Одржан Округли сто о српском позоришту у 20. вијеку у САНУ

Истовремено је том приликом одржана и промоција театролошке књиге "Српски књижевници и српско позориште до Првог свјетског рата" у издању САНУ (2022).

Многе теме скупа имају циљ да освијетле удио писца у развоју позоришта и драмске књижевности, као и развојне тенденције и облике српског позоришта и њихов утицај на развој драмских врста у српској књижевности.

На округлом столу говорили су неки од најзначајнијих српских театролога, професора књижевности и историје драме, као и књижевних и позоришних критичара.

Цјелодневни скуп подразумијева три обимне сједнице са планираних 16 говора истакнутих стручњака.

Зорица Несторовић је одабрала тему "Нушићева позоришна естетика између репертоарске политике и драмске уметности" гдје је представила стваралаштво великог драмског писца, комедиографа Бена Акибу, односно Бранислава Нушића.

Она је истакла да је сам аутор, са веома плодним опусом за собом, говорио да пише комаде за публику и јавност која нимало не потцјењује смијех.

Несторовић сматра да та врста смијеха у његовим комедијама није нимало отровна, већ љековита, Гогољевска, како је славни руски драмаричар такође писао у својим дјелима.

Нушић је говорио да би свако од нас могао да учини неки грех и злодјело барем у мислима ако не у збиљи, да превари супружника, фалсификује документа, узме туђе добро.

Комедије и сатире су обиљежиле његово стваралаштво, као и аутобиографска проза - романи "Хајдуци" и "Аутобиографија".

Како је аутор и даље вјечан преко својих дјела, и данас га играју на репертоару многа позоришта у Београду (ЈДП, Бошко Буха, Народно позориште, Славија) и цијелој Србији.

Скуп у Сали 2 у САНУ данас је реализован у организацији Одбора за проучавање историје књижевности САНУ, у знак обиљежавања јубилеја / 150 година од оснивања Народног позоришта у Београду (1868).

Друго излагање је имао Горан Максимовић на тему "Позоришна делатност Душана З. Милачића" у коме је направио пресјек мање познатог периода позоришног рада истакнутог романисте, књижевника - пјесника и преводиоца.

Максимовић је говорио о каријери Душана З. Милачића (1892-1979) кроз позиције управника два српска театра.

Како каже Максимовић, тај период је сам Милачић сматрао неуспјешним, иако су многи мислили сасвим супротно, јер је поставио велике наслове драмске књижевности.

Тада су била реализована за позорницу дјела Шекспира, Луиђија Пирандела, Карла Голдонија, Александра Н. Островског, али и Мирослава Крлеже, Иве Војновића, Милана Беговића, Јована Стерије Поповића ("Женидба и удадба"), Милице Јаковљевић - Мир Јам ("Еманципована породица"), Боре Станковића ("Коштана"), а убједљиво највише опус Бранислава Нушића ("Др", "Ујеж", "Аналфабета", "Свет", "Свиња", "Народни посланик").

Ипак, познати пјесник црногорског поријекла је тада наилазио на отпор свог рада од разних људи у Народном позоришту у Београду, тако да се није дуго задржао колико је иначе желио и намјеравао.

Милачић је себе сматрао успјешнијим на мјесту управника Народне библиотеке Србије на које ће доћи касније и као романисту.

Maрина Миливојевић Мађарев, драматург, театролог, професор на Академији уметности у Новом Саду, одржала је говор на опсежну тему "Српска драма на крају XX века у европском контексту".

Она је направила детаљну анализу српске драматургије од 1981. до 2000. године са значајним представницима.

Миливојевић Мађарев је напоменула да су у то доба постојале Источна и Западна Европа, а да је Србија као дио Југославије била нешто између, премда су теме српске драме биле занимљиве за Источну Европу, посебно ако се прате дјела Томаса Бернхарда или Петера Хандкеа.

Театролошкиња и драматуршкиња је издвојила генералну линију комада, од наслова "Слике жалосних доживљаја" Деане Лесковар, "Ђенерал Милан Недић" Синише Ковачевића, до "Тамна је ноћ" Александра Поповића и "Пад" Биљане Србљановић.

"Звездара театар код нас је једино позориште у Србији које у потпуности негује савремену српску драму и игра праизведбе комада. Оно што видим као недостатак генерално у домаћем позоришту јесте што се већина драма и одиграју управо само као праизведбе. Нема често нових верзија, бољих редитељских читања", оцијенила је Мађарев и додала да сумња да ће икада скорије видјети новију варијанту чувене забрањиване драме "Голубњача" Јована Радуловића.

Такође је приметила да су околности и политичка струја Србије и Запада били блиски, тако су и комади имали сличности у више примјера.

Када је владала драматургија брутализма 90их година, како су је назвали "ин yоур фаце", гдје доминира насиље и секс, били су познати њени представници - британски писци Марк Рејвенхил ("Shoping and Fucking", "Полароиди", "Базен") или Сара Кејн ("Психоза у 48"), а код нас се појавила Биљана Србљановић са чувеним комадом "Породичне приче" (1998).

Иста ауторка је пробој направила са текстом "Београдска трилогија" (1996) са обрисима тог правца.

Наравно, Миливојевић је издвојила многе ауторе гдје доминира богат опус академика Душана Ковацевића и Љубомира Симовића, као и вриједне драме Небојше Ромчевића ("Силе у ваздуху"), Ненада Прокића ("Метастабилни грал"), Виде Огњеновић ("Је ли било кнежеве вечере?"), редитеља Горана Марковића ("Турнеја"), драматизација романа "У потпалубљу" Владимира Арсенијевића.

Професор позоришне режије, домаћин овог скупа у САНУ - Светозар Рапајић на крају прве сједнице осврнуо се на опус Бранислава Нушића, гдје је истакао свој став да је ријетко која представа по његовој драми била на нивоу великог писца.

Према његовим ријечима, у разним правцима режирања Нушића на нашим сценама, углавном се "губио" овај водећи драмски аутор, у психолошко-реалистичном призвуку.

"Увек ми је на крају било занимљивије и духовитије да читам Нушића него да га гледам на сцени. Он је наша културна баштина и архетип општег памћења. Још увек се није појавио тај кључ који би максимално сценски отворио на прави начин великог Нушића", закључио је Светозар Рапајић, кој је касније у другој сједници био један од говорника, о пјеснику и редитељу Велимиру Живојиновићу Машуки, управнику позоришта.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.