Писмо поводом 80. рођендана Коље Мићевића: Као вјечна луча освјетљаваш град који си задужио

Ево коначно, стиже и осамдесети. Твој изненадни одлазак предухитрио га је за који мјесец. Ја ћу га обиљежити на свој начин, као што сам то чинио у посљедњих седамдесетак година. У недоумци сам да ли си отишао или остао ту гдје мислимо да ти је мјесто. Рекао бих и једно и друго. Ако си остао, а остао си, онда си ту, да са тог узвишеног мјеста у Врбањи, као вјечна луча освјетљаваш град којег си задужио и који ти је срце отворио. А ако си отишао, онда си се само приближио својим најмилијима, од родитеља, браће и сестара, твоје Сабине па све до блиских пријатеља и небројених пјесника и умјетника, које се не усуђујем да помињем, јер се плашим да неког не изоставим. Али, не могу а да не поменем Валерија, Вијона, Верлена, Маралмеа, Игоа, Бодлера, Лорку, Поа, Прешерна, па твоје трубадуре и онда Дантеа који је уписан златним словима у твом преводилачком и књижевном опусу. Па тек Бранко, са којим си друговао (његовом поезијом) посљедњих шездесет година и коме си се одужио бриљантних преводом његове поезије на француски. Једва чекам да ми то издање стигне на моју пулску адресу - Драгица и Рашко су ми то обећали. А тек колика је листа музичких великана, ка чијим си се звијездама упутио и са којим си друговао готово цијелог свог живота. Не могу, а да не поменем бар неке од твојих омиљених  – Баха, Брамса, Бетовена, Вагнера, Моцарта, Вердија, Менделсона, Шопена, Хајдна, Бизеа и многе друге. Бизеа морам посебно нагласити јер смо присвојили дио увертире за Кармен за наш звиждук јављања и препознавања.

Међу свим тим звијездама, вјерујем да ћеш наићи на неког од својих колега, радника из Давида Пајића, са којима си дијелио најтеже физичке послове за студентских дана, а за зарађени новац куповао си плоче за своју дискотеку. За вријеме кратке паузе, помно су те слушали док си им Лорку рецитовао. И њима је мјесто међу звијездама. На свом вјечном путу сусрешћеш се са блиским пријатељима, великанима са наших заједничких простора - Данилом, Предрагом, Арсеном, Мирком (Ковачем), Владом (Величковићем) и још многим. Поново ћеш бити са својим омиљеним професором, Рашком Димитријевићем. Био ти је велика потпора, а знао је и да покаже колико цијени оно што си стварао. Његова професорска величина није га спречавала да ти захвали на изврсном преводу неких од пјесама које је он деценијама желио, а није успио, да преведе у квалитету твојих превода.

Не треба да бринеш што су се многи преселили у вјечност прије више вјекова. Срешћете се тамо, јер како је пјевао Лаза – они су тамо гдје свих времена разлике ћуте.

Коначно, и Крлежа ће имати прилику да упозна тог Кољу Мићевића, за кога није знао ни ко је ни одакле је, али је препознао да је твоја појава ново поглавље у југословенском преводилаштву.

Можда бих ја могао да му одговорим ко је и одакле је Коља Мићевић: Коља је и преводилац и пјесник и есејиста и полемичар и врсни познавалац музике, који је, уз то, како многи знају, велики дио живота провео у стоју на рукама, изводећи најопасније вратоломије на крововима зграда и изоштреним црквеним торњевима, на врху Небојшине куле, на Врбаском мосту, као и често, на мојим раменима. Дјетињство и младост провео је у родном граду, негдје између Бојића хана и Пилане. Љетне дане проводили смо уз Врбању и Врбас. Чак је далеке, шездесет четврте, једног прохладног јануарског дана, запливао низ врбаске букове код Других млинова.

Небројено пута сам улазио у двориште и кућу Мићевића. То је двориште имало три обиљежја – пумпу тулумбу за коју смо вјеровали да испумпава најбољу воду за пиће, неколико чокота винове лозе који су правили довољно хлада гдје су чика Раде и тета Милка могли да пију своју јутарњу и послијеподневну кафу и да одиграју бар једну партију таблића дневно, и коначно, та божанствена мирисна липа, под којом је преведено безброј стихова и исписано хиљаде и хиљаде редова. По цијели дан се чула класична музика која је долазила кроз прозор Кољине собе са чувеног Меловог грамофона. Земљотрес је 69. разорио кућу, преселио родитеље код кћерке, а Кољу оставио да вјечно жали за својим уништеним рајем. И још на крају да се зна, тај Коља Мићевић објавио је негдје око 150 књига, одабран је и проглашен за почасног грађанина свог града, а недавно, испраћен као великан, како му и доликује. Кључеве града пренио је у аманет синовима Луки и Рашку, а град је оставио откључан за сваког добронамјерног посјетиоца.

Изостао нам је сусрет драги мој Коала прије твог далеког путовања. Имали смо много тога да кажемо један другом. Да се подсјетимо на безброј наших доживљаја, да једноставно не одбјегну у заборав. То смо, иначе, чинили за сваког нашег сусрета. Управо ми наврну сјећање на наше путешествије од Сплита до Бањалуке, пјешке. Трајало је то три пуна дана и двије ноћи. Један дио пута, од Бањалуке до Гламоча, прешао сам колима прошлог љета. Тек тада сам се увјерио колико је то дуг пут, и нисам могао доћи себи да смо га препјешачили. Никада нећу заборавити ону дионицу од Млиништа до Бараћа коју смо пјешачили по мрклој ноћи са фењером и тољагама у рукама и кад смо прижељкивали да се појави медвјед (неки људи су нас упозорили) па да га ми тољагама нападнемо и тако се одбранимо - младост/лудост.

Толико за твојих осамдесет годова. Никада нисмо пропуштали да се јавимо један другом, ја теби половином фебруара, а ти мени половином априла. Ја ћу, док ме богови трпе, настојати да се огласим сваког фебруара, а сигуран сам да ћеш се и ти мени некако јавити у мом априлу.

Срећан ти рођендан, мој драги Коала! Помало сам збуњен – да ли је осамдесети или први (осамдесети по календару, а први по новом озрачју)?

Твој Киви,

Петар Коларевић

Пула, 15. фебруар 2021.

(Ауторски текст уступљен "Гласу Српске")

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.