Одговор Матице српске Загрбу: Драги Хрвати, научно доказано

Најспорнији је онај дио Закона у којем је овај правни акт међу српске књиге сврстао "издања дубровачке књижевности која припадају и српској и хрватској култури закључно с 1867. годином".

Тако Хрвати сматрају да се тиме "још једном потврђује великосрпски пројекат", док из Матице српске за "Блиц" поручују да су такве тезе неутемељене у научно прикупљеним подацима и да се ради о наслијеђу на које једнако право имају и Срби и Хрвати.

Како кажу хрватски критичари овог закона, овом је законском интервенцијом на коју хрватска дипломатија и политика није реаговала пуне три седмице стављена тачка на ''и'' на "вишедеценијска службена српска присвајања дубровачке књижевности путем бројних публикација, књига, иступа, али и издања Матице српске у којима су објављивани стари дубровачки песници и писци", преноси портал vecernji.he.

Они подсјећају да је прије двије године у библиотеци "Десет вијекова српске књижевности" своју књигу тако добио чак и драматичар свјетског ранга Марин Држић, додајући да су српски медији излазак Држићеве књиге дочекали тријумфалним ријечима "комплетни Држић коначно на ћирилици". А коју годину прије своје је издање у истој "национално снажно обојеној библиотеци" добио и хрватски ренесансни пјесник Иван Гундулић.

"И никоме ништа", констатују хрватски критичари, а увређена хрватска министарка културе и медија Нина Обуљен Коржинек у Дневнику ХРТ-а позвала је Србију да одустане од посезања за хрватском територијом и културном баштином и доношење Закона о културном наслијеђу који својата дубровачку књижевност назвала је скандалозним.

Хрватска јавност очекује и дипломатску реакцију своје државе а снажне осуде српског закона долазе и из Дубровника гдје је дубровачко-неретвански жупан Никола Доброславић изјавио да је овим законом увређен Дубровник те истакао да се њиме потврђује "великосрпски пројекат који очито није замро ни код актуалне власти у Србији".

Како за "Блиц" објашњава предсједник Матице српске проф. др Драган Станић, уколико желимо јасније да сагледамо природу старог Дубровника и његових књижевних и културних специфичности, било би преко потребно да послушамо каква су поуздана научна сазнања до којих су историографи дошли, те како су сами Дубровчани видјели себе и своје односе са Србима и Хрватима.

"Само на темељу таквих, неспорних сазнања требало би да градимо нашу слику читаве проблематике о којој говоримо, па и да градимо могући договор и боље међусобно разумевање, а тиме и бољу будућност оба народа – српског и хрватског", каже он.

"На основу свега реченог, сасвим бива очигледно то да су Дубровчани сами себе видели као носиоце словенског идентитета, па нису себе сматрали ни Србима (са којима су били етнички и језички, економски и политички, животно и комуникацијски повезани) ни Хрватима (са којима су били повезани католичанством и типом културе чије су обрасце заједнички преузимали из Италије)" поручује Станић, па додаје:

"Негујући свест о словенском етничком супстрату, они су, дакле, народносно били прилично неутрални; тачније, себе су дефинисали као Словене католике, а нарочито су инсистирали на својој посебности сматрајући се просто Дубровчанима. Стога је њихова првенствена намера да изграде своју егзистенцијалну, друштвену и политичку посебност, а да обрасце италијанске културе негују у форми потпуно прилагођеној њиховом дубровачком, па и шире посматрано словенском амбијенту", истиче Станић.

Тај њихов, како каже Станић дубровачки словенски амбијент је етнички, језички, економски, политички и друштвено био сасвим близак Србима, а вјерски, књижевнопоетички и културално близак оним Хрватима који се, расути по далматинским, де факто италијанским градовима, боре и за некакав образац народне, хрватске културе.

"Стари Дубровчани, дакле, својим словенством себе нису сматрали ни Србима ни Хрватима, а обједињавали су и српство и хрватство, јер су за њих оба етничка чиниоца била прихватљива као израз духа словенских'нашијенаца'. Истовремено, стари Дубровчани су имали високо развијену свест о сопственој посебности: они су Дубровчани, тј. етничка мешавина романско-грчког становништва и Словена махом српског порекла, економски, политички и судбински повезани са Србима, али католичанством, западним књижевним обрасцима и католичким типом културе јасно одељени од њих", додаје.

Он истиче и да би дубровачку књижевност требало посматрати заједничким наслеђем Срба и Хрвата.

"На нивоу културног идентитета стари Дубровчани развијају посебан систем афинитета према италијанским моделима развоја културе, а у том контексту су уважавали и хрватске културне ствараоце и делатнике, те њихове слутње и чежње. Уколико истински разумемо дух старог Дубровника и уколико уважавамо њихову аутентичност и специфичност, те уколико не покушавамо у потпуности да прекројимо и фалсификујемо његову стварност, онда би најтачније, најаргументованије и најправедније било стари Дубровник и његову књижевност сматрати заједничким наслеђем Срба и Хрвата", сматра Станић.

Он наглашава да би се у покушајима да се на ваљан, аргументован и националистичких острашћености лишен начин ријеши питање статуса старога Дубровника, неопходно је поћи од наведених, проверених научних сазнања.

Он каже да се на примједбу да српски историчари књижевности и антологичари "присвајају књижевно стваралаштво Дубровачке републике", те да се баве хрватским писцима када изучавају књижевност старога Дубровника, испоставља јасан и недвосмислен одговор да то није само хрватска него је и српска књижевност. Основа за такав одговор садржана је у чињеници да постоје и српски и хрватски чиниоци свеколиког етничког, језичког и књижевног идентитета старог Дубровника, па је због те мјешавине најтачније констатовати да овај књижевноисторијски феномен припада обијема националним књижевностима.

"Притом би сваки припадник српске културе требало да уважи чињеницу да је стари Дубровник важан "чимбеник" за Хрвате и њихов доживљај сопственог културног и књижевног идентитета, али би и сваки припадник хрватске културе морао схватити да су стари Дубровник и стари Дубровчани исто тако важни "чимбеници" за Србе и за њихово схватање етничког, језичког и књижевног идентитета", оцијењује Станић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.