ПОГЛЕДИ Ђе је Кочић?

 Само на једном месту у предговору стоји следеће: Ова кратка приповијетка коју вам дајемо на читање забиљежена је у Глушчевом малом, црном нотесу, у којем стоји и драгоцјена напомена* : ''Сећање на оне вечери ''Зорине'' у Бечу 1902, 1903, /1/904, кад нам је сам К/очић/ читао своје лепе приче које је дуго дотеривао и на сваку реч пазио како ће лепо стајати у тексту и како ће звучати кад се изговори у заједници са осталима''.** Надаље приређивач наводи крунски доказ: Ријеч је о Српском академском друштву ''Зора'', које је окупљало бечке студенте из наших крајева, а у коме је Глушац наведених година обављао дужност секретара, што нам даје одговоре на питања када и како се рукопис обрео у споменутом нотесу.*** Оваква констатација приређивача је произвољна, неозбиљна и неодговорна према научној и књижевној јавности. То не може бити аргумент, као што је јасно да ова прича никако није могла бити дело Петра Кочића. Навешћу таксативно аргументе који то и доказују.

Први, толико очигледан, лежи у језику. Глушчев запис је писан екавицом, што значи да је он из времена његовог боравка у Србији, Београду, у којем је настањен од 1932. године. Рођеном ијекавцу је требало сигурно времена да се адаптира на нову средину, тако да то није запис из времена проведеног у Бечу.

Други. У црном нотесу, са друге стране, отпозади, такође постоје записи који датирају из 1912, 1913, 1914. године када је Глушац боравио у Тузли и односе се на плаћање кирије. То су уједно и најстарији, датумирани, записи у тој црној књижици. Дакле, никако није из времена 1902, 1903. или 1904. године.

Трећи. Постоје још неки записи у црном нотесу који датирају из 1920. и 1921. године и односе се на заказана предавања. Ни то нису студентске, бечке године.

Четврти. У нотесу се налази један запис који је заправо преписани текст из дневних новина Политика, из рубрике Јесте ли знали, а тиче се српскога језика и ћирилице у Босни, њене употребе, старине, повеље Кулина Бана и др. Тај исечак из новина сам пронашао у белој свесци**** која се налази у истој кутији као и црни нотес. Поред овог исечка су још два и они датирају из 1950. године. Ово сасвим сигурно указује на то да је црни нотес Глушац користио у периоду од 1912. до 1950. године.

Ова четири аргумента су послужила да се докаже временски оквир у којем је Глушац користио црни нотес. Закључак је да га сигурно није користио у бечким годинама, да му није могао Кочић диктирати нити да је сам Кочић записивао у њега своју причу. Ако је којим случајем Глушац то писао по сећању, онда је то сећање морало да буде бледо, зато што у најбољој варијанти од момента дружења у Бечу до момента евентуалног записа, морало је проћи десет година! Међутим, евидентно је да је у питању Глушчев рукопис и Кочић са тим записом сигурно није имао додира.

Следећа група аргумената тиче се самог црног нотеса и онога што пише у њему. Црни нотес се чува у Архиву САНУ под инвентарним бројем 14.581/ИИИ-20, величине 14х9 цм, листови су на коцкице, без наслова и са истргнутом првом страницом из нотеса. Испод уводног текста којег наводи приређивач***** је печат Архива САНУ, а потом следи неколико реченица које егзистирају саме за себе. Навешћу их појединачно и одвојено:

Стр. 1

Вечерње звоно; рефлексије, будим успомене...

На Бобовцу, рефлексија.

Ој, младости моја, ти си одлетела. Одлетела да се никада више не повратиш.

Б(осанска) Вила 1909. Стр. 222. Зашто си ућутао Петре Кочићу?

Иста Вила стр. 273, 278, 280

Његова ''Молитва'', да га не разуму

Стр. 2

Иако је био кратка века и кроз наш јавни и књижевни живот прошао као метеор-ипак ће остати као једна врло снажна појава у срп.(ској) књижевности, и као светао карактер у политичкој историји Босне

Стр. 3

Почетак приче Ђе је мама...?

Када се у целини погледају и анализују сви записи са странице 2 и 3 види се да је Глушац заиста покренуо нека своја сећања на давне, студентске године. У кратким реченицама призива рефлексије, буди успомене, припрема се да нешто запише о Кочићу, подсећа се на већ објављене текстове о њему, призива својеврстан жал за младошћу, карактерише лик и дело Кочића. Заиста то јесте његово сећање које га је вероватно подстакло да запише причу која ће га подсетити на то прошло време и кочићевске вечери у Зори. Кажем вероватно, јер нема чвршћих доказа за то иако је несумњиво рукопис Глушчев. У рукопису је укупно 59 исправки, корекција, преправки и сл. Замислите да је Васо Глушац себи дозволио да толико исправља Петра Кочића? То се ради само на свом тексту!

Аргумент посебне вредности. Наведени црни нотес, доказао сам сада, егзистира у употреби код Васе Глушца од 1912. до 1950. године. Како је могуће да сам Глушац није нашао за сходно да објави ову причу ако је она у било ком смислу Кочићева? За то је имао више повода, годишњица, свечаности и сл. Био је његов пријатељ, саборац, кум и да прећути овако једно важно откриће? Немогуће.

Текстолошка анализа ове приче је сама по себи довољан аргумент да познавалац Кочићевог дела закључи како то не може бити његово дело. Кочић пише у садашњем времену, презенту, без великих литерарних увода и са богатим дијалозима. Његови ликови делају, врло мало приповедају и стварају динамичне сцене пуне радње и животности. Код њега, трагедија се дешава, он је не описује. У овој причи ништа није тако. Времена се мешају, неспретно се описује природа, а ликови су дати само у назнакама. Повратна заменица себе или се јавља се у облику којег Кочић никада није употребио (...што се је довозило...) Поступци које ликови чине су немотивисани и невешто описани. Можда је најбоље да се на једном примеру то и покаже:

Ђе је мама?

Био је јесењи дан, тих, ведар и топао. Ваздух је мирисао зрелим воћем и сухим свјежим сијеном што се је довозило с њива. Грлице и голубови падали су по стрњишту и купили зрње. Далеко у пољу пасла су стада и чуло се покаткад букање волова и подвикивање безбрижне чобанчади. У селу је било све мирно, а нарочито тамо око куће Петра Остојића.

Могућа Кочићевска верзија

Јесењи дан, тих, ведар и топао. Ваздух мирише зрелим воћем и сухим свјежим сијеном што га довозе с њива. Грлице и голубови по стрњишту купе зрње. Далеко у пољу пасу стада и чује се букање волова/бакова и подвикивање безбрижне чобанчади. У селу је све мирно, а нарочито око куће Петра Остојића.

Оваквих примера је много. Реченица: Све се је разишло, никада из пера Петра Кочића не би изашла. Препричавање емоција, неспретна поређења и описи природе су у рангу писца почетника. Далеко је то од Кочића који у лирски слој своје прозе уноси праве сликарске мотиве импресионистичке структуре.

Интересантно је рећи да се ова приповетка први пут појављује 2016. године приликом обележавања стоте годишњице од смрти овог великана, под насловом С планине и испод планине и друга проза, у издању НУБРС и Службеног гласника Републике Српске. Уредници тог издања су били проф. др Душан Иванић, Вања Шмуља и Споменка Кузмановић. Предговор је написао проф. др Ранко Поповић. Нико се од уредника а ни писац предговора није осврнуо на ову причу. Једино се у одељку Извори и напомене наводи где је рукопис пронађен и констатује следеће: Ни поријекло рукописа и текста, ни ауторство, нису поуздани. Зоран Пејашиновић је у свом магистарском раду****** указао на то да је могуће да је у питању Кочићев текст.*******

Дакле, сасвим јасно и недвосмислено. Чак и приређивач Зоран Пејашиновић наводи да је то могуће, а не да јесте Кочићево дело. Овакве напомене нису дале повода било коме од књижевних историчара и познавалаца Кочићевог дела да реагује, зато што је све то било на нивоу претпоставке. У то време, након што сам прочитао причицу, усмено сам саопштио директору НУБРС, госпођи Љиљи Петровић Зечић да то никако не може бити Кочићево дело, те сам сматрао да се епизода звана “Ђе је мама” завршила. Међутим, након пет година, та иста прича промовише се као Кочићево дело, без икакве научне обраде и било каквог доказа. Крајње неозбиљно звучи изјава Зорана Пејашиновића коју је дао за магазин Мондо у којој износи “доказ” да је то Кочић написао: Дакле, забиљежио је Глушац, али је дефинитивно Кочић написао. То знамо и по стилу и јасним мотивима са Змијања.

Ако је тако, зашто нам није презентовао доказе када је то Кочић написао, или направио озбиљну језичку и стилску анализу приповетке? Заправо, у овом случају не постоји примена ни минимума научне методологије која је уобичајена у оваквим случајевима. Зато сада и пишем овај текст са свим изведеним доказима да то није Кочићево дело и да је недопустиво да се на овакав начин неко поиграва са ликом и делом нашег Петрашина. Тражим од издавача и приређивача да докажу своје тврдње, као што сам то ја учинио, или да упуте јавно извињење целокупној јавности, књижевној посебно и повуку ову књижицу из даље дистрибуције.

НАПОМЕНЕ

*Подвукао Л. К.

** П. Кочић, Ђе је мама?, НУБРС, Бања Лука, 2021, стр. 6

*** Исто, стр. 7, подвукао Л.К.

**** Архив САНУ 14.581/III –А-21, Укоричена бела свеска 15x20 цм, (од 1-101 п.с.; а терга: 1-5) Биљешке о Кочићу и др.

***** Сећање на оне вечери “Зорине” у Бечу 1902, 1903, /1/904, кад нам је сам К/очић/ читао своје лепе приче које је дуго дотеривао и на сваку реч пазио како ће лепо стајати у тексту и како ће звучати кад се изговори у заједници са осталима”.

****** У питању је магистарски рад на тему Васе Глушца.

******* Петар Кочић, С планине и испод планине и друга проза, ЈУ НУБРС, ЈУ СГРС, Бања Лука, 2016, стр. 488

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.