Никола Коља Пејаковић, сценариста, режисер, глумац и музичар за “Глас Српске”: Умјетност је, као и вјера, питање духа

Рекао је ово у разговору за “Глас Српске” режисер, сценариста, глумац и музичар Никола Коља Пејаковић, који тренутно ради на серији “Адвокадо”, а  радио је сценарио за филм “Тома” посвећен Томи Здравковић, чије снимање је недавно завршено, те за, широм региона гледану и позитивно оцијењену серију “Кости”, други дио трилогије “Месо-Кости-Кожа”.

- Дубоко вјерујем у то да је сваки човјек умјетник. Е, сад, да ли је добар, мање добар, или лош, о томе можемо дискутовати - додаје Пејаковић.

ГЛАС: Шта бисте могли да нам кажете о серији “Адвокадо” коју припремате заједно са Сашом Хајдуковићем и у којој и глумите? Каква је прича ове серије, у којој сте окупили изузетну глумачку екипу из региона?

ПЕЈАКОВИЋ: “Адвокадо” је комедија; расна, пунокрвна комедија, у којој се осјете утицаји свега онога што смо некада гледали и чему смо се смијали. Од серија попут “Грлом у јагоде” или “Врућ ветар”, преко “Пајтоноваца” до модерних холивудских ситкома. “Адвокадо” није жанровски чист, помало је авантура, али “Босонога продукција” мирно иде ка сусрету са гледаоцима - вјерујемо да смо урадили добар посао.

ГЛАС: С обзиром на то да сте заједно са Драганом Бјелогрлићем радили на сценарију за филм “Тома”, занима ме, како је представљен Тома Здравковић у причи која ће бити оживљена филмом? Колико су важни биографски филмови, у контексту чувања од заборава и подсјећања на другачија времена?

ПЕЈАКОВИЋ: Још мало па ће филм бити готов; гледао сам посљедњу верзију монтаже. Мислим да је Драган направио емотиван филм о Томи, али и о тој земљи коју је Тома много волио и у којој је пјевао. Биографски филмови су тежак задатак за редитеља. Драган је од мог сценарија који је био мала, интимна прича, направио симфонију; шарено и разиграно путовање кроз вријеме, кроз Томино вријеме и његов буран живот.

ГЛАС: Колико је носталгија инспиративна?

ПЕЈАКОВИЋ: Може да буде, како коме.

ГЛАС: Да ли се људи у овом измијењеном начину живота, живећи у страху, у сталном грчу, могу вратити себи више или још више удаљити једни од других?

ПЕЈАКОВИЋ: До других се долази преко Христа. Никада директно. Човјеку треба прићи са безрезервном љубављу, а не калкулантском, земаљском. Не тражити неку слику коју ћеш вољети, па ако ти тај други покаже неко друго лице, које ти не одговара - окренути главу. Међутим, то је лични процес и питање је ко је све спреман да уђе у тај, православни, стил живота; ортодоксни велтаншаунг. И колико је спреман да истраје у томе...

ГЛАС: Колику улогу вјера, нада и љубав играју у повратку себи, у оваквом времену? Има ли повратка без вјеровања?

ПЕЈАКОВИЋ: Нема.

ГЛАС: Да ли је ово једно од најгорих времена различитих изопачености свијета и људских лица? Како сачувати себе (а и друге) у свему овоме?

ПЕЈАКОВИЋ: Свако вријеме је исто. Човјек, пребивајући у својој надменој, егоистичној природи, вријеме у коме живи посматра као јединствено, другачије, никада виђено. Има једна песма групе “Булдожер”, назива “Ново вријеме”, у којој је стих: “Ново вријеме - исто срање”. Сложио бих се са пјесником.

ГЛАС: Како су људи изгубили емпатију, људскост и благост једни према другима? И гдје пронаћи свјетло?

ПЕЈАКОВИЋ: Адам је скренуо погрешно, на раскрсници. И тада је изгубљена добијена битка. Све касније је само борба да повратимо вјечни живот и људскост.

ГЛАС: Неки од главних мотива у серији “Кости”, између остало, били су покајање и исповијед. Води ли покајање нужно у опраштање и помирење са собом и другима? И да ли, на крају, свако добије оно што заслужује?

ПЕЈАКОВИЋ: На крају добије, вјерујте. Свако добије по заслугама, али то ми, људи, не видимо јасно. Човјек мора да се мијења, не смије и не може да остане исти; живот га, као море стијену, ваја ударима таласа, хладноћом и сунцем. Стварност нас константно ломи и челичи. Стијене не остају исте, а камоли људи.

ГЛАС: Мислите ли да се као људи, сви олако навикавамо на стварност, каква год она била, без преиспитивања и борбе? Имамо ли за шта да се боримо?

ПЕЈАКОВИЋ: Имамо само једну борбу која је важна, то је - борба за душу. Остало маните. Не уплићите се у револуције, протесте, не буните се против Мурте, не агитујте за Курту, само губите драгоцјено вријеме. Док се ви млатите по фејсбуцима и улици, душа чами и чека, пропада.

ГЛАС: Колико је култура и умјетност успјела да преживи пандемију, силна затварања и ограничења?

ПЕЈАКОВИЋ: Ствари долазе на наплату, треба бити мудар и сачекати. Спремити мало хране за нејач; народ је полудио, треба се склонити од зла које надире. А када зло дође на праг, мирно се прекрстити и дати главу. Дати своју главу, која ионако не вриједи пуно, за вјечни живот - мислим да је то добар пролаз, добар дил. Изузетно добар.

“Крајње вријеме”

ГЛАС: Крајем прошле године, међу најављеним представама Народног позоришта Републике Српске, нашао се и комад “Крајње вријеме”? Шта бисте могли да нам откријете о реализацији поменуте представе?

ПЕЈАКОВИЋ: Одлучили смо да на јесен буде праизведба мог новог комада. Народно позориште је моја кућа и вјерујем да ћемо, као и до сада, успјети да направимо представу која ће се дуго играти. Велика је привилегија радити у Народном позоришту Републике Српске, и надам се да овај вирус неће замандалити врата наше куће. Времена нису лака, али ниједна нису била лака, па што би и ова била... Као што каже наслов комада, свако вријеме је - “Крајње вријеме”.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.