“Паразит” приказао истину коју други прећуткују: Сљепило за класне разлике постоји да оне не би постале проблем

У тој борби свијет огромних класних разлика прогута достојанство, морал, начини лаж једноставном, начини смиреног и смјерног човјека убицом. Мрак који влада у људима, изгмизао из разлика, околности у које их је живот бацио јесте исти онај мрак који уруши све вриједности које човјек гаји на путу трагања за жељеним животом.

Филм говори о борби сиромашног човјека да дође до посла, до новца, до статуса. У тој борби лажи влада скривени порив да се гази преко свега, да би се достигао циљ. У тој борби губи се човјек, а настаје звијер. Звијер сачињена од безнађа, која чамећи у мрачним подрумима своје несреће, гмиже и пузи, да би на свјетлости проговорила хаосом и крвљу. На свјетлости се смије, на свјетлости се ломи, на свјетлости убија.

Мјешавина трилера и црне комедије, ово снажно јужнокорејско остварење спојило је умјетничко и комерцијално и на својствен начин, тихим криком проговорило о великом класном јазу друштва.

- Успех овог филма, а ту не мислим само на “Оскара”, последица је његове универзалне теме, а то је нестанак средње класе и све већа социјална раслојавања. Свакако да је радикализација поделе на богате и сиромашне последица глобализације, односно компромитовање комунизма/социјалне једнакости као политички могуће идеје. Падом комунизма пропала је и идеја социјалне државе којом је капитализам покушао да парира комунизму. На политичкој позорници Запада тренутно доминира неолиберализам. Њега карактерише то што држави одузима право да утиче на расподелу друштвеног богатства. У преводу, свакоме остане оно што успе да зграби пре неког другог. Оно што је мени интересантно јесте да ова социјална неправда остаје потпуно ван домашаја савремених друштвених наука и то није случајно. Слепило за огромне социјалне разлике и постоји зато да се те социјалне разлике не би доживеле као проблем - навео је за “Глас Српске” књижевник Слободан Владушић те додао да је “Паразит” значајан и зато што је на умјетнички начин, радећи то убједљиво, отворио очи пред оним што се скривало.

Што се осврта на позицију моћи тиче, “Паразит” приказује настанак система на појединим премисама у друштву.

- Постоје политичке алтернативе које могу да утичу на ублажавање социјалних разлика (као што је, рецимо, државни капитализам), али да би се оне спровеле, потребни су национални консензус и национална солидарност. А то је управо оно што неолиберални центри моћи желе да спрече и зато утичу на свест људи преко својих медија и група за притисак. Онај ко мрзи своју земљу најчешће нема никакво осећање солидарности ни према својим сународницима. Он се понаша као појединац коме је стало само до властитог успеха и личног богатства - наглашава Владушић.

Када је ријеч о умјетничкој сфери те о идентификовању проблема и постављању у домен филма, он појашњава да “Паразит” управо указује на истину коју други прећуткују.

- “Паразит” је инцидент управо зато што је прстом показао на људе који су угрожени простор зато што су сиромашни: уобичајено је да филмска индустрија статус угрожених приписује искључиво људима који су припадници тзв. “мањинских група”. “Паразит” нам тако показује шта јесте права уметност: то је могућност да се каже истина коју сви други прећуткују. А када кажем “сви други”, мислим на медије, на образовне установе, мислим на савремену филозофији и политику - казао је Владушић.

Филмски критичар и књижевник Ђорђе Бајић сматра да је филм “Џокер” прецизније од “Паразита” приказао параноју, манипулацију и безнађе тренутка у којем живимо, али да то не умањује значај “Паразита”.

- Класна тензија је већ дуго присутна, богати су све богатији, а сиромашни тону све дубље. “Паразит” је забележио то, веома прецизно и успешно, мада свесно изван сасвим реалистичног регистра. Оно о чему говори овај филм јесте универзално или барем примењиво на већину земаља. То је и један од разлога због којег је овај филм толико успешан. Гледаоци се препознају у њему, било да живе у Кореји, Америци или Србији - рекао је за “Глас Српске” Ђорђе Бајић.

Он је нагласио да је “Паразит” приказ једне екстремне ситуације те да у стварности класне игре могу да буду препреденије и често неухватљиве.

- Та подела на “нас” и “њих” је свеприсутна и све израженија. То фрустрира. Бити богат значи бити привилегован, чак и у оним сферама у којима не би смело бити привилегованих, као што су здравство или правосуђе. Зачаран је то круг и ја му не видим крај. Проблем је што већина понижених и увређених не жели да промени систем, већ да пронађе начин да га превари и успе се на врх на којем нема места за све. “Паразит”, између осталог, говори и о томе - додаје Бајић.

Када је ријеч о умјетности уопште, према његовим ријечима, треба да указује и упире прст у проблеме.

- Ипак, све то је недовољно за истинску промену. Не може један филм променити свет. Не може то ни стотину филмова, хиљаду филмова... Уметност не може да замени револуцију, али може да јој буде претходница и сапутница. Револуција, срећом, не мора увек да буде крвава и бурна, може доћи и изнутра, постепено. Бар се надам да је тако. Ту филм има важну улогу. Да помогне у освешћивању. “Паразит” је допринос у том правцу - закључује Бајић и додаје да промјена мора да се деси у сваком појединцу, јер ако из сале изађемо без научене лекције, филм онда није испунио свој задатак.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.