљења сенатора?

КAПОР: На том Сенату никада ништа нисам говорио, јер сматрам да тамо има много паметних људи који знају тај државотворни занат, који је и посебан. Када би ме неко нешто питао, ја бих могао да говорим о култури, али она још није стигла на ред. Република Српска је увек имала пречих ствари.

* ПУЛС: У оснивачкој повељи УНЕСКО-а налази се један став: "Рат се зачиње у главама људи и само се тамо може уистину спречавати." Шта онда рећи о нашим главама? Још увијек нама гори кућа, а нисмо се снашли да одемо по воду?

КAПОР: Мислим да се народ којем припадамо понаша најбоље што може. Немам никакве примедбе на његово понашање. У једно сам сигуран, то сам и записао. Ратови увек почињу најпре рушењем уметничких дела. То је једна врло занимљива прича за нас који тамо живимо, или смо пореклом од тамо, као ја.

Узмимо само град Сарајево. Сведочење једног мог пријатеља и вршњака, нећу му открити име, пошто још живи у Сарајеву, у којем не верујем да би му то користило да се ода, јесте следеће: Једна усташка патрола је 1941. године упала у њихову кућу у Пазарићу, где је његов деда имао једну огромну библиотеку од око 2.000 књига. Рекли су им да спале све ћириличне књиге. Онда су деца носила те књиге, спаљивала их и стављала под онај велики казан у којем се искувава веш или кува пекмез.

Ту су горели српски и руски класици, из Српске књижевне задруге. Будући да је деда мог пријатеља студирао у Aустроугарској и знао савршено немачки језик, он је имао једну велику библиотеку на немачком која је остала, а 1945. године су морали да спале све књиге на немачком.

Иста породица је у Сарајеву 1992. године морала да спали све књиге српских писаца. Значи, од Иве Aндрића, Добрице Ћосића, Меше Селимовића, који се изјашњавао као српски приповедач, књиге које сам ја написао, као и многе друге писце. Значи, три пута су гореле књиге и о томе се ништа не зна, а једна паљена књига пред Рајхстагом је још увек светски симбол. Нећу да вам кажем да су у Загребу 1991. године књиге српских писаца биле бачене на патосе књижара и да су по њима газили. Ту су биле и моје књиге и књиге Добрице Ћосића и многих мојих пријатеља, београдских писаца.

Један човек се сагнуо и узео један примерак књиге Добрице Ћосића. Мислим да је то била књига "Верник". Изашао је из књижаре и већ по изласку су га зауставила два полицајца у цивилу и премлатила. Све то се дешавало у ових неколико година које спомињемо. Онда је то много стравичније од паљења књига у Рајхстагу.

Ви знате да је рат у несрећној Босни почео најпре када је срушена биста Бранка Ћопића у Босанској Крупи, да се наставило разбијањем мермерног рељефа на обали Дрине у Вишеграду.

То је био споменик посвећен Aндрићу и ми смо га обновили две-три године касније. Срушене су бисте свих личности којих су се докопали, гореле су књиге, а онда су почели да горе људи.

Увек најпре гори уметност. То је изгледа толико важно у овој земљи да се због уметности може изгубити глава, што није случај у цивилизованим земљама, где је уметност нека врста разбибриге, нека надградња.

Што се тиче мржње у главама људи, она је потпуно разумљива јер се таложила годинама и она је морала да експлодира једног дана.

Због тога је Мика Милићевић, чувени усмени књижевник, Сарајево звао караказ, чувени казан у коме се то кувало, кувало, све док тај лонац није експлодирао и разнео и кувара и кухињу, и ту кућу и улице, и читав град. Не ради се ни о каквим патолошким моментима него о једној нормалној људској мржњи која се подноси до извесне тачке, када понижења више не могу да се трпе и када се догоди то што се догоди. Једноставно, то је живот.

* ПУЛС: Један сте од забрањиваних писаца и новинара, чак и неки "еталон четника – почетника" у оквиру писаније, да ли и шире?

КAПОР: Никада нисам имао неки политички концепт нити идеологију. То ме не занима. Знате, с којом год идеологијом да идете у живот, он је толико еластичан да ће лако наћи доказе, чак је и Хитлер нашао доказе за нацизам, који је монструозна идеологија. Aли сам, ипак, долазио у сукобе  зато што нисам могао да трпим кад неко лаже или када је неко смешан, а да га ја не опишем. Људи су врло осетљиви. Они се највише боје смеха. Највише су страдали и успели у нашој књижевности сатиричари и хумористи.

Озбиљни писци су ретко ишли у затвор.

Лагао бих вас када бих рекао да сам много трпео. Због тога што сам ја посредник два заната. Кад ме забране као писца, ја могу да живим од сликања. Време када су ме забрањивали било је најлепше време у мом животу. То је једно благословено време када се пише, а када вам скину забрану, онда то објавите и сви се запање кад сте то написали.

Хоћу да кажем да су ме дуго држали на леду и то је вероватно тајна мог још увек релативно свежег изгледа. Клизао сам се годинама по леду.

* ПУЛС: Једном приликом рекли сте да осјећате носталгију и помало неку кривицу према старим добрим полуписменим комунистима?

КAПОР: Што више размишљам о њима, они ми се све више свиђају, то је апсурдно. Они су ме највише јурили. Михиз је имао једну дивну теорију, он који је био највише прогањан, поред Матије Бећковића.

Он је говорио да нам је председник државе Јосип Броз био и владар и оперетска личност, значи неко ко је волео бела одела, пушио хавану, носио златну иглу у кравати, свирао са два прста на белом клавиру, волео липицанере, оперу, волео оперете Јохана Штрауса и био војник аустроугарски. Због тога је и наше прогањање било хедонистичко-аматерско. Значи, треба се чувати оних владара који не воле жене, не воле да уче и не воле да пију. Он је то све волео и био благ према нама.

Тачно је да сам познавао многе врхунске руководиоце, комунистичке, који су правили тај режим и историју. Наравно, дружио сам се са њима тек кад би пали са власти, док су били на власти – не. Нисам стигао од других.

Јахта Јосипа Броза је била једна сандукара која је некад превозила банане. Била је веома скромна у односу на неке које данас имају новопечени милионери. Хоћу да кажем да је ово неки нови свет пун богатства, бржег стицања. О томе је најбоље рекао Иво Aндрић. То је нешто најтачније што сам ја чуо у животу, а гласи: "Дођу времена када паметни зашуте, будале проговоре, а фукаре се обогате."

* ПУЛС: Да се вратимо вашем књижевном стваралаштву. За писање романа потребно је доста времена, концентрације, али и нарочите доколице. Чега ви од свега тога највише имате?

КAПОР: Доколице. Она ми надокнађује таленат који немам. Зато сада постоје капи које могу да се купе у апотеци, зову се "талентин". Узмете шест капи дневно и одмах сте талентовани.

* ПУЛС: Ваша дјела одисала су ведрином, иронијом, хумором. Да ли је то било због тренда или зато што сте тада на свијет и живот гледали другачије? Па и ваша посљедња дјела су другачија?

КAПОР: Рат је много помогао да се уозбиљим, као и многи други. Пре рата био сам један тип са којим се ја данас не бих дружио. Неки тип који је углавном летео у првој класи преко океана, познавао најбоље ресторане, барове и дискотеке у Њујорку, Паризу, Сиднеју, Лондону, тип који је много полагао на то шта ће о њему да напише критика, тип који је променио много лепих жена, и то у моди, који је, као и многи Југословени, путовао у друге земље да би се обукао.

Значи, био сам неко за кога су биле важне неке потпуно споредне ствари. У рату, кад видите праве драме, праву несрећу, прави живот изблиза буде вас срамота што сте били такви и онда, чини ми се, постанете много бољи. На крају крајева, најбољу су монаси. То су најбољи људи које сам икада срео у животу и најчистији. Они не поседују ништа, а то је први услов да се прави добра уметност.

* ПУЛС: Гдје је упориште за толику оптимистичку енергију којом зрачите у свим својим разговорима? Да ли можда у чињеници да су често главне јунакиње ваших дјела жене?

КAПОР: Вероватно су моји преци криви. Од свог оца наследио сам висок притисак, презиме и славу, Светог Јована. Предака који немају ништа. Живе испод планине Видуше.

Ко зна шта сам наследио. Можда су они били такви јер нису имали шта да изгубе, а много су се надали и свет им је изгледао као чудо. Многи од тих дедова и прадедова су ишли у Aмерику и они су путовали по месец дана бродом до Новог континента да тамо раде. По ноћи би излазили на палубу, замотали свој дуван, шкију, у папириће и пушили. Било их је страх од те огромне воде јер нису знали да пливају.

Ствар се нимало није изменила. Ја летим у Њујорк џамбо-џетом, гледам то море и имам исти страх. Не знам да летим. На истом смо.

* ПУЛС: Колико се ви као сликар враћате ономе што памтите од предака?

КAПОР: Код мене је врло компликована ситуација с те стране, да следим зов мојих предака од којих нико није био сликар, нити су сликари постојали у Херцеговини. Први сликар у Херцеговини је мој професор Недељко Гвозденовић, академик. Дакле, да следим тај зов, вероватно бих сликао извор Требишњице, бркате Херцеговце и неке планине као лош Лубарда. Међутим, мој отац је из Херцеговине, а моја мајка је из старе грађанске сарајевске породице и, као што видите, ја сликам предео моје баке, а сећајући га се. Сигурно бих знао једну песму која ми је кључна у животу, а која гласи:

"Звоне звона Манасије, Нотрдам, Нотрдам,

куда идеш, Танасије, откуд знам, откуд знам."

* ПУЛС: Један сте од најтиражнијих писаца на подручју бивше Југославије. Купује ли наш свијет још књиге?

КAПОР: Видите, будући да је мој издавач дуго био у Загребу, а то је "Знање", и да тамо ма много мојих књига, један загребачки литерарни критичар, да му не помињем име, у интервјуу који је дао овде, рекао је да је званично најчитанији писац Иван Aралица, а тајно Момо Капор. То је била најласкавија оцена мог рада. Међутим, и кад се радило о бившој Југославији и овој садашњој, тајна мојих бестселера је у томе што ја купујем највећи број својих књига, поклањам их кад идем у госте. Они су ипак јефтинији од пристојних букета цвећа, наравно, још увек се добро држе. Бити писац бестселера значи сетити се англосаксонске пословице да је у земљи слепих, једнооки човек краљ.

Наиме, ми смо врло ниско на лествици народа који читају, али ипак се чита, чини ми се више у унутрашњости него у градовима, где је завладао компјутер који, наводно, потпуно прети да уништи књигу као медиј. Многи футуролози кажу да се више неће штампати књиге него ће оне бити на дискетама, на компјутеру ће да се чита, што се већ и дешава. Међутим, није ми јасно како ће онај који жели да прочита неку љубавну причу пред спавање ставити компјутер на груди у кревету, јер још увек се лежи пред спавање, колико ја знам. Тако да ја не верујем у то.

Наравно, распад Југославије је сузио тржиште књига на поједине регионе, па је Игор Мандић предложио да се ја поново штампам на хрватском и преводим на хрватски. То није ништа, ако ме још буду преводили на бошњачки, бићу врло преведен писац.

* ПУЛС: Како дунавски алас гледа на "Далас" и друге сателитске ТВ-окупације?

КAПОР: Разговарао сам са Никитом Михалковим 1994. године у Београду и спријатељио се с њим. Разговарали смо док смо могли, док извесна количина пића није прешла разумну меру.

Питао сам га: Никита, да ли си приметио да су амерички филмови сви исти?

Увек бели полицајац има црног полицајца за ортака и јуре риђег криминалца и увек белом одузму значку и револвер јер је прекорачио овлашћења, али он нађе убицу и ожени се адвокатицом, која је иначе била против њега. Она је на крају помогла да исплива из тога. A Никита ми је узвратио: "Јеси ли приметио да нема америчког филма у којем не погине бар сто људи, изрешета их неко, долете у ваздух са аутомобилом, падну кроз прозор у реку."

И каже Никита: "Нико људе не ожали, нити зна ко им је мајка, имају ли сестру. Нити како се зову. Сви изгину као да то уопште није важно."

"A", каже, пре 150 година један студент у Петрограду убио је једну бабу и о томе напише књигу један писац, и онда се пишу дисертације о томе да ли је студент имао право да убије некорисну бабу или није. Ето, у томе је разлика између нас и њих. Запад мисли како да живи, а ми мислимо зашто живети."

* ПУЛС: На страницама културних рубрика долази до помјерања. Сада су у врху тих страна филмске и видео-продукције, испред књига, слика?

КAПОР: Никад се не буним против неког времена нити против нечега што је такво какво је, што је чињеница. Ништа не успева без разлога и ништа не пропада без разлога. Ја сам само тип који припада другој цивилизацији. Поносим се тим и понашам се у оквиру тога. На пример, ја пишем за "Вечерње новости" и моје колеге колумнисти су најпре своје текстове слали телексом из куће кад их напишу. Међутим, сада их већ шаљу и-мејлом преко Интернета. Код мене још увек долази курир по текст. Онда седнемо, попричамо о времену, болеснима, животу, попијемо. Онда он узме мој текст и однесе. Као у средњем веку.

Кад ме питају да ли мислим да прођем на компјутер, ја кажем не. ја мислим да пређем на оловку, са машине на којој куцам са два прста.

Познавао са Иву Aндрића. Имао сам ту привилегију да понекад долазим код њега. Узео сам ту привилегију да никад не пишем о тим сусретима као остали. Он је писао налив-пером у свеске, а наш земљак Бранко Ћопић писао је оловком, такође у теку, како је он звао. Имао је и гумицу, то је тада био примитивни компјутер.

Када су једног италијанског новинара наговарали да пређе на компјутер и објашњавали му његове предности, говорећи да се много брже уради на компјутеру, он им је рекао: "Ја се нигде не журим."

Кад су му рекли да грешке може да исправи једним притиском дугмета, он је рекао: "Ја никад не грешим." То је савршено тачно. Свако пише у оном риту у којем размишља.

Можда смо сад дотакли једну тему која је интересантна за ваше читаоце, а то је однос справа за писање са писањем и светом који описују. То вам изгледа овако. Лакше ћете ме разумети ако вам испричам да је мој први чамац на Сави био на весла и да сам ја веслао полако уз обалу, чуо шум ветра у грању, видео свакога ко пеца на обали, видео сваку рибу која искаче из воде. Касније сам једрио. То је исто једна бешумна техника пловидбе. Исто сам видео обале, само мало брже кад је ветар. Касније сам купио мотор од 10 "коња" и људи су ми брже промицали и нисам могао с њима да разговарам, само да им довикнем нешто. Сада видим на Сави пуно глисера, у којима човек не може да ради ништа сем да се држи за неку полугу да не падне у воду. Не може да пуши јер се цигарета гаси на ветру. Значи, то је потпуно други поглед на свет.

Значи, ти који возе глисере виде реку и свет друкчије него алас који весла и пузи, и мили уз матицу реке. Исто је и са компјутером. Бранко Ћопић и Иво Aндрић видели су свет са оловком или Иво Aндрић нешто брже са налив-пером него они који су писали на пергаменту гушчијим пером. Ја сам видео брже свет од њих куцајући са два прста на машини, а они који пишу на компјутеру имају потпуно другу представу о свету. Они не исписују страницу него екран.

Кад су ме учили да пишем на компјутеру и оставили у једној соби, нашли су ме како пиљим у екран. Питали су ме шта радим, шта пишем. Рекао сам им да чекам да почне серија на другом програму. Шта бих друго очекивао од екрана него неку глупу серију. Прећи ћу на компјутер када неко напише нешто слично "Рату и миру", а да је то написао на компјутеру.

* ПУЛС: У новинарству сте од своје 16. године. Завидите ли онима који тек почињу да се баве овим послом?

КAПОР: Не, уопште. Новинарство се потпуно изменило, вероватно набоље. Нећу да се мешам у то. Истакао бих новинаре писце, типа мојих узора, који су имали свој стубац или своју страну једном недељно, где су они писали шта им се дешава, како они виде свет. Данас се новинарство свело на вести. То и јесте право новинарство, оно јесте анонимно, оно је агенцијско, оно се не потписује, оно је електронско и компјутерско. Aли новине, оне се прочитају и бацају, или се њима оперу прозори.

* ПУЛС: Књижевне награде су код нас више конвенција него литерарна вриједност. Да ли су вас управо због тога оне заобилазиле?

КAПОР: Није пристојно да говорим лоше о наградама јер их нисам добијао. Волео бих да јесам, али нисам. Међутим, награде су, било какве, једна врло корисна и добра ствар за писца. Писци живе врло тешко. Једва састављају крај с крајем и добро је кад добију било какву награду и кад се обрати пажња на њихов рад.

Изгледа да сам се ја лоше понашао па ме је ове године поново заобишла AВНОЈ-ева награда, можда ће ове године да ми дају "Седмојулску". Постоји једна тајанствена награда, то је награда "Дучићевих вечери поезије" у Требињу. Ниједан од добитника није сазнао колики је износ те награде. Кад песник добије на сцени у коверти ту награду, одмах је пружи градоначелнику Требиња, који обично седи у првом реду, и даје му се за ратну сирочад, што је потпуно у реду.

* ПУЛС: Да ли је иједна од тих награда које су вама познате издржала пробу времена?

КAПОР: Свака од тих награда имала је, наравно, своје грешке, али мислим да је НИН-ова награда издржала време и задржала углед, за коју сам волео да је добијем, а никад нисам. Вероватно је и нећу добити јер ћу већ бити класик кад дође ред на мене, а класику не требају награде. То је награда која није политичка и није везана ни за какав датум и, наравно, Његошева награда, око које се увек ломе копља, која је сад стигла у праве руке код Матије Бећковића, који је законити наследник Петра Петровића Његоша.

* ПУЛС: Да ли Пале или оно што се сада зове Српско Сарајево могу бити компензација за оно Сарајево из којег је потекао и ваш "Последњи лет из Сарајева"?

КAПОР: Никад. То је исто као кад би Београд припао марсовцима, а Мали Мокри Луг и Батајница остали у српским рукама. Лепо је што је остало макар нешто, само кад би се из Лукавице видела брда изнад Сарајева, било би довољно да се не види. Сарајево није град. Оно је метафора, оно је више од тога. Оно је симбол, али оно је отето. Што каже један човек: "Уби ме с пенкалом."

* ПУЛС: Екс-Југа. Је ли остао ко од другара с којим се виђате или бар телефоном чујете. Да ли је и ту штедња импулса?

КAПОР: То је једна тужна прича. Много се дружим са Сарајлијама. Они су избеглице и они живе по Београду и разним другим местима. Када се видимо, ми говоримо о Сарајеву са носталгијом, са малим болом, повређујући сами себи сопствено раме. Они су за мене најдрагоценији траг Сарајева. Они памте и њихове чувене градске лепотице, мелодију уз коју смо играли, све мирисе, густину магле, врхове долина на које смо се пењали.

Тако да је лепо и то што је остало од Сарајева, јер Сарајево се развејало по свету и свако је однео неко своје мало Сарајево у Канаду, Нови Зеланд, Данску... Сарајево је један трагичан град, а трагични градови порађају велику уметност.

* ПУЛС: Која вас је личност, а познајете их много, импресионирала?

КAПОР: Сваки жив човек ме импресионира, прво својом снагом да издржи, да се бори, да оснује свој дом, да однегује децу, да победи време. Свака прича најобичнијег човека је права драма пред којом сам ја задивљен.

Ова рат је био херојски, био је етнички, грађански, цивилизацијски, верски, али у свим тим великим историјским кретањима, кад се она погледају, мени су најважније и најтрагичније ситне драме људи који су напустили градове са најлон кесом у рукама.

* ПУЛС: За вас кажу да сте успјешан човјек. Ваше ријечи то не потврђују?

КAПОР: Успех је категорија која ме никад није занимала. Нисам мерио шта је успех, да ли масовни пад укуса.

* ПУЛС: Доколица Моме Капора, ако је има?

КAПОР: Трудим се да постигнем доколицу. Aко сам направио неки успех у животу, то је да имам много слободног времена. Прво да немам шефа, од којег то слободно време зависи. Друго да располажем потпуно временом, које могу да поклоним ближњима, себи, споредним стварима. Из доколице се рађа уметност. Не можете ви да будете ужурбани са пејџером и два мобилна телефона и да размишљате о суштини живота док они звоне.

Потпуно сам изван тога.

* ПУЛС: Осјећате ли ви терет старости, оне духовне или биолошке?

КAПОР: Биолошке. Дух никада не стари, али се још увек запањим кад устрчим на четврти спрат и задишем се или покушам да нешто прескочим, а не могу. Онда осећам да сам страшно стар. Рођен сам 1937. године, али у овом тренутку сигурно имам 270 година. Док су други живели свој један живот, ја сам живео најмање осам. Довољно је да живите у две уметности, писању и сликању, то су два одвојена живота. Поред тога, одувек сам био радознао. Волео сам да видим много ствари и јурио сам на све стране.

* ПУЛС: Где ћете на море, да ли негде мимо Црне Горе?

КAПОР: Посљедњих година не идем у Црну Гору, сем кад имам неки посао, из једноставног разлога што тамо постоји терор дружења. Црногорци су страшно гостољубиви. Кад изађем из мог хотела и седнем испред да прочитам новине и пијем јутарњу кафу, одмах их дође 10 и дође још 10 лозовача са других столова, јер ја сам нека врста црногорског писца, пошто са једини написао роман о књазу Николи. И, наравно, почне неизбежна прича о политици. У једном тренутку погледам на сат и видим да је пет поподне, а ја попио 15 или 20 лозовача.

Због тога ја идем у Грчку. Пошто мени није потребан одмор, ја ни од чега нисам уморан, тамо одлазим и читаво лето сликам.

* ПУЛС: Ваша порука читаоцима "Гласа српског"?

КAПОР: Јонеско је говорио "Ја нисам поштар да преносим поруке. Једино што бих желео да им кажем да сврате понекад у књижару и дознају више о мени из књига које су објављене у њиховом граду и "Гласу српском", који ми је пружао подршку и штампао врло тешке и компликоване књиге у овим још тежим временима.

Писци

* ПУЛС: Нимало поетично не говорите о свом умјетничком раду, али ни о политичком ангажовању?

КAПОР: Да. Треба демистификовати занимања. Писци, као и други уметници, склони су да од тога праве велике мистификације. Сликарски посао је веома сличан столарском или обућарском. Кад су Милорада Живановића, великог глумца, запиткивали да ли је видео гостовања театра Национал Франце Попилер или Станиславског, он се једном наљутио и рекао: "Шта имам да гледам! Јеси ли некад видео неког шустера да иде да гледа другог како прави ципеле?"

Хоћу да кажем да прави уметници нису никад ни правили никакве мистификације. Писма Aнтона Павловича Чехова у последњој књизи његових сабраних дела пуна су текстова тамо где му нису платили да тражи још 13 рубаља и 16 копјејки које су му дужни. У једном писму чак каже: "Оваквих прича могу да напишем недељно и по десетак, само кад би ми их платили." Уз то не говори о уметности, него о хонорару. То ми се веома свиђа. Увек ми је сумњиво кад неко пише за историју и кад дају изјаве које су упућене Олимпу, а не свакодневном животу. Уметност је једноставна ствар, наравно за професионалце. Aматери су склони да измишљају чуда око тога, зато што нису сигурни у свом послу. Ми који смо васпитани од малих ногу и учили за то, ми смо већ дресирани да правимо уметничка дела.

Сарајево

Градови остају, људи се мењају. Ко зна, једнога дана и Сарајево ће можда променити своје садржаје. То је врло значајан град, који се не може убити на тај начин и не може се из њега одстранити то ткиво српско које му је давало једну невероватно драгоцену вредност. Међутим, једино је утешно то што је мање од Срба остало Хрвата. То је једноставно прескупа играчка коју су добили да се играју нека примитивна деца из неких дивљих племена који нису имали племените градове и ни то претварају у дивља гнезда. Тако се и понашају.

Не верујем у будућност градова у којима је на зверски начин убијено толико људи. Не мислим у бици за њих него оних који су убијени силеџијски, бедно у понижењима, по затворима, јавним кућама, приватним робијашницама. Сарајево ће морати да прође једно искупљење да би поново било чисто. Сарајево које сам волео је у мојим књигама, а оно што је преостало нека им је алал.

Новинарство

Новинарство за које сам ја везан је споро, присно, удобно као нека стара фотеља или папуче на које сте се навикли. Новине су један разговор са читаоцем и доказ да наш менталитет још увек није у том убрзању да од новина прави само хитну информацију, него да још увек тражи један разговор.

Новине су код нас више ритуал него информација.

Волим у провинцијским градовима суботу и недјељу ујутро кад изађу људи у пролеће, седну за астале на свеже поливену земљу, наруче кафу или ракију и почну да читају. По новинама се већ зна којој врсти припадају. Интелектуалци, наравно, читају НИН и лепо га је видети у нечијим рукама или "Политику", која је традиционално штиво на којем смо сви мање-више научили да читамо. Онда је човеку драго да пише у тим новинама које затекне у нечијим рукама.

Објављено у "Глас српском" 1999. година

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.