Пјесникиња Дара Секулић: Има нечег судбинског у српском народу

Срна
Пјесникиња Дара Секулић: Има нечег судбинског у српском народу

ИСТОЧНО САРАЈЕВО- У српском народу има нешто судбинско - кроз историју је стравично страдао, али никада нису нити ће бити убице, прича позната пјесникиња Дара Секулић.

Она додаје да су људи створени од Бога и да треба да му се моле, и да буду и остану људи.

- Зашто се данас нико од ових силних богатих људи не сјети да учини нешто племенито за свој народ, па да иза њега остане установа као што је на примјер Задужбина Илије М. Коларца, позната и као Коларчев народни универзитет на Студенском тргу, у најстрожем центру Београда. Бити богат није сва срећа, то јесте добро и велико, али срећа је у љубави и зато људи волите се - поручила је Секулићева.

Секулићева, каже, жали због чињенице да више неће бити некадашњих књижевних вечери и да лично није поборник модерних технологија.

Ова српска пјесникиња изразила је захвалност некадашњем директору Матичне библиотеке Источно Сарајево Љиљани Кнежевић, која је основала њен легат.

Секулићева је изразила наду да ће у марту учествовати на 19. Фестивалу поезије за дјецу и младе у Источном Сарајеву, кога у у оквиру Свјетског дана поезије, организује "Форум театар".
Позната пјесникиња је испричала да она и даље воли да пише, да воли људе, пријатеље, а дјецу највише.

- Како, на примјер, не вољети дјецу из Гацка, коју сам као уредник некадашњих "Малих новина" посјетила у основној школи, а они ми се представљају и кажу да се презивају Апрцовић, Гузина, Турина, Бурина, што све нас у учионици доводи до громогласног смијеха - прича Секулићева.

Присјетила се да је цијели животни и радни вијек провела као социјални радник те да је радила и као уредник некадашњих "Малих новина", а радо се, додаје, сјећа чопора дјеце која су кад год би је видјела трчала за њом, дозивала је, али ни данас не зна шта су то осјећала и видјела у "тета Дари".

Секулићева се радо сјећа и омиљених писаца и колега Бранка Ћопића, Меше Селимовића, Десанке Максимовић и других драгих савременика и антологијских српских пјесника, а посебно нобеловца Ива Андрића.  Обожавала је, каже, Андрића, који је обожавао своју жену, те подсјећа како је по добијању Нобелове награде дошао у тадашњу Заједницу културе БиХ да се захвали и каже да је то награда и њему и БиХ и његовим пријатељима.

Она је тада, додаје, била једина жена члан Удружења књижевника, а Андрић ју је тада охрабрио и рекао да је читао њене пјесме, те да му се чини да би могла писати и прозу.

Секулићева каже да постоје прави писци и "фалсификати". Ови други су, сматра она, имућни, упорни, имају политичку подршку, али кратко трају, док прави писци искрено до краја живота "болују своју поезију, своју прозу, свој роман, причу".

 

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана