Наташа Перић, глумица, за “Глас Српске”: Игра је сан и стално учење

Бранислав Предојевић
Наташа Перић, глумица, за “Глас Српске”: Игра је сан и стално учење

Награде нису кључно мјерило ни талента ни уложеног труда, али је лијепо када ваш рад и труд буду примијећени. Ово је први фестивал на којем смо учествовали са представом “Бањалука”, а и прво учешће Градског позоришта “Јазавац” на овом фестивалу”, тако да ми је ово признање још драже.

Рекла је ово за “Глас Српске” глумица Наташа Перић поводом додијељене награде за најбољу епизодну улогу у представи “Бањалука”, освојену на Фестивалу бх. драме у Зеници, додавши да се ради  о врло специфичној улози и врло специфичној глумачкој креацији, а да буде занимљивије, одиграној у крајње необично написаној и постављеној представи.

- Приповијетка “Хљеб” Лане Басташић је једна од шест прича у нашој представи, а за мене је она представљала велики изазов. Нисам се до сада сусретала са овом врстом приступа глумачкој форми кроз тумачење много ликова. Редитељ комада Никола Бундало задавао ми је разне вјежбе на путу трагања за најбољим рјешењем. Требало је одвојити четрнаестогодишњакињу из себе и погледати је у огледалу - каже талентована глумица Народног позоришта Републике Српске  и ГП “Јазавац”.

ГЛАС: На неки начин том улогом наставили сте са крајње необичним избором улога, које постају Ваш мали заштини знак попут роле дјечака Невена из “Урнебесне трагедије”, а која вас је, слободно се може рећи, учинила препознатљивим именом на домаћем глумишту?

ПЕРИЋ: Драго ми је ако се то гледа као неки мој необичан избор улога или мој заштитни знак. Нисам размишљала о томе. Ми, глумци, најчешће не бирамо улоге, већ будемо изабрани. За улогу Невена у “Урнебесној трагедији” сам се појавила на аудицији код Милице Краљ, а Никола Бундало је желио да играм дјевојчицу у причи “Хљеб”. На нама је да створимо жив лик, у оквиру цјелине која је замишљена, како од стране аутора текста, тако и режисера.

ГЛАС: За једног младог умјетника, иза себе имате изузетно широк избор улога и жанрова. Колико Вас експериментисање са улогама и жанровима чини бољим глумцем?

ПЕРИЋ: Можда не нужно бољим, али сигурно богатијим глумцем, нудећи ми избор другачијих глумачких средстава и начина да се изразим на прави начин. Радује ме експериментисање и учење нових ствари. Много тога зависи од нас, да ли ћемо потонути у трендовску једноличност карактера. Сталним учењем и сазнањима о свом позиву, поготово на сцени, опиремо се томе.

ГЛАС: Опробали сте се у свијету филма и телевизије, уз врло добре реакције струке и критике. Како је из Вашег угла протекло то искуство и да ли уопште правите разлику између театра и кинематографије у глумачком смислу?

ПЕРИЋ: За мене су филм и позориште као два удаљена свијета, која се опет непрестано преплићу и укрштају. Позориште ми је ближе, интимније, прва љубав. Филм ме још увијек провоцира, јер је за мене то мање истражено поље. Ове године ми је филм Бошка Крљаша “Атанасија” донио двије филмске награде и стварно сам пресрећна због тога. Надам се да ћу имати више прилика да истражујем и да радим на глуми пред камером.

ГЛАС: Глумци из Српске све више глуме у региону, хиперпродукција телевизије шири тржиште нудећи шансу, колико је важно да се створе прилике да што више глуме на домаћем трену у домаћим пројектима?

ПЕРИЋ: Свакако да је важно. Овдје постоји много талентованих, чак и старијих глумаца који нису имали много додира са филмским свијетом. Младих људи са завршеном академијом је све више и лијепо је кад имају прилику да раде свој посао и да могу да зараде. Ипак, морам да нагласим, не допада ми се јурњава и тзв. “штанцање” серија, јурећи за квантитетом без било каквог квалитета и смисла.

ГЛАС: На чему сте тренутно све ангажовани и шта можемо ново очекивати од Наташе Перић у наредном периоду?

ПЕРИЋ: Завршила сам представу и презентацију са двије генерације у Студију “Јазавац”. Представа “Бањалука” ће се представити 1. јула на Позоришним играма у Јајцу. У Народном позоришту играмо представе на репертоару до краја мјесеца. Добила сам епизодну улогу у серији “Сложна браћа - Неџт Ђенератион”. А онда одмор, па ћемо видјети чега ћемо се играти даље.

ГЛАС: Шта би за Вас било оно што бисте описали као “свој глумачки сан” у каријери?

ПЕРИЋ: Вољела бих да се играм до краја свог живота. Да играм. То би био мој сан.

Ментор

ГЛАС: Један сте од ментора младим полазницима у студија глуме “Јазавац”. Како гледате на то искуство и шта је било теже бити онај који учи друге или онај који учи од других?

ПЕРИЋ: Није нимало лако бити ментор, треба бити много пажљив и имати слуха за њих и њихове недаће. То су нове генерације које не морају нужно сутра бити глумци, али могу бити добра и подучена позоришна публика. Морам признати да и они мене науче много чему.  Враћам се на почетке, прелиставам стално старе вјежбанке, проналазим нове вјежбе… Уз њих сам у току са временом. Шта значи данас имати 13, 14 година, колико  су напреднији у неким другим стварима од наше генерације…

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана